Investiciona klima i konkurentnost privrede u Srbiji

Nema vizije, nema strategije

Kada je reč o regionalnim i evropskim integracjama, tu se donekle ne slažem sa gospodinom Prokopijevićem, jer su ovi procesi posebno važni za male i siromašne zemlje. Zemlje centralne Evrope bile su u periodu aktivne evropske integracije od 1997, kad su počeli prvi pregovori o članstvu, do 2002. godine, kada su potpisani ugovori o pristupanju. Tih šest zemalja je za tih šest godina samo od privatnih investicija privuklo 90 milijardi dolara. To je podatak UNCTAD-a iz 2005. godine. Znači, apsolutno stojim pri tome da su evropske integracije jako važan faktor.

Mi smo u regionalnim integracijama uspeli i o tome nisam pričao, u evropskim integracijama nismo uspeli. Možda smo imali neke teoretske šanse da uhvatimo ovaj voz deset zemalja koje su ušle u Evropsku uniju 2004. godine. Nismo uspeli. Nikad više nećemo imati takve pogodnosti, i tu se slažem sa Prokopijevićem. Nikada Španija neće dobijati pare koliko Irska. Nikada Poljska neće dobijati koliko Španija. Nikada mi nećemo dobijati kao Poljaci. To je propuštena šansa. Koliko je propuštena šansa ilustrujem podatkom sa evropskog samita pre neki dan u Briselu. Konkretno, u narednih sedam godina, koliko traje budžet EU-a, zemlje srednje Evrope će dobiti 157 milijardi evra samo iz budžeta Evropske unije.

D. ANASTASIJEVIĆ: Ali je to manje nego što je projektovano u prvim nacrtima budžeta EU-a.

NIKOLA JOVANOVIĆ: To je manje od prvih predloga, više od prvih britanskih, ali to je više od 150 milijardi samo budžetskih sredstava. To je iznos dva Maršalova plana po sadašnjim cenama. Znači, EU je obećanje održala, pomagaće ove zemlje u narednih sedam godina obilato. Mi smo izvan tih kombinacija. Mi dobijamo 150 miliona evra, a budući da ne možemo da potrošimo ni toliko, to je dobar signal da nam možda više i ne daju.

OECD navodi četiri ključna uslova za privlačenje stranih investicija. Prvi je politička stabilnost.

Osim političke, ključna je ekonomska stabilnost. Šta to znači? To znači da ako vlada ili NBS kaže da će inflacija biti deset odsto, ona mora da bude deset odsto. Nije strašno ni ako je 20 odsto. Poljska je imala 20 odsto inlfacije svih godina tranzicije. Mnogi ekonomisti će reći da i treba da postoji inflacija. Međutim, problem je da se projektuje deset, a bude 20 odsto, to ne može.

Dalje, za privlačenje investicija važan je povoljan poslovni ambijent. Ministar je pominjao olakšice u izdavanju raznih dozvola, poreske olakšice i sl. Ali, to je prema OECD-u tek na četvrtom mestu, specijalne povlastice za investicije. Kod nas je bilo nekih genijalnih zakona, genijalnih ideja. Međutim, temelj nije izgrađen. Ako spustite porez na dobit preduzeća na deset odsto, a ne nudite neke druge stvari, bacate pare.

Ne treba biti pesimista po svaku cenu, jer neke stvari jesu urađene, ali je kod nas malo pobrkan redosled, to je problem. Evo, postoji čuveni izveštaj „Doing business in Serbia 2006“, gde se vidi da smo prvi po brzini skoka reformi, čak je i britanski „Ekonomist“ objavio ogroman tekst o nama. Ali, čak se i u tom pohvalnom izveštaju kaže da je za prosečan privredni spor u Srbiji potrebno 635 dana. Ja nekako mislim da možemo bolje od toga, jer smo po tome rangirani kao 92. zemlja u svetu.

