Onoga maja pre četvrt veka, (ne)očekivana vest o Titovoj smrti brzo se proširila kroz tada poznati restoran Kermez u skopskom gradskom parku. Na mig „drugova u plavom“ muzičari su spakovali instrumente, a tinejdžeri iz moje zgrade, mahom deca vojnih lica, otrčali su kući da bi pravili društvo majkama, jer su im očevi već bili u kasarnama… Mi koji nismo imali tu obavezu, jer su nam cele porodice bile pred televizorima, noć smo proveli u sobičku „omladinskog dela“ opštinske barake, namenjenom onima koji su toga leta planirali da odu na radnu akciju… Potom su počela „dežurstva“ i organizovanje putovanja u Beograd na odavanje poslednje pošte Maršalu. A udarničke značke sa akcija toga leta imale su posebnu težinu pri jesenjim prijemima u Partiju po školama i fakultetima, jer je sve odzvanjalo od pesama-zakletvi „najvećem sinu jugoslovenskih naroda i narodnosti“…
Četvrt veka kasnije, posle raspadanja bratsko-jedinstvene države, ratova, osamostaljivanja novih država, danima u skopskom etru, na talasima popularnog lokalnog radija Bubamara, odjekuje reklamni džingl: Poštovane drugarice i drugovi/ dame i gospodo/ borci za socijalnu sigurnost, ljudska prava i duži godišnji odmor/ ljubitelji višeg profita, nižeg poreza i diskrecionih prava/ proleteri i kapitalisti celog sveta/ kucnuo je čas da dođete na defile Kod Maršala/ da se družimo s Če Gevarom, Kenedijem, Lenjinom, Gocetom, Titom, Indirom, Kastrom i ostalima/ u centru Skoplja/ izvolite… računajte na nas! Reklama za novootvoreni restoran „Kod Maršala“ u najstrožem centru Skoplja (koji se nekad zvao „Sv. Kliment“) već je privukla brojne posetioce koji će uz ju-muziku iz osamdesetih tek imati šansu da uživaju u izboru iz specijalnog menija sa Titovom fotografijom: uz prvu i drugu „udarnu“ rakiju, „bratstvojedinstveni“ mešani roštilj, ali i uz „šengen viza gril“, koji se servira oko 15 dana posle narudžbine, uz obavezno fotografisanje gostiju…
BEZ IDEOLOGIJE: Dok ih poslužuju kelneri s pionirskim maramama ili u uniformama JNA, uz salutiranje. Kada kompletan enterijer bude završen, restoran će biti ukrašen Titovim bistama, fotografijama njegovih susreta sa svetskim državnicima, parolama, zastavama novih država nastalih na eks-ju prostorima, ali i zastavama KPJ-a i osmehom Alije Sirotanovića s nekadašnje desetodinarke, kao novinama i knjigama od pre dve-tri decenije… Komadima prošlosti koje su njegovi vlasnici, četrdesetgodišnjaci, sačuvali iz svojih delova života s Titom.
