Ustav donet na sretenjskoj skupštini u Kragujevcu 1835. godine zasigurno ne predstavlja početak ustavne istorije Srbije. Postoje mišljenja da se neki elementi ustavnosti nalaze još u srpskom srednjovekovnom pravu, dok su za vreme Prvog srpskog ustanka, 1808. i 1811. godine doneti osobeni ustavni akti. Ipak, Sretenjski ustav u nečemu označava početak. Taj ustav je, naime, prvi srpski celovit ustav. Zato po sadržini i značaju prevazilazi ustavne akte iz doba Karađorđeve vladavine. Uz to, ovaj ustavni dokument napisan je u evropskom duhu pa se kao takav može porediti sa ustavima iz tog vremena.
Sretenjski ustav donet je u uzburkanim poslednjim godinama Miloševe prve vladavine. Iako je Hatišerifom iz 1830. godine bilo predviđeno da knez deli vrhovnu vlast sa Savetom, Miloš je nekoliko godina posle toga vešto izbegavao da zemlji dâ ustav prema kome bi Savet dobio odgovarajuće mesto. Pod pritiskom velikih sila i starešinske opozicije, konačno je morao da popusti i okrene se ustavnom pitanju. Dobro organizovana buna Milete Radojkovića čiji je krajnji cilj bio da Srbija postane ustavna zemlja sa izvesnim demokratskim uređenjem primorala ga je da ne okleva ni časka.
Za izradu ustava bio je zadužen knežev sekretar Dimitrije Davidović, možda najučeniji čovek u Srbiji onoga vremena. Ustav je radio sa jednom komisijom, ali je svakome bilo dopušteno da daje mišljenje i sugestije, pre svega knezu, sa kojim je Davidović bio u neprestanom kontaktu. Ostalo je zabeleženo da je knez savetovao Davidovića: „Motri, kumašine, da se u čemu ne spotaknemo. Ti bar dobro znaš s kim mi imamo posla.“ Davidović je kneza umirivao činjenicom da je Srbija hatišerifima stekla nezavisnu unutrašnju upravu, a time i pravo donošenja ustava.
Ustav je bio završen za dvadeset dana. Davidović se, prema kneževom nalogu i instrukcijama dobijenim od francuskog diplomate Boa le Konta (Bois le Conte), još ranije zanimao izradom nacrta ustava pa je pri sebi imao pripremljen materijal što mu je znatno olakšalo posao. Ustav je rađen po uzoru na francusku deklaraciju o pravima čoveka i belgijski ustav, ali je dobar deo njegovih odredaba imao i domaću provinijenciju. Tokom izrade i donošenja Ustava nisu obavljane nikakve konsultacije sa sizerenskim i pokroviteljskim dvorom. Smatralo se, jednostavno, da to nije potrebno i da se ne mora tražiti saglasnost Carigrada i Petrograda.
Na Velikoj narodnoj skupštini u Kragujevcu koja je počela na Sretenje 2. februara 1835. godine (po starom kalendaru) i trajala tri dana okupilo se oko 2400 zvaničnih predstavnika i oko 10.000 znatiželjnih ljudi. Na kneževoj livadi pored crkve bila je podignuta tribina za kneza, njegovu porodicu i najistaknutija svetovna i duhovna lica.
Prvog dana knez je u prestonoj besedi rekao da narodu daruje ustav što je primljeno sa oduševljenjem.
Drugog dana rada (3. februara po starom kalendaru, 16. po novom) Skupštini su pročitani Ustav i ukaz o osnivanju Državnog saveta. Na Ustav su položili zakletvu knez i poslanici ispod nove zastave, otvorenocrvene, bele i čelikasto ugasite boje sa grbom Srbije, koja se vijorila na svečanoj tribini. Uveče je izveden vatromet.
Trećeg dana Skupština je predala knezu od ranije pripremljene poklone, u znak srećnog okončanja poslova s Portom – sablju s natpisom od briljanata na rukohvatu: „Blagodarna Serbija Knjazu Svomu Milošu Prvomu“, sa kneževim inicijalima i grbom Srbije na koricama, i čašu slično ukrašenu.
Sretenjski ustav podeljen je u 14 glava koje obuhvataju 142 člana. Najviše članova (30) posvećeno je „Knjazu Srbskom“. Knez je svetla, neprikosnovena i nikom odgovorna ličnost u zemlji. On ima pravo zakonodavne inicijative, pomilovanja, davanja odličja, „blagorodstva“ i držanja „Knjažeskoga sovjeta“.
Državni savet „najviša je vlast u Srbiji do Knjaza“. On je čuvar zakonitosti i pravde i „rukovodi zakonodavstvom“.
Narodna skupština je po Ustavu imala sto deputata, zasedala je jednom godišnje i bila zakonodavni činilac samo u finansijskoj oblasti jer se bez njenog pristanka ne bi mogao „naložiti ili udariti… nikakav danak“.
Dobri poznavaoci ustavne istorije Srbije mišljenja su da je Ustav od 1835. bio ustav jedne blago ograničene monarhije u kojoj je vladalac pristao da se njegova volja podvrgne pravnom postupku, ali nije odustao od toga da se ta volja sprovodi.
U Sretenjskom ustavu čitavo jedno poglavlje posvećeno je građanskim pravima („Opštenarodna prava Srbina“). Proklamovani su: princip jednakosti pred zakonom i sudom, neprikosnovenost imetka i pravo potpunog raspolaganja njime, sloboda veroispovesti i sl. Dalje se kaže da niko ne može biti kažnjen van zakona i bez presude nadležnog suda. Svim Srbima otvoren je put prema svim zvanjima. Rob postaje slobodan čim stupi na tle Srbije. Svi Srbi dužni su da služe vojsku; zaslužni uživaju državnu penziju.
Sretenjski ustav bio je na snazi svega dve sedmice pa je privremeno suspendovan. Trajno ga je suspendovao knez Miloš nepune četiri nedelje kasnije, tačnije 30. marta 1835. godine. Rusija je posebno zamerila što joj Ustav nije poslat na odobrenje pre usvajanja na Narodnoj skupštini i objavljivanja u štampi. Podržale su je Turska i Austrija, dok je kod francuskih posmatrača Sretenjski ustav smatran neprimerenim vremenu i postojećim uslovima.
Čim je suspendovao Ustav, knez je uputio naredbu vlastima da mu hitno vrate odštampane primerke koji su na Skupštini razdeljeni narodu. Od tada je bilo opasno držati Sretenjski ustav, ko „misli živ svoje glave nositi“.
Knez Miloš je uporno branio svoju apsolutističku vlast ne dozvoljavajući da se išta od nje prenese na Savet. To mu je polazilo za rukom do 1838. godine kada je morao da ustukne. Takozvanim Turskim ustavom bio je prisiljen da deli vlast sa Savetom što mu nije odgovaralo pa je abdicirao.
