Pre nego što je u martu 2011. postao glavni urednik Digidaya, Brajan Morisi (Brian Morrissay) bio je urednik digitalnog izdanja magazina Adweek, gde je pratio digitalnu industriju, razvoj društvenih mreža, tehnologija oglašavanja i unovčavanja strategija za izdavače. Digiday dnevno pokriva najnovija i najvažnija dešavanja u medijima i marketingu, a poznat je i po organizovanju vrhunskih događaja u vezi sa izdavaštvom, brendiranjem i PR-om. Poslovni magazin „Fast Company“ je odabrao Digiday kao jednu od 10 najinovativnijih medijskih kompanija na svetu u 2015. godini. Za „Vreme“ glavni urednik Digidaya Brajan Morisi govori o trenutnom stanju u PR svetu, o budućnosti štampe i o sveprisutnom trendu po kome je za većinu digitalnih medija mnogo važniji broj ljudi koji je kliknuo mišem na neku vest, od kvaliteta same vesti.
„VREME„: U jednom intervjuu od pre sedam godina rekli ste sledeće o PR industriji: „Deluje da je industrija preopterećena pokušajima da kontaktira što veći broj ljudi. Ovo, zajedno sa olakim pritiskanjem dugmeta ‘pošalji’ i zaduživanjem mlađih saradnika da neprestano prate dalji razvoj (follow up), znači da sam ja preplavljen elektronskom poštom, follow up elektronskom poštom i telefonskim pozivima koji prate follow up elektronsku poštu.“ Da li su se stvari promenile kada pogledate PR industriju danas?
BRAJAN MORISI: Mislim da se PR menja. Sve što ljudi iz marketinga sada žele jeste „sadržaj“ (content). Ovo stavlja neke PR firme u dobru poziciju, ali mnogi još moraju da prilagode svoje ključne nadležnosti. I dalje kod njih preovladava trgovanje pretpostavljenim kontaktom koji imaju sa novinarima. Ono što je smešno jeste da većina novinara, ako ima izbor, ne bi želela da ima kontakt sa ljudima iz PR-a.
Ovde u Srbiji često se kaže da elektronske novine ne mogu da prežive bez dodatne podrške ili bez štampanog izdanja. Kakvo je vaše iskustvo po ovom pitanju, može li onlajn redakcija da preživi samo uz pomoć marketinga i/ili pretplate?
Nebitno je kako se neka publikacija dostavlja. Ono što štampane novine imaju, a digitalne novine nemaju, jesu dva izvora prihoda: oglašavanje i pretplata. Na internetu, sa toliko mnogo sadržaja, originalna strategija bila je da sadržaj bude besplatan, a da sav prihod dolazi od oglasa. Ovo je bila loša procena, jer je na internetu prostor za reklame skoro neograničen. Ovo je otežalo novinama da naprave prelazak na online platformu, gde pritisci na cenu znače da je potrebna potpuno drugačija osnova troškova. Najuspešnije publikacije pronalaze nove načine za pravljenje novca: različite modele članstva, organizovanje događaja, oglašavanje, i drugo.
Blisko prethodnom pitanju, kakvo je vaše mišljenje o budućnosti štampe? Da li je neizbežno da štampa nastavi da dalje slabi i nestaje?
Štampa će preživeti, ali kao niša, kao luksuzni proizvod. Jasno je da će ljudi skoro sve informacije konzumirati digitalno. Novine će preživeti najteži udarac, jer štampani magazini još nude superiornije iskustvo od digitalnih magazina. Ali, to se ne može reći za novine.
Vaša kompanija Digiday je izabrana kao jedna od deset najinovativnijih medijskih kompanija na svetu u 2015, po izboru „Fast Companyja„. Zašto? Šta je to što Digiday razlikuje od drugih?
Mislim da smo se dobro diferencirali u veoma gusto naseljenom polju. To smo uspeli fokusirajući se isključivo na modernizaciju medija i marketinga, i onoga šta to znači za brendove, agencije i izdavače. Takođe smo pokušali da se razlikujemo u našem poslovnom modelu, dopunjujući prihod od oglašavanja veoma snažnim poslovanjem u organizovanju događaja, portalom koji se bavi karijerama i sadržajnom marketinškom agencijom.
Po vašem mišljenju, koliko uticaja imaju PR agencije na sadržaj koji mediji objavljuju – i štampani i digitalni?
Nisam siguran, jer je on različit u različitim poljima. Mi se ne oslanjamo na to da nam ljudi iz PR-a donose vesti, jer želimo da celokupan naš sadržaj bude različit. Osvežavajuće je kada nije nužno da se učestvuje u toj igri.
Da li primećujete trend objavljivanja sve više „mekih“ priča, koje jure za što većim brojem „klikova„, na račun promišljenih i komplikovanih priča, koje je neuporedivo teže proizvesti i napisati? Gde će se ovaj trend zaustaviti?
To vodi ka onome što ja zovem viralnom istovetnošću. Ono što je objavljeno testira se tako što se zapitaš: ako uklonim brend i logo, da li će ljudi i dalje prepoznati o kome je reč? Najbolji medijski brendovi imaju senzibilitet i različitost koja ih čini jedinstvenima i stvara lojalnu publiku. Trka za „klikovima“ je mnoge publikacije napravila istovetnim desetinama drugih. To je, dugoročno, veoma loša pozicija.