MILAN PARIVODIĆ: Zato smo u Zakon uneli skraćenu proceduru, baš zbog toga…

NIKOLA JOVANOVIĆ: Tako je, ali pazite, da smo to uradili zajedno sa ostalim merama, te bi mere mnogo ranije donele plod. I samo još jedna reč o principima. Ono što nismo rekli iz irskog iskustva, to je da mi kao administracija, kao narod, užasno potcenjujemo planiranje. Kod nas kao da postoji averzija prema planiranju. Radio sam tri godine u Kancelariji za pridruženje EU-u, i ne znam ni za jednu ključnu strategiju. Nema industrijske politike, nema strategije razvoja, dok je u irskom slučaju ona bila sveto pismo. Postoji samo jedna strategija kod nas, nacionalna Strategija za pridruživanje EU-u, ali i ona na nekim mestima izbegava da dâ rokove. Sve države koje su se sada priključile EU-u imale su moto – pristupanje EU-u je politička stvar, ali ono što je do nas, mi ćemo uraditi i bićemo spremni te i te godine. Ja ne znam kad ćemo mi biti spremni. To nisam pročitao nigde.

D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala Nikoli, koji mi je dao odličan šlagvort, pošto je ovde i profesor Jurij Bajec, koji je uložio mnogo truda na izradi pomenute Strategije o pridruživanju EU-u. To jeste trenutno naš jedini državni dokument, državni jer su ga usvojili i Vlada i Skupština, a koji daje skice razvoja. Taj dokument svakako nije dovoljan. Profesore Bajec, kako gledate na ovo što smo do sada čuli, na taj urođeni nedostatak planiranja koji zaista, kada je o ekonomiji reč ili o bilo kakvom ozbiljnom državnom poslu, može često da nam dođe glave.

JURIJ BAJEC: Ne bih voleo da strategija na kojoj smo upravo počeli da radimo – nacionalna strategija privrednog razvoja Srbije zaključno sa 2012. godinom – ostane nekakav prašnjavi papir u fioci nekog ministra. Mnogo bih više voleo da takva jedna strategija bude sveto pismo, kao što smo malopre čuli za Irsku. Jer, pouka Irske za mene je u još jednoj stvari, a to je da su se 1987. glavni igrači Irske suočili sa krizom u kojoj se ta zemlja tada našla, seli su zajedno i potpisali pakt, između poslodavaca, sindikata i države, o tome šta treba uraditi da bi Irska postala ono što je posle deset, petnaest godina zaista i postala.

Nećemo imati mnogo koristi od strategije na kojoj sada radimo, ukoliko ona ne dobije punu podršku glavnih ekonomskih i socijalnih učesnika. Od njih se ne očekuje samo da daju podršku, oni sami treba sebe da vide kao prave učesnike u procesu, jer i oni će morati da snose cenu razvojnog programa prema kome bi Srbija negde krajem 2012. bila ekonomski spremna za Evropsku uniju. Doduše, mi smo tek na početku izrade strategije, i razni elementi se tek analiziraju.

Ja ne gledam u EU kao u neko spasilačko čudo, niti je jedino važna činjenica da mi sa EU-om obavljamo najveći deo naše spoljnotrgovinske razmene. Međutim, ona treba da nam služi kao kriterijum po kome bi se odredila spremnost Srbije u ekonomskom smislu, bez obzira na to da li smo postali članica ili ne. Pošto je ovde reč o konkurentnosti i o investicionoj klimi, ja bih oko toga hteo da kažem samo dve-tri reči.

Prvo, neke naše preliminarne projekcije govore o potencijalu za porast nacionalne produktivnosti. A konkurentnost je upravo to – različite poluge, faktori i činioci koji povećavaju nacionalnu produktivnost zemlje. Da bi ta konkurentnost mogla da bude makar na nivou danas najslabije članice EU-a, Srbija sa današnjeg mesta na rang-listi zemalja mora da skoči negde na 30 i 40 mesta. Znači, za sedam godina mi to moramo da postignemo.

