Investiciona klima i konkurentnost privrede u Srbiji

D. ANASTASIJEVIĆ: Ne znam koliko je vas primetilo na ulazu u Centar „Sava“ natpis, poruku druga Tita povodom otvaranja ovog zdanja u kojoj nam želi da „svi međunarodni skupovi koji se ovde održavaju doprinesu miru i saradnji u svetu“. Poštujući taj diktum, evo i nas danas ovde da razgovaramo o jednom važnom aspektu pregovora s Evropskom unijom, i to baš na dan kada zvanično počinju pregovori u Procesu stabilizacije i pridruživanja. Verovatno znate da se veliki deo tih pregovora odnosi upravo na trgovinu, pa će se o ovoj temi razgovarati na dva mesta, u Briselu, i ovde u Centru „Sava“. Trgovina, naravno, neće biti jedina tema našeg današnjeg razgovora. Pokušaćemo da oslikamo i investicionu klimu u našoj zemlji i da zajednički ocenimo u kojoj je meri srpska privreda konkurentna, koliko je u stanju da se uhvati u koštac sa tom oštrom konkurencijom u EU-u.

O ovoj temi razgovaramo sa Majkom Ahernom, predsednikom Udruženja stranih investitora u Srbiji, Milanom Parivodićem, ministrom za ekonomske odnose sa inostranstvom u Vladi Srbije, Miroslavom Prokopijevićem, višim stručnim savetnikom Instituta za evropske studije, i Nikolom Jovanovićem, koji je pravo iz Pariza stigao na našu tribinu, jer na Sorboni radi doktorat. Reč najpre ima ministar Parivodić.

MILAN PARIVODIĆ: Veliko mi je zadovoljstvo što su nedeljnik „Vreme“ i Fondacija „Fridrih Ebert“ organizovali ovaj okrugli sto. Pošto je tema postavljena dosta široko, ja bih u ovom jednom uvodnom izlaganju prosto izložio kako mi vidimo stvari u principu, pa ako se oko principa slažemo, onda možemo da razgovaramo o detaljima.

A princip je sledeći. U svojoj knjizi Two lucky people („Dvojica srećnika“), Milton Fridman kaže: „Tržišna ekonomija pokazala se na dugi rok kao jedini održivi ekonomski model, i ona je najproduktivnija. Međutim, čak i kada bi postojao alternativni model privređivanja koji bi bio produktivniji od tržišne ekonomije, ja bih, ipak, radije živeo u zemlji u kojoj postoji tržišna ekonomija, jer tržišna ekonomija ima kao svoju zasebnu i glavnu vrednost slobodu i ta sloboda je čak iznad vrednosti produktivnosti.“ I zaista, ta ideja slobode je ono što mene rukovodi u mojim odlukama koje se tiču reformi u Srbiji – ekonomskih i političkih.

Protiv monopola

U tom smislu, pošao bih od nekoliko načela o kojima mi razmišljamo kada donosimo odluke koje se tiču privrednih reformi. Prvo načelo je da neće biti političke demokratije u ovoj zemlji ukoliko nemamo ekonomsku demokratiju. Kao što u ekonomiji postoji monopolistička cena koja je viša od normalne cene, koja upravo proizlazi iz preterane tržišne moći i zloupotrebe tržišne moći monopoliste, tako i u politici, osim onog normalnog demokratskog uticaja privredna organizacija, takozvani tajkun, može da ima na političku vlast. Ukoliko on ima ekonomski monopol, ostvaruje i politički višak vrednosti i uticaja. I to remeti političku demokratiju. Zbog toga jedno od osnovnih načela jeste ne dozvoliti monopolistički položaj. Jer, taj monopolistički položaj, pored toga što stvara ekonomsku neefikasnost, ugrožava demokratski proces kao vrhovni proces koji natkriljuje sve ostale.

Zato smatramo da svi monopoli, a mi ih imamo više nego dovoljno u ovoj zemlji, treba da se preispitaju. Te monopole imamo na nacionalnom nivou, na lokalnom nivou, u oblasti energetike, u oblasti transporta. Puno ima tih monopola.

Mnogi kao ističu da nema ništa opasnije nego kada državni monopol privatizuješ pa dobiješ privatnog monopolistu koji je manje odgovoran nego državni monopolista. I to jeste realan argument. Zbog toga je vrlo važno kada se demonopolizuju energetika, transport, komunalne usluge itd., imati odgovarajući pravni okvir i regulatorno telo koje će na efikasan način u stvari uvesti nekoga ko ima prirodni monopol u način ponašanja koji je u opštem interesu, jer upravo ove delatnosti imaju snažan aspekt opšteg interesa pored privatnog interesa za samoga vlasnika. Sada imamo Zakon o javnim preduzećima, čime se vrši identifikacija između vršenja delatnosti u opštem interesu i državne svojine na državnom javnom preduzeću, što uopšte ne treba da bude isti pojam. Znači, to moramo da regulišemo i da imamo efikasna regulatorna tela da bismo postigli depolitizaciju cena. Nama trenutno cenu energenata određuje vlada. Dokle god cena energije zavisi od političke konstelacije u vladi i vlasti uopšte, strani investitori i privatni investitori oklevaće da investiraju u energetiku jer će morati da gledaju u bob ili u kristalnu kuglu ko će sledeći doći na vlast i kakvu će politiku cena vlast imati – ekonomsku ili populističku, čime se kupuje socijalni mir time što će privatni kapital koji je angažovan u energetici da subvencionira nizak standard koji mi, nažalost, imamo i dalje u zemlji. Znači, to je jedno od važnih pitanja koje sam želeo da otvorim.