Prvi čovek radija Bubamara, Ranko Petrović, koji se sa svojih trideset i nešto predstavlja kao „komesar za ideologiju i propagandu restorana“ kaže: „Skoplje nije imalo kultni restoran i mi smo hteli da ova ‘istorijska’ kafana bude mesto gde će se okupljati novinari, medijske ličnosti i biznismeni… Želimo da gostima pružimo predstavu. Pa im se kelneri obraćaju rečima: ‘Izvolite, služimo Vama i otadzbini – sve za dobar bakšis!’ A čeka se na narudžbinu i po četrdesetak minuta da bi usluga bila kao u socijalističkim kafanama iz kasnih osamdesetih. Restoran ima i ‘komitski’ deo (sa makedonskim revolucionarima), i ‘nesvrstani’, i ‘zapadni – anitifašistički’ i ‘eks-socijalistički’ (onaj iza zavese) separe. A zašto Tito? I zašto – danas? Pa restoran je uvek pun! Tito je brend! Ne može se to poreći. Hteli smo da se restoran zove KPJ, ali je to moglo da ima ideološki predznak. Toga Kod Maršala nema. Ovde se ljudi srednje i starije generacije opuštaju, umesto da ih otpuštaju. Svako to shvata na svoj način. Za neke je to žal za mladošću, za neke je možda jugonostalgija, ali je važno da su time što im pruža Maršal – svi zadovoljni.“
DEO MAKEDONSKE ISTORIJE: Pored efektnog korišćenja činjenice da je Tito još uvek brend u Makedoniji, lako se može konstatovati da je odnos prema nekadašnjem predsedniku u Makedoniji uvek bio specifičan. I da na to nisu mogli da utiiču ni inače retki napadi nacionalista i antikomunista početkom devedesetih. Jer, ako i nije bilo izrazitije odbrane, osim od strane članova udruženja boraca, napadi jednostavno nisu nailazili na plodno tlo. Iako je bilo kritičara Titove politike i njegovih rešenja u pogledu odnosa Makedonije sa susedima (Grčkom i Bugarskom) i posebno zbog tragedije etničkih Makedonaca – izbeglica iz Grčke posle tamošnjeg građanskog rata, činjenice su da se Titove fotografije još mogu videti u dućanima u makedonskim gradovima čiji su vlasnici i Makedonci, i Albanci i Turci; da najpoznatija srednja škola u Skoplju nosi njegovo ime; da je u tragičnim momentima posle pogibije makedonskog predsednika prošle godine korišćen snimak Titove sahrane iz 1980. za organizaciju pogreba Borisa Trajkovskog u Skoplju. Jednostavno, Tito je neozaobilazan deo makedonske istorije.
Možda zato i nije izazvala posebne reakcije niti čuđenje prošlogodišnja najava da će biti obnovljena Titova štafeta, da će se u Skoplju održati slet na kome će gosti biti Jovanka Broz, Lepa Brena ili Zdravko Čolić, da će studenti koji će uneti štafetu na stadion dobiti stipendije do kraja studija… To se zbog organizacionih i finansijskih razloga nije dogodilo, ali udruženja Titovih poštovalaca iz Makedonije tradicionalno organizuju konvoje autobusa za majske odlaske u Kumrovec i Beograd, sade po 88 sadnica da bi „podsetili na veličinu ovog čoveka, u čije je vreme izvršeno najveće pošumljivanje Makedonije“, promovišu knjige i otkrivaju spomen-ploče… Članovi Udruženja građana koji poštuju lik i delo Josipa Broza Tita su jula 2003. na centralnom kumanovskom trgu postavili spomen-bistu Maršalu, a predsednik Udruženja Slobodan Ugrinovski je makedonskim medijima izjavio da je ovaj čin organizovan u znak poštovanja i zahvalnosti za „ono što je napravio ovaj jugoslovenski i makedonski velikan“. Tada je uz intoniranje Internacionale i makedonske himne pušteno 88 golubova koji simbolizuju Titov životni vek, a oko biste su posađene 23 ruže, koliko je godina do tada prošlo od njegove smrti.
Kako je za „Vreme“ izjavio predsednik Ugrinovski, ove godine će 250 građana, članova 24 lokalne podružnice Udruženja, položiti 4. maja vence u Kući cveća i sresti se sa Jovankom i članovima porodice Broz koji žive u Beogradu. Dva člana Udruženja već su krenula iz Krive Palanke na pešački maraton do Beograda, dug 463 kilometra. U Skoplju, pred gimnazijom i nekadašnjim Metalskim zavodom koji nose Titovo ime i u svim gradovima gde postoje podružnice Udruženja, pred objektima, na ulicama sa Titovim imenom i pred spomenicima revolucije – 4. maja će polagati cveće. „Planirano je i gostovanje beogradskog pozorišta ‘Slavija’ s predstavom Kako smo voleli druga Tita a u nedelju 22. maja održaće se slet na kome će biti i simbolična štafeta“, najavljuje predsednik Ugrinovski.