Drugi neće za to vreme sedeti skrštenih ruku. Konkurencija je reč latinskog porekla, što znači „trčati zajedno“. Moramo zajedno da trčimo i to da trčimo brže, ne od onih jakih i najjačih, ali moramo da trčimo po mogućstvu brže od onih koji su tu oko nas, a mi smo iza Rumunije, Bugarske i Hrvatske i ne mnogo ispred Makedonije, Bosne i Hercegovine i Albanije. U tom okruženju mi trčimo i sa tim zemljama treba da se poredimo, njih da pobedimo.

Da bismo otvorili prostor za rast nacionalne produktivnosti, a istovremeno rešili ključni ekonomsko-socijalni problem – nezaposlenost – prosečna stopa rasta BDP-a u narednih sedam godina mora da bude između pet i sedam odsto. Mi ćemo ići sa dve projekcije – sa pet i sa sedam odsto, ali je već sada jasno da prva, a pogotovu druga projekcija, ne može da bude ostvarena bez vrlo ozbiljnog skoka u prilivu stranih direktnih investicija. Reč je o veličini negde oko dve i više milijardi dolara godišnje.

Prema tome, politika konkurentnosti se zapravo u svojim detaljima svodi na aktivnosti od kojih su neke od strateškog značaja, a neke se odnose na otklanjanje prepreka u hodu koje se mogu brzo uraditi, a koje mogu veoma značajno da promene okolnosti u kojima Srbija sada posluje.

Što se tiče tih razvojnih prioriteta, potpuno se slažem da se danas država vrlo često meša tamo gde ne treba da se meša, a nema je tamo gde treba da je bude. Izgleda da joj se svidelo da administrira cenama i drugim stvarima, što nije njen posao, a malo je ima u oblastima gde mora da bude zaista aktivno prisutna. I zato smo mi u ovoj strategiji izbacili zaista samo prioritete.

Bivša ministarka privrede Slovenije imala je program Vlade Slovenije u vreme kada se Slovenija ubrzano priključivala EU-u, program koji je imao nekoliko stranica, a na svakoj stranici je pisalo: konkurentnost, konkurentnost, konkurentnost. Ništa drugo. I naravno, onda je lako da danas Gorenje proizvodi tri dana za slovenačko tržište, a ostalo za svetsko tržište.

Prioritet je takođe afirmacija znanja, što smo danas čuli. Srbija je sada prešla iz one niže faze razvoja, prešla je granicu od 3000 dolara po stanovniku, i ulazi u malo višu fazu gde su drugi faktori konkurentnosti važniji, pre svega veća efikasnost, upotreba resursa i, naravno, onda je dodata vrednost kroz znanje najveća. Činjenica je da Srbija polako menja strukturu društvenog proizvoda. Postepeno opada udeo poljoprivrede i industrije, a raste sektor usluga svih vrsta, a tu je znanje od velike važnosti.

I najzad, poslednji prioritet je infrastruktura. Ovako kako se mi danas bavimo, mi nećemo nikad modernizovati infrastrukturu, jer kod nas je sada najvažnije pitanje ko se sad nalazi u kom javnom preduzeću. Nama su sada neophodne ogromne kvalitativne promene u oblasti saobraćaja, telekomunikacija i energetike, a one se mogu obezbediti samo kroz ozbiljno restrukturiranje i jednu pametnu privatizaciju ovih sektora, jer jedino tako možemo obezbediti neophodna dodatna sredstva za modernizaciju infrastrukture, i kroz poštovanje pravila i standarda EU-a iz navedenih oblasti.

Dakle, stvari nisu nesagledive, sedam godina nije dug period. Mi ćemo napraviti vrlo jasne računice i pokazati gde i koliko šta košta i koliko i ko šta treba da uradi. Potpuno razumem da smo danas opterećeni političkim pitanjima, kao što je Hag, kao što je pitanje budućnosti državne zajednice i Kosovo, a to smeta i stranim investicijama i investicionoj klimi. Verujte, ipak, da za tih otprilike sedam godina moramo da budemo ekonomski sposobni. Međutim, to i država mora da shvati kao prioritet. Bez obzira na podršku koju imamo sada za izradu ove strategije, mislim da nećemo uspeti da se osposobimo u privrednom smislu, nećemo biti ekonomski spremni za EU, bez obzira na količinu usvojenih zakona i eventualne političke okolnosti koje će nam u tom pogledu možda ići naruku, ako ova ili naredna vlada ne shvate da je podizanje konkuretnosti naše privrede veoma važan prioritet.

