O cvetu i pčelici u tesnim farmerkama

Ukoliko bi ovdašnji đaci odlučili da se pouzdaju samo u informacije iz udžbenika biologije, do svoje petnaeste godine ne bi saznali šta je abortus ili kontracepcija. Glavni savet dat u knjizi, kada je u pitanju njihovo reproduktivno zdravlje, glasi da ne nose tesne farmerke i mini garderobu i da peru ruke „jer je higijena ruku od bitnog značaja“. O načinima zaštite ili o samom seksualnom odnosu, o razlici između fizičke i psihološke zrelosti, o pubertetu, o eventualnim lošim posledicama namernog prekida trudnoće, nijedna rečenica.

Naime, „sistemu organa za razmnožavanje“ posvećeno je deset stranica u okviru knjige za sedmi razred, a predviđeno je da se ova tematika radi pred kraj školske godine. Svako ko je išao u školu zna kako „prolaze“ oblasti koje profesori predaju početkom juna, kada su đaci obuzeti završnim ocenama i razmišljanjima o nadolazećem raspustu. No, iako za to možda postoji logičan razlog u vidu redosleda učenja sistema organa kod ljudi, dotle se za način i informacije koje se (ne)pružaju iz ovog poglavlja teže može pronaći opravdanje. Sama materija je data šturo i do te mere teorijski da više podseća na literaturu za fakultet.

Ako bismo poverovali da nastavni sadržaj iz biologije prati i odgovara (ne)iskustvu ovdašnje omladine, a da su saveti koji se nude baš ono što ih zanima, brzo bismo mogli da zaključimo da se naši četrnaestogodišnjaci samo drže za ruke i šetaju po parku.

Međutim, Srbija je, prema informacijama koje su nedavno u Kragujevcu izneli predstavnici Udruženja za reproduktivno zdravlje, vodeća zemlja u Evropi po broju maloletničkih trudnoća i abortusa. Broj trudnoća kod devojaka od 16 godina i mlađih u stalnom je porastu, a procena je da se godišnje 150.000 žena odluči na taj korak. Jednom rečju, svakog dana više od četiri stotine trudnoća biva namerno prekinuto. Kada se govori o mladim osobama, ginekolozi kao osnovni razlog vide neinformisanost, a abortus se koristi kao kontraceptivno sredstvo.

KONKRETNI NEMCI: Mirjana Hrvaćanin, profesorka biologije i hemije, u svom diplomskom radu bavila se uporednim pregledom nastavnih sadržaja biologije u osnovnim školama Nemačke i Srbije. Njen zaključak je da su razlike ogromne, kako u informacijama koje se pružaju tako i u načinu predstavljanja istih.

„Oni se u jedanaestoj godini, što bi bio naš peti razred, susreću sa pojmom puberteta i menstruacije. Znači onda kada pubertet počinje, važno je što mogu da prepoznaju svoje promene, da budu svesni šta im se to događa. Kod nas, u tom periodu, deca zavise isključivo od porodice ili od sreće da imaju nekog u svom okruženju s kim mogu da razgovaraju o takvim stvarima.“

Naša sagovornica smatra da je njihova prednost uopšte to što se nastavni sadržaji organizuju po takozvanom sistemu koncentričnih krugova. Naime, u svakom razredu se obrađuje određena tematika, na način koji je adekvatan dečjem uzrastu. Sledeće godine, dubina i obim te materije se šire, ponavlja se znanje stečeno prethodne godine, samo sada uvećano i detaljnije. Učenik stalno obnavlja gradivo i nadovezuje novo znanje na prethodno. Kako nam objašnjava Mirjana Hrvaćanin, u Srbiji se radi po linijskom sistemu. To znači da đaci pređu jednu oblast, recimo botaniku, i više se ne bave njome. U sedmom razredu uče o čoveku i ništa o čoveku ni pre ni posle toga. Za koncentrični sistem potrebno je, istina, više vremena. U Nemačkoj se biologija izučava kroz pet razreda a u Srbiji kroz četiri, pa im je lakše da ga primene, mada je i četiri godine dovoljno za kvalitetniji pristup.

