Ukinuti subvencije
Neke vlade su pribegle jednom triku, a trik se zove „dati stranim ulagačima određene povlastice, subvencije bilo koje vrste“. To ne moraju biti direktne subvencije u nekom novčanom transferu. To može biti recimo i da im uredite zemljište, dovedete struju i vodu, kao što su Česi radili, obučavate radnu snagu, to mogu biti poreske olakšice, itd. Ja ne preporučujem uopšte davanje subvencija. Zašto? Zato što subvencije idu na trošak poreskih obveznika i, naravno, na trošak i drugih firmi. To je razlog broj jedan. Razlog broj dva – sve te subvencije ćete morati da sklonite ako su one vertikalne, kao što su najčešće i bile u tranzicionim zemljama koje su ušle u EU. Pre ulaska u EU morale su da ih ukinu, jer su u EU-u dozvoljene samo tzv. horizontalne subvencije, a to su one koje koriste svim granama, ali se zabranjuju subvencije koje idu na ruku određenim firmama ili određenim granama. Ne mislim da su dobre ni ove horizontalne, ali one vam omogućavaju da, na primer, kod Pančeva ili kod Knjaževca, napravite naučnoistraživački park. Naravno, tu je voda, struja, tu su istraživači, i sve što vam treba, pa se oko tog centra grupišu firme iz određenih delatnosti, i tako nastaje takozvani klaster. U tu svrhu EU dozvoljava subvencije.
D. ANASTASIJEVIĆ: Izvinite što vas prekidam, ali, da bi se kandidat kvalifikovao za neki od strukturalnih fondova EU-a, za ruralni ili regionalni razvoj na primer, on mora da obezbedi bar 50 odsto razvojnih investicija. To se jednako odnosi na opštine ili regije. To znači da mora da postoji jasna i dugoročna strategija razvoja. EU je bogata dobrim primerima kako su sredstva izmenila krajolik nekog nerazvijenog dela zemlje članice ili kandidata, ali iza svakog razvoja stajala je i dugoročna strategija kao jedan od uslova da vam Brisel odobri sredstva.
MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ: To je tačno. Pisao sam i o tome u mojoj knjizi o EU-u, ali ima mnogo više primera da je EU ulagala u propale projekte, stvari nisu uspele. Pre nego što se vratimo na tu temu, da kažem da je novac u današnjem svetu u privatnim rukama, da nije u MMF-u, Svetskoj banci i EBRD-u. Samo slepci idu i prose sa šeširom kod takvih ustanova i takva ulaganja po pravilu su vrlo neefikasna. To i jesu u suštini klasični državni fondovi. Zato je neophodno da odobrovoljite privatne investitore. Privatni investitor nikad neće doći ako ne može da zaradi. To je jedino malo neslaganje sa gospodinom Ahernom – nisu strani investitori ti koji vole konkurenciju. Oni je imaju dovoljno kod kuće. Evo, uzmite na primer Duvansku industriju Niš i Duvansku industriju Vranje. Kada bi ta dva investitora, „Filip Moris“ i BAT, dala tu količinu novca za te dve fabrike da nisu dobili nižu akcizu koja je bila praktično snižena na nivo koji nigde u svetu ne postoji, na nivo osvežavajućih pića, i da nisu dobili monopolsku licencu na dve godine? Ja sam video njihov interni dokument koji kaže da će oni ulaganja da povrate za dve godine. Pošto se ja ne bavim time, pitao sam moje prijatelje u Londonu koliko treba da se povrate ulaganja u toj branši, i oni koji se time bave u Londonu i Njujorku rekli su mi da treba otprilike oko sedam godina. A ovde je to, znači, za dve godine. Dakle, stranim investitorima i te kako je drag monopolski položaj. To ne odgovara konkurentskim firmama koje bi takođe htele da ulože u te grane. Na kraju krajeva, to ne valja ni za lokalno stanovništvo. Mnoge zemlje u Jugoistočnoj Evropi, budući da često ne mogu da privuku prvorazredne investitore, moraju da daju niz pogodnosti o kojima sam malopre govorio, ili su prinuđene da prodaju tržište kao pojedine banana-republike. Videli ste šta se desilo u Hrvatskoj sa fiksnom telefonijom i u mnogim drugim zemljama. Ima i ovde takvih primera, naravno.