D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala, profesore Bajec, što ste neke od ključnih problema stavili u fokus i poređali prioritete. Slažem se da zakoni, kao onaj o radu ili o zaštiti konkurencije, mogu da se promene u hodu, ali i da nama zaista više nedostaje jasna vizija modela razvojnog pravca. U skladu s tim modelom treba onda reformisati i obrazovanje i sve ostale službe, jer je neophodno neprekidno generisati ona znanja i veštine bez kojih ne možemo da držimo korak. A konkurencija u EU-u je oštra, da ne govorimo o svetskoj konkurenciji, da ne pominjemo Kinu i ostale ekonomske sile koje izrastaju dok mi ovde sedimo i razgovaramo.

Veliko mi je zadovoljstvo što je sa nama i Nenad Popović, predsednik ABS holdinga. Ne znam kako da vas predstavim, kao domaćeg ili stranog investitora pošto poslujete i ovde i u inostranstvu. Kako vi, kao poslovan čovek, vidite sadašnju situaciju u privredi kod nas, gde smo konkurentni, a gde ne.

NENAD POPOVIĆ: Ja dolazim iz privrede, i evo kako vidim konkurentnost srpske privrede i kako treba privlačiti investicije. Mi znamo da za XXI vek kažu da je vek ljudskih resursa i razvoja tehnologija. Što se tiče tehnologija, nekako se učimo, moramo da prihvatimo strane investicije sa kadrovima. Mislim da tu imamo veliki potencijal, o tome je maločas govorio i profesor Bajec.

Ovde smo čuli da ne možemo malim porezima na dobit da privučemo strane investitore, ali moramo misliti na nekoliko stvari. I kamatne stope po kojima se zadužuje privreda kod banaka takođe moraju da budu konkurentne. Sa ovim kamatama, vrlo teško.

Rekao bih nešto i o doprinosima. Ako hoćemo da radimo legalno, a moramo da radimo legalno, onda je vrlo teško konkurisati kada su doprinosi oko 70 odsto. Isti ti doprinosi u Rusiji iznose 37 odsto. Cena struje zaista nije tržišna. Ja radim u energetici i kažem – nema šanse za razvoj energetike Srbije sa ovom cenom električne energije. To moramo da imamo u vidu.

Važna je, naravno, i politička stabilnost, možda najvažnija. Da bi Srbija bila privlačna za investitore, ona mora u svim regionima da bude privlačna, ne samo u Vojvodini, recimo, već i na jugu Srbije, u Zaječaru, u Kragujevcu… Znači, moramo da privučemo investitore i na jug Srbije, kao što je Italija privlačila investicije za svoj nerazvijeni jug.

Za konkurenciju nam jesu potrebne niske kamate ako hoćemo da konkurišemo na svetskom tržištu. Ali isto tako moramo da stimulišemo izvoz. Mi smo malo tržište. Moramo da se povezujemo regionalno, ali moramo da idemo i tamo gde imamo bolje mogućnosti nego drugde. Evo, ja sam sad u Kini, imamo tamo kancelariju, nadam se da ćemo uskoro imati fabriku. Moje kolege u Kini, Nemci, Amerikanci, ne mogu da veruju da ja tamo ulazim bez vize. Ja u Kinu idem bez vize, dok oni čekaju po petnaest dana, po sedam dana, po mesec dana. Znači, mi imamo komparativne prednosti.

