Kako kaže Davor Rako iz UNHCR-a, ako pogledamo širu sliku, najveći se broj ljudi jeste vratio na Kosovo i Metohiju – uzmemo li u obzir sve izbegle tokom sukoba i bombardovanja 1999. godine, a ne samo nealbansku manjinu. Ipak, najveći broj raseljenog manjinskog stanovništva, 15 godina nakon sukoba, još uvek živi van Kosova, u Srbiji. Procenat onih koji su se vratili je jednocifren – od preko 200.000, na Kosovo se vratilo oko 14.000 ljudi. Prema procenama Svetlane Velimirović iz Komesarijata za izbeglice i migracije Republike Srbije, svega četiri ili pet hiljada od tih 14 će zapravo moći i da ostane na Kosovu, a za ostale je taj poduhvat neodrživ. Nepostojanje restitucije, pravne i sudske zaštite, uzurpirana imovina, bezbrojne pravne, proceduralne i suštinske prepreke na Kosovu onemogućavaju skoro 200.000 ljudi da se vrate svojim kućama, ako to požele.
Prema opsežnoj Studiji iz marta 2011, najveći broj ljudi raseljenih sa Kosova – ne želi da se tamo vrati. Procenjuje se da je svega petina od 200.000 raseljenih voljna da se vrati, uprkos činjenici da u Srbiji nešto manje od polovine raseljenih, ili skoro 100.000 ljudi, ne može da živi samostalno, bez pomoći države, UNHCR-a i Evropske unije. Procena je ovih raseljenih u potrebi, koji često žive u neuslovnim objektima, bez kanalizacije, čija domaćinstva u tri od četiri slučaja imaju primanja ispod 20.000 dinara mesečno, da bi na Kosovu živeli još gore.
Posebna kategorija raseljenih su Romi, koji su u daleko najtežem položaju – gotovo polovina romskih domaćinstava ima primanja manja od 10.000 dinara mesečno, četvrtina nema vodovod, više od polovine nema kanalizaciju, a skoro dve trećine njih ne može da se leči jer nemaju dokumenata. Uprkos tome, samo devet odsto Roma želi da se vrati na Kosovo.
Oni koji nisu uspeli da nađu drugo rešenje, nalaze se u kolektivnim centrima, neretko u katastrofalnim uslovima, o čemu govori svedočenje Danila Ćurčića iz nevladine organizacije Praxis. Po njegovim rečima, država brojnim proceduralnim nelogičnostima još više otežava život raseljenih, od kojih su poneki dvostruke izbeglice i žive u beznađu već 20 godina.
Vremena i novca za interno raseljena lica je sve manje. UNHCR najavljuje povlačenje iz operativnog rada sa raseljenima, strani donatori se okreću aktuelnim žarištima, a budžet Republike Srbije i sam je „u potrebi“, i svake godine traži sve veću spoljnu podršku. Ipak, Kancelarija za Kosovo i Metohiju najavljuje strateški zaokret u politici Vlade prema interno raseljenim licima, podsećajući da je veliki broj onih koji ne žele da se vrate – varljiv. Kako kažu u Kancelariji i Komesarijatu za izbeglice, ogroman broj raseljenih bi želeo da se vrati, ukoliko se za to stvore pravi uslovi: bezbednosni, stambeni, poslovni, zdravstveni, obrazovni i administrativni.
Kancelarija za KiM tvrdi da joj je rad na povratku raseljenih prioritet, i nudi nov, „sveobuhvatan plan“ za povratak – plan bez kojeg, kako kažu u UNHCR-u, neće biti – nužne – donatorske pomoći.
Specijalni izvestilac predlaže nadležnim organima Srbije da:
(a) Nastave da obezbeđuju političku volju i vođstvo za postizanje trajnih rešenja za sva interno raseljena lica u Srbiji;
(b) Naglase humanitarni karakter trajnih rešenja i potrebu za zaštitom nakon raseljavanja;
(c) Sprovedu profilisanje i registraciju raseljenih lica u kontekstu trajnih rešenja, a na osnovu procene potreba koje je Vlada pripremila;
(d) Pragmatično sprovede lokalnu integraciju, uzimajući u obzir povratak i preseljenje na treće mesto, gde je to moguće, u skladu sa učešćem i izborom interno raseljenih lica;
(e) Obezbede podršku trajnog programa stanovanja koji bi olakšao sprovođenje trajnih rešenja;
(f) Efikasno sprovode Zakon o prebivalištu i boravištu na holističkoj osnovi;
(g) Efikasno koordinišu relevantna resorna ministarstva Vlade, u skladu sa ciljem sprovođenja trajnih rešenja;
(h) Promovišu posebnu zaštitu za interno raseljene Rome, Aškalije i Egipćane i njihove zajednice u održivom vremenskom periodu, kako bi im se omogućilo da učestvuju u javnim poslovima, poboljšaju svoje životne uslove, sredstva za život i postignu trajna rešenja;
(i) Deluju na područjima posebne pažnje za zaštitu Roma i njihove akutne ranjivosti u vezi sa dokumentacijom koja podrazumeva registraciju rođenja, prebivalište, stanovanje, socijalne usluge, obrazovanje dece, zapošljavanje, političku, društvenu i ekonomsku inkluziju, između ostalog;
(j) Preduzimaju posebne mere za zaštitu interno raseljenih žena uopšte i realizuju trajna rešenja za njih;
(k) Uspostave efikasan mehanizam radne grupe Vlade Srbije za sprovođenje trajnih rešenja, koja bi uključivala Komesarijat za izbeglice i migracije, Kancelariju za ljudska i manjinska prava, relevantna resorna ministarstva, bilateralne i multilateralne partnere i predstavnike interno raseljenih lica.
Preporuke su deo Izveštaja Čaloke Bejanija (Chaloka Beyani), Specijalnog izvestioca visokog komesara Ujedinjenih nacija o stanju ljudskih prava interno raseljenih lica, iznetog 5. juna 2014. u Ujedinjenim nacijama
Projekat „Pogled uprt u evropsko pravo: Izbeglice i azilanti“ finansira Evropska unija (preko Delegacije EU u Srbiji) kroz program „Jačanje medijske slobode u Srbiji“. Objavljivanje ove publikacije omogućeno je uz finansijku pomoć Evropske unije. Sadržaj publikacije isključivo je odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske unije.