Kako ćete da privolite strane investitore da dođu? Ili ćete im ovako davati pogodnosti koje će ići na trošak vaše populacije, poreskih platiša ili već koga, ili ćete napraviti dobro poslovno okruženje, pa će oni doći da rade tu i ako ocene da je to profitabilno, da plasiraju robu i na vaše tržište i u svet. Da biste ih privukli u ovom drugom važnijem slučaju, morate da uradite nešto. I evo, sad da citiram Fridmana koga je citirao gospodin Parivodić. Uzgred, prvi put čujem jednog ministra, od 2000. godine naovamo, koji citira Fridmana, to moram da kažem. Ja ću citirati čoveka koji je bio arhitekta nemačke reforme posle Drugog svetskog rata. I on je rekao prvi i najvažniji princip – ako hoćete da sprovedete reformu, morate učiniti da vam sistem cena funkcioniše, što šire to bolje.
E sad, zašto to ovde nije moguće? Pa nije moguće zato što su neki ljudi viđeni da budu brokeri, što su neke banke viđene da se preko njih vrši transakcija, što su neki ljudi viđeni da budu konsultanti i što su neki viđeni, naravno, kao kupci i što su neki viđeni da ne mogu da prodaju svoje akcije, neku vrednost. Dakle, ako hoćete da zadovoljite, da nekim ljudima namaknete zaradu, vi ne možete da pustite konkurenciju da reguliše sistem cena. I to je ono što se ovde dešava i što u nekim slučajevima, naravno, ne u svim, smeta stranim ulaganjima.
Nemojte misliti da je ulazak u Uniju univerzalni lek za privlačenje stranih ulaganja. U članku „Alisa u zemlji čuda“ naveo sam primere gde je ulazak u EU doneo niža strana ulaganja. Prilikom ranijeg proširenja, kada su u EU ušle Irska, Grčka, Španija i Portugal, Grčka je zabeležila pad direktnih stranih ulaganja za pedeset odsto. I nikad se nije oporavila od toga. Dakle, direktna strana ulaganja u Grčkoj su i dalje pedeset odsto od nivoa ulagnaja pre njenog ulaska u EU. O Irskoj će više govoriti kolega Jovanović, ali, ona je dobijala pomoći nešto manje od Grčke, otprilike kao Portugal, i tada je uz Grčku i Portugal bila među najsiromašnijim zemljama. Grčka i Portugal su ostale najsiromašnije, računajući EU od 15 članova, iako je Grčka povremeno dobijala pet odsto BDP subvencija iz Brisela. Irska je pobegla iz tog društva, postala druga najrazvijenija zemlja EU-a per capita, znači, izjednačila se približno sa Amerikom kroz dve furiozne reforme koje je napravila počev od sredine osamdesetih godina. Dakle, nikakva pomoć iz Brisela vam ne može pomoći. Grci i Portugalci su ostali tamo gde su i bili.
Istočna Nemačka je još bolji primer. Kad smo mi govorili, nas nekoliko na nekim skupovima u vreme nemačkog ujedinjenja, da će i taj plan propasti, nemačke kolege su tvrdile da će uspeti govoreći – vi ne znate naše nemačke prilike. Sad se drže za glavu jer su skrckali 1400 milijardi evra u bivšu Istočnu Nemačku. Dakle, toliko je koštalo ovo do sada. Istočna Nemačka se populaciono prazni i nivo investiranja je duplo niži nego u Zapadnoj Nemačkoj, stopa nezaposlenosti se kreće negde 11, a drugde i blizu 30 odsto, što je nivo afričkih zemalja. A u međuvremenu su nastala tri aerodroma severno od Berlina koji imaju ukupno pet aviona tokom sedmice.