Da uzmemo industriju automobila kao primer. Govorimo da imamo velik problem sa Zastavom, veliko preduzeće, mnogo radnika, ali svi pišu o „evropskom Detroitu“ koji se nalazi u našem okruženju – u Bugarskoj, u Slovačkoj, u Češkoj. Ponovo se svi svetski proizvođači automobila i delova za automobile vraćaju u naše okruženje. Ford je u Poljskoj, Tojota, Folksvagen, Dženeral motors, u Bugarskoj. Naravno, idu oni i u Kinu, idu i u druge zemlje, ali imate jedno okruženje koje ima dobar inženjerski kadar. Inženjer u Poljskoj košta četiri evra na sat, a u Nemačkoj košta četrdeset. U Češkoj pet dolara, a u Nemačkoj četrdeset. Deset puta više. Ne govorim o radnicima, ne govorim o proizvodnji, već o inženjerskom, naučnotehničkom kadru. Mi radimo u Rusiji. Srpski inženjeri nisu ništa lošiji od ruskih, čak su u nekim segmentima bolji. Po inženjerskom potencijalu tamo gde su potrebna sistemska rešenja za integrisane projekte mi imamo odličan inženjerski kadar, koji danas može vrlo lako da nastupa na inženjerskim tržištima i Rusije i Kine.

Još samo nekoliko reči o potencijalu da privučemo investitore nekim povlasticama. Pre povlastica, moramo da imamo svetske uslove za poslovanje, što se odnosi i na zakone, naravno. Mislim da imamo ono što drugi nemaju, imamo odličan dostup bez carine na ogromno kinesko tržište, ogromno tržište bivšeg Sovjetskog Saveza. Mislim da to danas nema nijedna zemlja u svetu osim nas. Praktično, mi to danas ne koristimo uopšte. Uvek se protivim da strane investicije budu sto odsto. Više bih voleo da strana direktna investicija bude na nivou 20 odsto od domaćih investicija. To je uradila Kina. Mislim da 90 odsto stranih investicija ide ruku pod ruku sa domaćim. Strani partner daje znanje i tehnologiju, ali lokalni partner daje znanje o lokalnom tržištu, daje neku tradiciju, daje neko iskustvo. I uz taj neki potencijal i inženjerski kadar što mi imamo mislim da možemo dosta da uradimo.

Da rezimiram: mislim da imamo tri potencijala za konkurentnost u Srbiji: visokostručni naučnoistraživački i tehnički kadar, posebno inženjerski. Mislim da imamo odlične naučnoistraživačke institute, ali naučnoistraživački instituti danas imaju problem da se povežu sa sa velikim kompanijama i korporacijama. Mislim da naučnoistraživački instituti samostalno mogu vrlo slabo da rade. To je veliki problem. Uvek su najbolja tehnološka rešenja dolazila iz naučnoistraživačkih instituta velikih korporacija. Zato mi imamo u planu da u okviru kompanije napravimo izuzetno jak naučnoistraživački institut, jer instituti bez jake veze sa velikim korporacijama i sa izlaskom na druga tržišta teško mogu da rade.

I treće, mislim da mora da bude stvarno agresivniji nastup lokalnih kompanija i moramo da prevaziđemo kompleks niže vrednosti u odnosu na velike svetske kompanije. Nema potrebe za tim kompleksom. Ovde rastu normalni ljudi, sposobni, pametni, imaju odlično obrazovanje. Treba nam samo malo vremena…

D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala, gospodine Popoviću. Kratko bih još dala reč Vladi Todoriću iz Pravnog foruma, izdavača „Srpske pravne revije“ koja je već tematizovala neke od ovih problema o kojima razgovaramo, a zatim i gospodinu Milanu Kovačeviću, koji konsultuje strane investitore.

VLADA TODORIĆ: Drago mi je što je jedna od referenci današnjeg razgovora početak pregovora sa EU-om i još mi je draže što je gospodin ministar pomenuo ekonomske slobode i konkurentnost kao kamen temeljac na kome ćemo da gradimo našu strategiju razvoja i konkurentnosti. Ipak, moram da napomenem da ključ ipak leži u nemilosrdnoj primeni donetog Zakona o konkurenciji. I velika je šteta što taj Zakon o konkurenciji nije nastupio pre jednog zahuktalog procesa privatizacije, jer smo sadašnjim rešenjima privatizovali većinu monopola koja je postojala pre privatizacije u Srbiji, i u principu u tome svi moramo da analiziramo izjave stranih investitora u Srbiji. Postoje investitori koji nisu u Srbiji i koji su odlučili da ne uđu u Srbiju zbog toga što je većina monopola privatizovana i što onda smanjuju tržište a smanjuju se njihovi izvori za nekakvo profitiranje na ovom tržištu. Kao posledica, neki sledeći investitor može da uđe samo kroz još veće ukrupnjavanje monopola, i tu leži opasnost.

