Pre godinu dana nekima od nas Vukovar je izgledao kao neponovljiva, nenadmašna nesreća, pred kojom bi svi morali da zastanu i pobacaju oružje. Takvih je zaista i bilo, ali pokazalo se da je Vukovar ipak bio tek početak. Danas, ovaj grad izvesno ne može pretendovati na to da bude jedini spomenik moderne artiljerije, ali jeste prebrinuo većinu ovozemaljskih briga. Sarajevo još nije, ni Mostar, ni ko zna koliko još mesta u kojima se mirno spava. Ni Vukovar nije imao pojma da višecevni bacači imaju tako rđavo mišljenje o njegovoj arhitekturi i stanovništvu.
„Prva godišnjica slobode“ obeležena je najpre na groblju, gde su popovi obavili što su dužni, a zatim su članovi porodica poginulih dobili nekih 600 medalja i ručak u hotelu „Dunav“. Na gradskom trgu, unesrećenima odnosno oslobođenima govorili su neki od vinovnika njihove nesreće, odnosno slobode. Pukovnik (ili već general?) Veselin Šljivančanin i Vojislav Šešelj dali su sve od sebe da nesreću preobraze u slobodu, ali Vukovar je, po svoj prilici, poslednje mesto u kojem je moguća takva alhemija.
U avetinjskom gradu danas živi nekoliko hiljada starosedelaca i izbeglica iz Bosne, kojima su i vukovarske ruine bolje od onog što su ostavili. Počinje druga zima, a zlosrećnicima koji uče da žive na groblju Šljivančanin bodro poručuje da je to Jugoslavija i Srbija. Celo to zgarište sada je njihovo, to jest naše, i više nikad neće biti hrvatsko. Preostaje još samo da se s tim slože Hrvatska i ostatak sveta.
Kako sada stoje stvari, Srbija, odnosno SR Jugoslavija, odriču se teritorijalnih pretenzija, ne konsultujući Šešelja i Šljivančanina. Hrvatska je međunarodno priznata u istim granicama, što znači da bi ova dvojica mogla jedino da se nadaju nekoj budućoj trampi s Tuđmanom. Nije isključeno kada je reč o ovakvim partnerima, ali svi su izgledi da će Vukovar zapravo još dugo biti ničiji i samo beskrupulozni opsenari koji su obećavali Karlobag i Viroviticu mogu uvek davati besplatne garancije. Današnji Vukovarčani svakako vole to da čuju, ali malo koji će se usuditi da tamo započne neku ozbiljnu gradnju. U tom pogledu, oprezan domaćin će malo sačekati i u mestima mnogo bezbednijim.
Na tu prvu godišnjicu mrtvorođenčeta stigli su, kao na bal vampira, mnogi čija bi se lica uskoro mogla pojaviti na međunarodnim poternicama. Šešelj, koji se za sada nalazi samo na izbornim plakatima, obećao je da se više nikad neće živeti s Hrvatima, da predstoji razgraničenje i da će krajine postati jugoslovenske federalne jedinice. Ne sumnjam u to da u Beogradu i neki odgovorniji od njega kuju baš takav plan i da bi pred izbore moglo biti proglašeno nešto kao Savez srpskih država. Za takvu stvar lako bismo mogli izvući prave batine, tako da bi bilo najbolje ako bi neko predložio Vukovar kao prestonicu, pošto tamo više nema šta da se sruši.
Ali, stvar je ozbiljna i nije samo izborni balon. Žrtve, naime, ištu razloge. Vukovarskim grobovima, ili invalidima koji demonstriraju u Beogradu, izbeglicama, beskućnicima, gladnima, niko ne može reći prosto: „Izvinite. Zeznuli smo se. Malo smo se opustili pa smo izgubili iz vida neke detalje. Ispalo je da i Hrvati znaju da pucaju. A ono za Karlobag bilo je više u šali.“ Ali, što je nesreća veća, žrtve su lakovernije, prihvataju svako objašnjenje, pošto je najteže podneti besmisao velikog stradanja.