MILAN PARIVODIĆ: Ako smem da postavim pitanje, koji biste vi alternativni scenario sugerisali u toj situaciji?
MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ: U toj situaciji ja ne bih kupovao političku pobedu u istočnoj Evropi da bih osigurao da budem kancelar, nego bih jednostavno pustio da fluktuira istočnonemačka marka i da tržište kroz jedno dva-tri meseca utvrdi šta je kursna razlika i onda bih zamenio istočnonemačku marku po toj tržišnoj vrednosti i gledao da što više liberalizujem.
D. ANASTASIJEVIĆ: Ali onda bi Nemačka bila potpuno drugačija država. Više bi ličila na Ameriku. Poznata je po svom posebnom sistemu socijalne zaštite i oni se time ponose. Taj sistem sada jeste u krizi, i Nemačka mora da ga reformiše. U tom i jeste problem sad sa Evropskom unijom – kriza u Nemačkoj, kriza u Francuskoj. Hoću da kažem da Nemačka možda nije najbolji primer za nas.
MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ: Pre mesec dana sam bio sa njihovim bivšim ministrom na konferenciji i on mi je ispričao sledeće. Nekad su se preduzetnici hvalili u medijima – ja sam zaposlio dve hiljade, on je zaposlio tri hiljade i on je bolji preduzetnik. A sada se tajno viđaju po golf terenima i dogovaraju se koliko će da otpuste. Ovaj kaže – ja sam otpustio dve hiljade, ovaj kaže ja sam otpustio tri hiljade i onda je bolji ovaj što je otpustio tri hiljade. Moja prva rečenica posle tog njegovog viđenja bila je da ja vidim još mnogo golf terena u Nemačkoj, a golf tereni, odnosno ta metafora, cena su za privrednu glupost koju je Nemačka radila, kao što je samoupravni socijalizam cena za ovo što danas imamo i iz čega se, naravno, još sporo vadimo.
Loši zakoni
Na kraju, pošto već trošim vreme previše, da se osvrnem na Zakon o radu i Antimonopolski zakon, tj. Zakon o zaštiti konkurencije. Slažem se potpuno sa gospodinom Ahernom da je to loš zakon. Ja sam odrao grlo govoreći da je to loš zakon. Šta ne valja? Ne valja kolektivno pregovaranje kao obavezna kategorija, jer unosi rigidnost na tržište rada. Ne valja komplikovana procedura otpuštanja zato što poskupljuje otpuštanje. Dakle, lakše je maltene naučiti kineski, nego sad otpustiti radnika u skladu sa propisima. Naravno, to se neće poštovati, što je dobra strana. Treće, ne valja što imam utisak da se diže nadnica preko odredbe o minimalnoj nadnici…
Ali, pogledajte sada, u Studiji o izvodljivosti Evropska komisija kaže sledeće: „Nedavno je usvojen novi zakon o radu (2005. godine) koji harmonizuje srpsko zakonodavstvo sa konvencijama Međunarodne organizacije rada i osnovnim standardima rada i ciljevima usklađivanja zakonodavstva sa zakonima EU-a“. Dakle, jedan loš zakon koji zamenjuje jedan liberalan zakon koji nas je svrstavao u toj stvari u prvih dvadesetak nacija u svetu, onaj iz 2002. godine, EU iz sveg srca pozdravlja. Zašto? Zato što ulazak u EU ne znači samo da vas oni prihvate, nego malo i da ubiju vašu konkurentnost. Kako? Pa regulacijom. Evo ga Zakon o radu kao primer.