Nekoliko reči i o svim tim strategijama razvoja. Te strategije moraju biti jasne, a ne lepe. Strategije se u najvećoj meri opredeljuju za određene sektore. Neki kažu da svima treba dati šansu dok se utakmica ne završi, ali ipak morate imati na umu da je ovaj proces pregovora sa EU-om proces biranja sektora koje ćete tokom vremena više stimulisati i koje ćete manje stimulisati. Zato sam siguran da vlada ima strategiju, ali ona će se objaviti kad sve to bude gotovo. Čuo sam da će za godinu dana, do septembra iduće godine, biti završena izrada strategije razvoja, barem je tako planirano. Samo, siguran sam da strategija ima i socijalne implikacije. Ne možete ljudima davati više subvencija, ali takođe to ne možete reći ljudima koji još rade u Zastavi. Verujem da se zbog toga ona ne objavljuje.

D. ANASTASIJEVIĆ: Dok Milan Kovačević ne dobije mikrofon, da pomenem problem o kome ovde nije bilo reči, a to su naši statistički podaci…

MILAN KOVAČEVIĆ: Veliko mi je zadovoljstvo što sam ovde pozvan, a jako mi je drago što je danas govorio gospodin Parivodić. Odavno primećujem da on ima hrabrosti da i van delokruga sopstvenog ministarstva čini pokušaje da pomeri stvari napred.

Jednom sam od najveće banke u Austriji, i velike u Nemačkoj, dobio ponudu da im pomognem da kod nas počnu finansirati lokalnu zajednicu. Dao sam im prvo početnu informaciju i posle toga su oni odustali od toga. Njihove su informacije bile – može li opština izdati menicu, garanciju, koja je imovina opštine, ima li ikakve garancije države. Nažalost, oni su od toga zasad odustali. Ministar je pominjao monopole. Monopola ima, osim u komunalnim uslugama, i u oblasti energetike, u transportu dobrim delom, u farmaciji… Imamo i Srbijašume, imamo prevelik prostor državnog propisivanja cena.

Nemamo dobru statistiku, i to se odražava na strana ulaganja. Odmah posle pada Miloševića bio sam na jednom sastanku u Beču na kome je bilo reči o stranim ulaganjima. Stranci su rekli – svu vam pomoć dajemo, stvorite prvo dobru evidenciju. A mi radimo naopako. Uzmite privatizaciju, na primer. Niko ne zna koliko smo preduzeća privatizovali, koliki imamo kapital, šta tu treba uraditi.

Sastavni deo statistike je i računovodstvo. Mi sad imamo ozbiljnih problema sa poverenjem u naše računovodstvo, iz nekoliko razloga. Još imamo savezne propise koji to regulišu, a nemamo kontrolno savezno telo s jedne strane, dok s druge imamo nemušto propisan plan i kako će se on sprovoditi, koji je u direktnoj koliziji sa drugom odredbom koja kaže da se moraju primenjivati međunarodni računovodstveni standardi.

Pomenuli ste novi zakon o stranim ulaganjima. Ja bih voleo da mi takav zakon nemamo jer uvek kad zemlja ima neki zakon o stranim ulaganjima to znači da nije dovoljno postigla. Čim pokušavate nečim da im pomognete da dođu kod vas, znači da neke druge stvari nisu posvršavane.

