Ko plati – znaće

„Nekada davno, pohađanje privatnih časova značilo je da učenik ima poteškoća u savladavanju gradiva u školi. Danas, u XXI veku, privatni časovi su statusni simbol.“ Ova rečenica, koja bi se bez ikakvih izmena mogla odnositi na Srbiju, zapravo je preneta iz teksta sa američkog bloga Skill-guru, o tržištu privatnih časova u Sjedinjenim Američkim Državama, gde roditelji izdvajaju u proseku oko 1000 dolara za dodatno i dopunsko obrazovanje svoje dece. Krajem prošle godine, Republički zavod za statistiku objavio je istraživanje po kom roditelji u Srbiji za istu namenu izdvajaju neverovatnih 7,5 miliona evra godišnje. Slično je i u Evropskoj uniji. Roditelji u Francuskoj i Nemačkoj troše više od tri milijarde evra godišnje na dodatno obrazovanje za svoju decu, a roditelji i u drugim zemljama sve više izdvajaju da bi deci obezbedili dodatak obrazovanju, mada iznosi nisu isti u svim zemljama, pokazuje izveštaj koji je Evropska komisija početkom juna predstavila javnosti. Oblast o kojoj je reč u većini zemalja nije zakonski regulisana, pa osim što je neka vrsta „škole u senci“ i statusnog simbola, u znatnoj meri ima odlike crnog tržišta. Zašto je to tako, kolika su izdvajanja i realne potrebe za dodatnim časovima čitajte na narednim stranama.