Zakon o zaštiti konkurencije ima nekoliko fatalnih slabosti. Nedostatak broj jedan – u drugom članu nema četvrte važne stvari za antimonopolsku politiku. Navodno, o tome će se doneti poseban zakon. Ja kažem – u redu, tako je i u većini drugih zemalja EU-a, ali sama regulativa Unije ima državnu pomoć u antimonopolskom zakonu. U članu četiri se kaže izričito da firme od posebnog društvenog interesa mogu da se izuzmu od primene zakona. Pošto mi sve i svja proglašavamo opštedruštvenim interesom, šta će takav zakon uopšte? Mislim, na koga god bi se primenilo, žale se ministrima i onda oni donesu da je to firma od posebnog društvenog značaja.
Dalje, ovaj zakon pravi istu grešku kao što je svojevremeno napravio norveški. Dakle, kad pogledate Norvešku i Švedsku, to je do pre sto godina bila jedna ista zemlja, ali kad pogledate Norvešku, sumnjam da ovde iko može da mi navede ijednu norvešku firmu. Zašto? Zato što su u svojim antimonopolskim zakonima tako nisko postavili granice. Da bi firma izašla na svetsko tržište, mora da ima izvestan luft, treba da poraste na domaćem, pa da onda ide na svetsko tržište i da raste dalje. Znači, firme su velike, male i srednje zato što mi kao kupci to želimo. Da mi ne želimo, ne bi bile. Šveđani nisu napravili tu grešku. Zato znate za Volvo, za Erikson i tako dalje.
Dakle, prva stvar o kojoj treba voditi računa, ali ne zato što hoćete u EU ili u NATO ili ne znam gde, na Mesec, jeste da poboljšavate uslove za ulaganje.
Naravno, svi interesi u društvu nisu isti. Pogledajte samo koliko Zastava pokušava da zloupotrebi svoj položaj. Pedeset godina nisu uspeli da naprave auto i sad im je krivo što se sklanja ova zabrana za polovne aute, a zaštićeni su carinom za 24 odsto i još nekoliko procentnih poena transportnih troškova, koliko Pežou treba da dopremi svoj auto ovde na srpsko tržište. Dakle, četvrtina cene im nije dovoljna za zaštitu. Moja poruka takvima je: radite nešto drugo.
D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala, a možda i da vas utešim – dok mi uđemo u EU, imaćemo bolji zakon o radu, a i zakon o zaštiti konkurencije. U našoj ekonomskoj, ali i u političkoj javnosti, postoji podeljeno mišljenje u vezi sa državnom intervencijom, u kojoj meri država treba da se stara o kreiranju povoljne klime za razvoj privrede i privlačenju stranih investitora. Neki smatraju da njeno učešće treba da bude snažnije, a drugi, naklonjeni liberalnijim ekonomskim teorijama, smatraju da to treba isključivo prepustiti tržištu. Nikola, vama je dobro poznat primer Irske, koji za nas može biti poučan iz više razloga…
NIKOLA JOVANOVIĆ: Ja neću pričati isključivo o irskom iskustvu pošto je ono manje-više poznato. Odabrao sam da prosto uporedim ono što su uradili Irci i što je trebalo da uradimo mi, a nismo. Irci su zaista bili šampioni u privlačenju stranih investicija i uopšte u ekonomskom rastu u poslednjih dvadeset godina, i zbog toga je njihovo iskustvo ilustrativno.
Naše iskustvo je dijametralno suprotno. Znači, sve ono što su uradili Irci, mi smo uradili na drugačiji način. Mislim da nismo shvatili suštinu njihovog uspeha i pojedine mere koje smo uvodili. Bilo je raznih nedoslednosti u merama, na primer, smanjen je porez na dobit preduzeća, ali ona suštinska industrijska i ekonomska politika drastično se razlikuje i mislim da plaćamo cenu. Nekad više, nekad manje.