Mi se hvalimo sa deset odsto poreza na dobit i tu poklanjamo svoje poreske prihode drugima. Imamo između 20 i 30 sporazuma o dvostrukom oporezivanju i imamo mnogo slučajeva gde kroz određene zemlje ustupamo njima sve preko deset odsto do onoga koliko je u njihovoj zemlji oporezovano. Slično je i sa dividendama. A kad je reč o postojećim povlasticama, najveća povlastica koja je inače i poslužila da se izgradi ova fabrika konzervi, po mom mišljenju, prosto je strateški pogrešna. Ona stimuliše samo ulaganje u zgradu. Drugo, ona daje povlasticu samo u srazmeri između onih osnovnih sredstava koja će doći iz nove investicije sa onim koja već postoje, pa se uopšte ne isplati praviti novu fabriku. Treće, za veliko čudo, tu ne spadaju nikakav naučno-istraživački rad niti obrtna sredstva.

Zašto je dobro negovati mala i srednja preduzeća? Iz jednog jednostavnog razloga – ona čine semenište. To znači da treba negovati i podsticati da neko pokrene posao. To kod nas još ide teško i komplikovano. Nećete verovati, jedan američki investitor je skoro hteo da odustane od inevsticije od 15 miliona dolara u Vojvodini. Zemljište je bilo uloženo i preneto u zemljišnim knjigama, a u katastru su nam to osporili i to je zaustavljeno. Ja sam lično ua sopstvenu kuću u Beogradu tražio da mi se upiše mala promena u katastru i rekli su mi: sačekajte kroz godinu dana, pa ćemo videti kad ćete to moći upisati.

Kad je reč uopšte o porezu, imamo jednu zagonetku. Naše stope su uporedive ili niže nego u drugim zemljama. Ali, s druge strane, i takve su u našim uslovima velike. Zašto? Ako uzmete budžet Srbije za iduću godinu i budžet Srbije za ovu godinu, videćete da se poreski prihod planira da bude 25 odsto veći 2006. To je više od rasta nominalnog BDP-a, što znači da država i dalje mnogo uzima. Bojim se da će javna potrošnja opet biti velika.

D. ANASTASIJEVIĆ: Izgleda da je za ovu temu trebalo da obezbedimo i sagovornike iz drugih ministarstava, na primer ministratsva finansija i obrazovanja, da ministar Parivodić ne bi jedini sedeo ovde i primao kritike na račun rada drugih ministarstva. Drago mi je, bez obzira, što smo u raspravi došli do toga da je reč o sveobuhvatnom procesu, koji zahteva koordinisanu akciju svih delova administracije. Nije dovoljno da jedno ministarstvo dobro radi svoj posao, a da ne postoji koordinisano delovanje ostalih. To je, uostalom, suština procesa pridruživanja EU-u. EU nije neki neonski znak koji se pali i gasi, gde nas odjednom čeka svetla budućnost. Reč je o ozbiljnom i mukotrpnom procesu uređenja društva i države, gde pravila postaju mnogo jasnija, vidljivija, a ta nesigurnost i neizvesnost nestaju.

Ja ću zamoliti ostale učesnike da se kratko osvrnu na komentare koje smo do sada čuli, i da ostave malo vremena ministru Parivodiću da na samom kraju odgovori na neke primedbe, jer je najviše pitanja njemu i bilo upućeno.

MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ: Ključni pokazatelj valjanosti poslovnog okruženja su green–field ulaganja. Niti jednog časa u Srbiji posle 2000, godišnje gledano, nisu prešla 150 miliona evra. Ovih drugih možete imati više – prodati NIS, Telekom, koncesije, šume… Svake godine do 2012. možete imati maltene po dve milijarde. Ali to ne pokazuje da ste dobro poslovno okruženje niti da radite dobro posao.