Takođe, nemačko gradivo je konkretnije i jasno odgovara na pitanja koja okupiraju omladinu. „Kod njih je slika prezervativa nešto normalno u udžbeniku, kao i kako se on koristi“, daje jedan od primera naša sagovornica. Jedan od podataka je i da seksualni odnos treba da proistekne iz stabilne, zrele veze. Ona ističe da sami naslovi poglavlja koja se obrađuju dosta govore o pristupu stvarima. Tako naslovi lekcija koje rade njihovi jedanaestogodišnjaci u Severnoj Rajni-Vestfaliji glase „Menstruacija“, „Trudnoća znači odgovornost za dete“, „Razvoj deteta“. U poslednjoj godini obaveznog obrazovanja, neke od tema su „Biološke osnove ljudske seksualnosti“, „Hoćeš da pođeš sa mnom“, „Hormoni utiču na pubertet“, „Seksualnost u stabilnoj vezi“, „Metode zaštite“, „Prekid trudnoće“.

Poređenja radi, kod nas, u knjizi koja je bila namenjena osmacima (sada su se sedmi i osmi razred zamenili, kada je u pitanju biologija, pa je izučavanje čoveka došlo godinu ranije, a ekologija kasnije) postoje četiri poglavlja i to „Organi za razmnožavanje“, „Građa i uloga organa za razmnožavanje“, „Oplođenje i trudnoća“ i „Oboljenje i nega polnih organa“.

Neko bi mogao da se zapita nije li nemački nastavni sadržaj obuhvatio previše konkretnih stvari odnosno ne nameće li, na neki način, deci seksualnu tematiku. Po mišljenju Mirjane Hrvaćanin, on je samo realan i adekvatan. „Ovde o tome ne govorimo, a imamo 150.000 abortusa. Ako već deca sa četrnaest, petnaest godina imaju seksualne odnose, što istraživanja potvrđuju, i ako je to nešto na šta ne možemo previše da utičemo, onda makar nemojmo zatvarati oči pred tim. Ako već stupaju u odnos, neka to rade na zdrav i bezbedan način za njih.“

PROFESORKA, ŠTA DA RADIM: No, kako to obično biva kada nastavni programi i knjige zakažu, tu su profesori da, koliko je to u njihovoj moći, poprave nedostatke.

„Pričamo dosta otvoreno. Njih to sve jako interesuje, stalno nešto pitaju, čim dobiju knjigu prvo prelistavaju taj deo gradiva. Koju god temu da započnem, nešto što nema veze sa organima za reprodukciju i uopšte seksualnim vaspitanjem, oni se stalno vraćaju na to“, kaže Dragana Sekulić, profesorka biologije u školi „Bratstvo i jedinstvo“ kod Sombora. Ona čak razmišlja da sledeće godine „intrigantni“ deo gradiva prebaci u prvo polugodište jer su učenici suviše nestrpljivi.

Međutim, i ona smatra da u knjizi nije napisano dosta toga što bi trebalo, ali se trudi da svojim učenicima pruži informacije za koje veruje da im znače. Obično se posle časa izdvoje devojčice da je pitaju šta im nije jasno. Dešava se da nešto čuju od starije sestre, pročitaju na internetu, pa hoće da provere da li je to baš tako.

Kolika je odgovornost i teret na profesorima govori i primer njene koleginice Sanje Krivokapić, profesorke u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. „Desi mi se da me učenica, mimo časa, pita da li mislim da je ona spremna na seksualni odnos sa svojim dečkom.“

Na pitanje kako deca inače reaguju kada se predaju „škakljive teme“, ona kaže da se gurkaju, smeju, ali isto tako da osmaci postavljaju vrlo ozbiljna i konkretna pitanja o bolestima, najviše o HIV-u, o zaštiti. Sanja Krivokapić je mišljenja da bi udžbenik, samim tim i program, morao da se dopuni određenim informacijama. Takođe, značajno bi bilo uspostaviti obaveznu nastavnu praksu gde bi lekar i psiholog dolazili da razgovaraju sa đacima.

Obe sagovornice ističu da njihovim učenicima dosta znači dolazak raznih organizacija koje ih upućuju, kao što je to JAZAS.

No ipak, većinu informacija koje imaju, deca „kupe“ na internetu, televiziji ili od iskusnijeg druga, drugarice, a veliko je pitanje koliko su ti podaci istiniti i koliko su ih oni dobro razumeli.

Najveći problem je što prave informacije od kojih mogu da zavise i njihovo zdravlje i kvalitet života, pa i mogućnost da budu roditelji onda kada budu zaista zreli za to mladi dobiju samo ako su te sreće da imaju profesora dobre volje ili tetku koju se ne ustručavaju da pitaju one stvari koje, po planu i programu, ne rade na časovima biologije.