Mada sâm pojam „digitalne ekonomije“ nije ni nov, ni nepoznat – ima tome već dve decenije otkako se prvi put pojavio u istoimenoj knjizi autora Dona Tepskota – razvoj ove, nekada revolucionarne ideje, u sadašnji ekonomski oblik koji prožima gotovo sve privredne i društvene procese, fenomen je o kojem vredi iznova pisati i sagledavati ga iz što više uglova.
Iako ne postoji jedinstvena definicija digitalne ekonomije, svim nastojanjima da se ona definiše zajednički su upravo održivi privredni rast, intenzivno uključivanje informaciono-komunikacionih tehnologija u sva područja ekonomije i društva, kao i značajne promene koje usled toga nastaju na strani ponude i potražnje.
Smatra se da je savremena digitalna ekonomija vodeći pokretač privrednih inovacija i preduzetničke konkurentnosti, te stoga predstavlja motor rasta, i nacionalne i globalne ekonomije. Trendovi koje „nova“, odnosno „internet“ ekonomija – kako je pojedini autori još nazivaju – uspostavlja i nameće, u velikoj meri menjaju tržišta rada, kao i način na koji se obavljaju poslovi. Njenu „elektronsku“ primenu možemo videti u najrazličitijim granama svetske ekonomije – od trgovine i bankarstva, energetike, transporta, zatim u „klasičnoj“ industriji i proizvodnji, baš kao i u oblasti medija i izdavaštva. Takođe, snažan uticaj digitalne ekonomije sve je vidljiviji i u osetljivim „javnim“ granama, kao što su obrazovanje ili zdravstvo. A o brojnim korisnim aspektima i prednostima tzv. e-uprave da i ne govorimo.
PROŽIMANJE TRADICIONALNE I „NOVE“ EKONOMIJE: Brojni digitalni stratezi slažu se da digitalna ekonomija ima četiri ključna uticaja na današnju globalnu privredu. Sa jedne strane, ona kreira potpuno novi sadržaj (kontent), ili upotrebnu vrednost proizvoda i usluga, koje ranije nisu postojale, te je praktično nemoguće upoređivati ih sa primerima iz nekadašnje poslovne prakse. Dobar primer za to je postojanje brojnih šering servisa, poput DropBoxa recimo, koji omogućavaju skladištenje, transport i sinhronizaciju digitalnih podataka i dokumenata na internetu.
Tu je, zatim, i „destruktivni“ uticaj digitalnih aspekata savremenog poslovanja, koji ugrožava tradicionalne biznis modele, namećući nova poslovna pravila. Muzička industrija je dobar primer za to. Digitalni formati gotovo su „uništili“ klasičan sistem proizvodnje, distribucije i prodaje muzičkih nosača zvuka, poput kompakt-diskova i ploča.
Treći važan uticaj digitalne ekonomije, koji funkcioniše kao unapređenje postojećih biznis sadržaja, u simbiozi je sa tradicionalnim poslovima i komplementarno deluje na njihov razvoj i rast. Sa korisničkog aspekta, jedan od primera mogla bi biti sve popularnija Uber usluga, koja nudi taksi prevoz preko internet aplikacije i spaja one kojima je potreban prevoz, sa onima koji imaju automobil. Iz vizure tradicionalnih taksi udruženja, međutim, ova digitalna platforma predstavlja potencijalnu pretnju, što znači da u praksi možemo naići i na kombinaciju poslednja dva – ujedno i destruktivna i unapređujuća – uticaja digitalne, na klasičnu ekonomiju.
Na kraju, četvrta značajna novina tiče se potpuno novog načina na koji ljudi međusobno komuniciraju. Jer, ubrzani razvoj informacione, kao i (tele)komunikacione tehnologije – na kojima se u osnovi i zasniva „infrastruktura“ digitalne ekonomije – u velikoj meri transformisao je način svakodnevne komunikacije. Korišćenje najrazličitijih društvenih mreža na brojnim digitalnim platformama, sve veća raznovrsnost mobilnih aplikacija, razvoj „cloud“ kompjuterskih servisa, kao i dramatično unapređenje virtuelne realnosti, korisnicima otvaraju nove horizonte komunikacije i iz korena menjaju njihovu društvenu interakciju.
ŠANSA ZA NOVA RADNA MESTA: Prema podacima Evropske komisije, zahvaljujući dinamičnom razvoju tržišta mobilnih digitalnih aplikacija, Sjedinjene Američke Države su u prethodnih pet godina stvorile gotovo 500.000 novih radnih mesta. Evropa, u tom smislu, i dalje zaostaje u razvoju i kreativnoj primeni novih tehnologija na svom „kontinentalnom“ tržištu. Analitičari procenjuju da, ukoliko bi zemlje EU u narednom periodu uspele da dostignu nivo tehnološkog i digitalnog razvoja jedne Amerike, ili pak njenih najrazvijenijih članica, poput Švedske, to bi omogućilo otvaranje možda čak do milion i po novih „digitalnih“ radnih mesta u Evropi. Konkretni pokazatelji su više nego jasni: vrednost koju „nova“ ekonomija stvara u industrijski najrazvijenijim zemljama sveta iz grupe G20, premašuje četiri biliona dolara i već učestvuje sa nekih osam odsto u njihovom ukupnom bruto domaćem proizvodu.
Srbija, po pravilu, kaska za najrazvijenijim zemljama, barem kada je u pitanju uticaj digitalne ekonomije na ukupne privredne tokove u zemlji. Ohrabrujuće je, međutim, da se stvari polako, ali sigurno, pomeraju sa mrtve tačke. Prema podacima Privredne komore Srbije, naša zemlja nalazi se na 77. mestu od 143 zemlje na listi Svetskog ekonomskog foruma po infrastrukturi informaciono-komunikacionih tehnologija i obrazovanju radne snage. Za zemlju ovog stepena razvijenosti to i nije tako loša pozicija. U mnogim drugim značajnim ekonomskim i društvenim oblastima Srbija, nažalost, nije blizu ove „zlatne“ sredine.