Dao bih samo par komentara na izlaganje mojih uvaženih sagovornika. Prvo, kod tog famoznog kofinansiranja. Kao što znate, 15. i 16. decembra bio je samit u Briselu, gde su se dogovorili o finansijskom ciklusu za sledećih sedam godina. I jedna od mera koja je dogovorena jeste da se kofinansiranje spušta na 15 odsto, upravo zato da bi države mogle da troše pare koje su im dodeljene. Tu je i naš slučaj indikativan. Mi smo ove godine dobili oko 150 miliona evra iz programa CARDS. Od toga ćemo iskoristiti maksimum 50 odsto, što je čak i dobar evropski prosek. A, naravno, mnogo manje nego što primaju druge zemlje.
Bilo je reči o tome da su važna i domaća ulaganja, a ne samo strana. To je takođe jedna od važnih poruka irskog iskustva. Zapravo, velike multinacionalne kompanije su uvek neka vrsta enklava u domaćoj privredi koje se nikad ne mogu uporediti sa domaćim preduzećima. I, dok god je domaća, irska industrija propadala, dok god nije bilo moguće da se domaće irske firme povežu sa velikim stranim firmama, irskog čuda nije ni bilo. Tako da je samo jedna faza priče kako privući strane investitore, druga faza kako ih zadržati, a ona ključna – kako iskoristiti sve njihove investicije. Irci su dosta pametno to iskoristili, kroz takozvane programe povezivanja, gde je država takođe imala ključnu ulogu.
Prema tome, da odgovorim na pitanje voditelja, irska država je bila izuzetno intervencionistička, tako da verujem da je irski primer demantovao one koji tvrde da samo slobodno tržište može da reši sve probleme. Čak i nobelovac Jožef Štiglic kaže da je tržište kao malo dete, da ga država mora negovati.
Problem je što država ne reaguje tamo gde može i gde treba da interveniše, a tamo gde ne treba da se meša, ona smeta. Ministar Parivodić je pomenuo obrazovanje. Znamo koliko ima privatnih fakulteta i kakvi su. A kad pogledate poreski kalendar, vidite koliko jedan privrednik treba da se obrati administraciji i vidite da je uloga države potpuno pogrešno shvaćena.
Takođe moram da kažem da se nijedno iskustvo ne može kopirati. To je velika zabluda, ali neka iskustva i mere mogu biti poučne.
Kao što znate, SAD i Švedska imaju potpuno drugačiji ekonomski i socijalni model, ali u poslednje četiri godine te dve države imaju identičan ekonomski rast. Znači, ne postoji jedan model. Kod nas je problem što nismo odabrali model. I tu se vraćamo na priču o principima. Ja mislim da mi glavne principe nismo rešili, možda nekada sa dobrim razlogom. Posledica toga je Zakon o radu. Znači, to nije bez razloga. Posledica toga je da uz Republiku Srpsku i Irsku imamo najmanju stopu poreza na dobit, a nemamo veliki priliv stranih investicija, osim privatizacije. Takođe, četiri ključne godine u tranziciji nemamo sve zakone, kao što je Zakon o zaštiti konkurencije. To su, strateški gledano, katastrofalne greške. One se nekad u hodu ispravljaju, ali nije moralo tako. Nije moralo tako, ali dobro je, nek se isprave i sada. Nikad nije kasno.
Kada je reč o odnosu BDP-a i stranih investicija, u Češkoj je taj procenat 55, u Sloveniji 21. Tako da mi, ako ne računamo privatizaciju, zaista nismo šampioni stranih investicija. Ako pogledate prvih deset velikih investicija u Srbiji, to su mahom beton, duvan, čelik, nafta. Znači, to su neke stare tehnologije, stare industrije koje zavise od sigurnog kupca, pa su čak i neke akcize bile veće na strane proizvode, što je jedna od naših karakteristika. I među tih prvih deset samo su dve green–field investicije. A kad pogledate Irsku na početku razvoja, velike kompanije mahom su dolazile iz oblasti farmaceutske industrije, elektronske industrije, zdravstva i naravno softvera i visoke tehnologije. Tako da kad poredite čak i strukturu postojećih investicija, vidite da možemo bolje.