Oni koji su najgore prošli najpre će dati svoj glas Miloševiću i Šešelju. Njihov izborni rizik i trajni izvor slabosti predstavljaju oni koji se u Srbiji tek plaše sankcija, kojima nije sasvim loše i koji se još nadaju boljem. Zbog njih se ovaj rat mora naknadno osmisliti i proglasiti pobedom, oslobođenjem i ujedinjenjem. Ako zbog toga bude trebalo još ratovati, makar protiv međunarodnih snaga, utoliko bolje. Najlakše je vladati ruševinama.
Ovo nije nikakav svesni, demonski plan, nego samo unutrašnja logika odnosa između rata, nesreće i ovakve vlasti. Vukovar je, zapravo, simbolični izvor legitimiteta režima. Ovde gde nema nikakvih nezavisnih institucija društva, gde postoje samo vlast i narod, onaj ko je u stanju da tako preuredi ceo jedan grad, ne mora pobediti u ratu. Dovoljno je samo da ne bude sasvim poražen i učvrstiće vlast. Jer, ovde je ipak reč o novom režimu, koji je zadržao kontinuitet sa starim, ali traži novi legitimitet, a to se najbrže obezbeđuje upečatljivim nasiljem.
Za sada, sve se po Miloševića i Šešelja dobro odvija. Rat još traje, a poraz preti samo na ženevskim papirima, u raznim diplomatskim izjavama i rezolucijama, što su oni odavno prestali da uzimaju ozbiljno. Njihov argument su vukovarske i ostale razvaline. Nijedan od njih dvojice ne kaže, niti će reći, da „Srbin ne sme pucati na Srbina“. O tome govore oni koji nemaju čime da pucaju.
Problem besmisla rata pojaviće se tek kada se okonča i kada se sve ohladi, jer dok rat traje, on je smisao sam sebi. Ali, ovakav rat, koji se vodi zato što se ne može živeti zajedno s Hrvatima i Muslimanima, što niko ne može ni s kim, dakle u ime samoće, možda sadrži ogromnu silu inercije i teško se zaustavlja, jer do samoće se nikad ne stiže. Načelo netrpeljivosti nema razloga da se ograniči samo na druge nacije ili vere i zapravo se, tokom mnogih međunarodnih ratova, paralelno odvijao i mali građanski rat s unutrašnjim protivnicima. U Hrvatskoj toga već ima, u Srbiji tek u nagoveštajima.
Sudbina Srbije, odnosno SR Jugoslavije i njen nesporazum s celim svetom ogledaju se u velikoj meri u prizoru Vukovara i svih sličnih mesta. Zamislite bilo kakvog stranca, na bilo kojem kontinentu, koji je od Šešelja dobio razglednicu Vukovara uz tekst pozdrava iz oslobođenog grada. Primer možda nije dobar, pošto Šešelj ne poznaje nikakve strance, izuzev nekoliko jurodivih Rusa, ali reč je o vrućem i hladnom gledanju na stvar. Na tome se spotiču svi domaći napori da se dotera imidž Srbije. Svet se užasava besmisla razaranja, a srpski propagandisti misle da nas oni mrze ili nam zavide što smo se tako lepo oslobodili. Zatim, da bi popravili stvar, pokazuju prizore srpskog stradanja. Efekat je ponovo isti i oni više ne znaju šta da misle o svetu. Tako su došli do ogromne zavere, kao jedinog logičnog objašnjenja.
Za godinu dana Vukovar se već prilično ohladio i, za razliku od Sarajeva ili Jajca, na njega se ni sa srpske strane više ne može gledati s divljenjem i bez gađenja. Godinu dana posle rata u tom gradu najbolje se razume kakav je to rat koji na drugim mestima još traje i u tom smislu Vukovar je dobra slika posleratne budućnosti. Po svoj prilici, i u Bosni će prestati da pucaju mnogo pre no što se svi slože oko toga šta je čije i ko se u čijoj budućoj državi zatekao. Oni koji su izbegli neće biti sigurni gde bi se vratili, ako i budu mogli da se vrate.
Ruševine će stajati tek provizorno zakrpljene, jer neće biti ništa od one „obnove i izgradnje“ dok se ne zaboravi nerešivo pitanje šta je ovde čije. Možda će u tome pomoći svetska arbitraža, ali naša najveća nada zove se korov i trava. Ljudi će se ponovo pokrenuti kada se zgarišta zazelene, kada bršljan pokrije zidine nekadašnjih crkava i hotela, a vojnička groblja zarastu u koprivu.
