Balkan ima veoma velik broj granica i, kao što smo danas, to je bilo poznato svima koji su želeli da stvore neku novu situaciju na Balkanu. Ali, granice su kroz istoriju postojale i zato da budu prekoračene. Govor o kulturnim, verskim, političkim i drugim granicama je, u stvari, jedna konzervativna moda. Ja kroz celu istoriju vidim ljude koji svaki put iznova pokušavaju da prekorače, pređu granicu. To može da se uradi na dva načina: jedan je osvajanje, a drugi može biti ujedinjenje. Nacionalizam koji snosi najveću istorijsku odgovornost i koji je opšta pojava u svetu igra značajnu istorijsku ulogu. Ali nacionalizam nije večna stvar; u ovom trenutku, mislim, živimo u jednoj epohi u kojoj je nacionalizam zastarela istorijska pojava. U tom smislu posmatram i situaciju na Balkanu.
Početkom XIX veka, sa rađanjem naučne i kritičke istoriografije, što je bio jedan epohalan pokušaj da se sazna prošlost, uporediv sa dostignućima u saznavanju kosmosa, stvorena je teza da s propašću Rimskog carstva počinje nova epoha istorije, hrišćanska civilizacija. Epoha u kojoj je Zapad prolazio kroz kontinuirani uspon – ne kao jednostavni razvoj, ali kao neprestani uspon. Na drugoj strani imamo istok Evrope. U optici tih starih mudrih glava, koje nisu bile opterećene drugim interesom nego željom da se sazna istorija – ona se u to vreme još nije pokazivala kao tako opasna nauka – izuzetno važna odlika Balkana bilo je to što on prolazi kroz tri civilizacijska ciklusa, rimsko-vizantijski, islamsko-osmanski i ciklus moderne civilizacije. Imamo jedan duboko diskontinuirani razvitak. Vizantijska civilizacija uključuje evropsko, čak i zapadnoevropsko nasleđe, ali je činjenica da ceo taj period prolazi kroz neprestane borbe unutar balkanskog prostora. Zatim je došao pax osmaniana, koji takođe traje nekoliko stotina godina. I, onda dolazi svetovna civilizacija. Balkan je možda bio najmanje pripremljeno evropsko područje za prihvatanje te civilizacije. Ona nije civilizacija izbora, nego civilizacija nužnosti, ona se jednostavno prednostima koje nudi čoveku nametnula: hoćemo li da idemo peške ili ćemo avionom leteti u London? U tom smislu, ponudio bih definiciju Balkana kao prostora diskontinuiranog velikim civilizacionim procesima i velikim izazovom svetovne civilizacije. Balkan bi možda mogao da napravi i nešto vredno koristeći se tim diskontinuitetom. Do sada je diskontinuitet ometao potpuno priključivanje, ali –naglašavam – nije i sprečio da se Balkan ipak priključi, bez obzira na sva zaostajanja i deformacije. Posebnosti Balkana nisu fatalne.