Dalje, nemojte gledati na EU kao na čarobni štapić. Za Srbiju je dobro da uđe u EU, jer su pravila lošija u Srbiji nego u najlošijoj zemlji EU-a, ali ne zaboravite da EU, u upravo usvojenoj budžetskoj perspektivi 2007–2013. Srbiju ne vidi ni kao kandidata ni kao člana, jer nas nema ni u kohezionim ni u strukturnim fondovima, koji su dostupni samo kandidatima i članovima. To znači da najranije 2014. možemo biti kandidat. Pošto u tom statusu moramo provesti bar neku godinu dok ne postanemo član, znači da se vidimo tamo oko 2020, a moji prijatelji koji rade na internoj kalkulaciji za narednu budžetsku perspektivu kažu mi da se, sem Hrvatske, zemlje Zapadnog Balkana vide se upravo oko 2020. To znači 2018, 2019, 2020.

Prema tome, radimo da poboljšamo poslovno okruženje koliko god je to moguće, s obzirom na podeljenost društva interesima i na reformski kapacitet vlade, što je moguće više, jer je to u interesu ogromne većine populacije.

NIKOLA JOVANOVIĆ: Možda da navedem samo jedan primer nakaradnog razmišljanja: slučaj takozvane racionalizacije državne uprave i plan ministra finansija da za hiljadu ljudi smanji broj zaposlenih u državnoj upravi. Nažalost, kada kažete hiljadu ljudi, vidite da nije urađena sistematizacija po sektorima, po ministarstvima, da je neko dao jednu okruglu cifru da bi se smanjila javna potrošnja, ali na pogrešan način. Mislim da će ministar potvrditi da u nekim oblastima, kao što je antidamping, nemamo obučene kadrove. Znači, negde treba da zaposlimo dosta ljudi, negde da smanjimo, ali ne možete odokativno da kažete hiljadu ljudi, zato što je to toliko plata, a da niste napravili procenu potreba, da niste napravili plan. Bojim se da nas takva razmišljanja neće daleko dovesti. Samo se kaže – smanjiti javnu potrošnju, a neophodno je reći i kako je smanjiti. Bolje ne smanjiti nego smanjiti pogrešno.

MILAN PARIVODIĆ: Svi ste gledali film Galipolje. Sećate se kad su oni mladi Australijanci izlazili iz onih rovova, pa ih Turci mitraljeskom vatrom ubijajli i ovi padaju ko snoplje nazad u rovove. Ja smatram da bi politička elita Srbije tako trebalo da sprovodi reforme – pod mitraljeskom vatrom javnosti. Međutim, politički život u Srbiji je takav da nisu ljudi spremni na to. Političari nisu spremni na to. I to je hendikep svake vlade Srbije. Politika je profesija, a ne prolazno stanje u životima ljudi.

Ovi principi koje sam izložio predstavljaju neki moj ekonomski kredo, kredo ekonomskog laika a učenog pravnika. Zatekao sam se u situaciji da se bavim ekonomijom, a po struci sam doktor privrednog prava. Ideja je da se upravo okupimo oko nekih bazičnih principa. Velika je zasluga profesora Bajeca što je jedan blago izmenjeni tekst ovih principa ušao u Nacrt za izradu nacionalne strategije industrijskog razvoja.

Mogu da kažem da se sa zaista velikom većinom ideja slažem. Jednom je jedan britanski izdavač u svojoj osamdesetoj godini bio kod mene na ručku. Tada je on rekao: „Znaš, Milane, zbog čega je Britanija vladala svetom?“ „Zašto?“ „Zato što su guverneri Hongkonga, Indije i Nigerije išli u isto odeljenje na Oksfordu i slušali iste profesore. Mi u Srbiji koji smo na političkim funkcijama nismo svi išli u isto odeljenje.“

Zato vas molim, pošto smo se mi u ovoj sali makar dobro razumeli, za podršku ideja i principa koje sam izneo. U Srbiji je tako, izađete sa jednom idejom, pa vas prvo gledaju popreko, počinju prebacivanja, a posle osam ili deset meseci polako vidite da je ceo tabor prešao na vašu stranu. Zato mislim da je vrlo važno hrabro ići sa radikalnim idejama, radikalnim u pozitivnom smislu, naravno. Školski primer za takvu jednu akciju je zemljišna reforma, za koju se trudim da je izguram, ali neću moći bez vas. Potrebna mi je podrška stranih investitora, podrška privrednika, uglednih ekonomista…