Drugo, mi moramo da podržavamo mala i srednja preduzeća, ali ta mala i srednja preduzeća nisu dovoljna. Moramo da imamo i velika preduzeća. Mala i srednja preduzeća nose gipkost, nose zapošljavanje velikog broja ljudi, to su industrije koje prate velike industrije, a velike industrije su opet te koje nose velike brojeve, podstiču izbalansiran izvoz i tako dalje.

Privatna svojina je jedini stvarno efikasan oblik svojine. Iz tog razloga je vrlo bitno da se hitno završi proces privatizacije. Realno gledano, naša privreda je podeljena na dve zone koje skoro da se ne dodiruju, žive sasvim različitim životima. Na jednoj strani je privatni deo, koji funkcioniše, daje dodatu vrednost i proizvodi za izvoz, obezbeđuje normalna radna mesta, i gde sve funkcioniše kako i treba da funkcioniše u svim normalnim privredama. Na drugoj strani imamo ovu umiruću društvenu privredu. Vi sami znate kako sve to izgleda da ne opisujem razbijene prozore na fabrikama i radnike koji ne dobijaju plate godinama, a formalno su i dalje, kao, u nekom radnom odnosu. To su dva sveta koji se ne dodiruju, koji gledaju jedan na drugi sa čuđenjem. Zbog toga je vrlo važno što pre završiti privatizaciju i ono što može da se proda – da se proda, ono što ne može da se proda – da se završi stečajem preduzeća. To mora da se uradi da bi se izvršila jedna efikasnija alokacija nacionalnih resursa. U tom smislu su posebno važna strana ulaganja.

Vrlo je velika razlika da li će spekulativni novac ili novac koji nije baš čist da uđe u legalne tokove kroz privatizaciju, ili ćemo dobiti pravog strateškog investitora koji je majstor u tom poslu kojim se bavi i preduzeće koje je privatizovano. To je ogromna razlika.

Da bi podstakli strana ulaganja, mi smo već sproveli veliki broj reformi, ali ja nikako ne volim da se hvalim time što je urađeno, a urađeno je dosta, ali ima još puno toga da se uradi. Vi ćete me kritikovati zbog onoga što nismo uradili, pa sam tu da odgovaram na te kritike.

Smatram da je vrlo važno da promenimo Zakon o stranim ulaganjima u tom smislu da trima vrstama investitora praktično omogućimo privilegovan pristup tržištu, kako u pogledu cene zemljišta tako i u pogledu rokova za izdavanje građevinskih dozvola, dakle onih dozvola koje su potrebne da bi oni što pre započeli svoj posao. Ja to vidim ovako – prva vrsta bi bile fortune 500 company. To su one kompanije koje sa sobom nose ogroman ugled i zbog toga svaka takva kompanija kada dođe u Srbiju čini jednu zastavicu slave pobodenu na teritoriji Srbije. I naravno, pored toga što one nose ugled, one nose tehnološki razvoj, to su najbolje kompanije na svetu, sa najvećim kapitalom, najnovijom tehnologijom, najboljim korporativnim upravljanjem. To je ono najbolje što trenutno postoji u svetu. Druga vrsta kompanija bi bile high tech kompanije. Često će se preklapati ovi kriterijumi, ali ne mora uvek tako da bude. Imate, recimo, izraelske vrhunske kompanije visoke tehnologije koje zbog svoje veličine ne spadaju u F500 kompanije. Mislim da ne moram da objašnjavam zašto bi i takve kompanije morale da dobiju privilegovan status. I treća vrsta su one koja donose velika ulaganja. Mi ih već sad imamo, ali se tu javlja problem zemljišta. Imamo ove privilegije koje se daju po Zakonu o korporativnoj dobiti, odnosno porez na korporacije i profit, koji daje desetogodišnje poresko oslobođenje. Međutim, pokazalo se da ti poreski podsticaji u stvari nisu ključni. Ključna je pravna sigurnost, pristup zemljištu, brze građevinske dozvole i što kraće vreme od momenta kada odbor direktora donese odluku da uđe u Srbiju do trenutka kad se mašine upale u fabrici. To je ključna stvar i to je ono šta privlači investitora. Naravno da je porez bitan i cene zemljišta su bitne, ali taj aspekt brzine je posebno važan.

Vlasništvo nad zemljištem

Dakle, tim trima kategorijama treba dati skraćene rokove. Dalje, pokrenuo sam proceduru pred Ustavnim sudom Srbije i Crne Gore za poništenje onog dela člana 60 Ustava Srbije koji uređuje državni monopol na gradskom građevinskom zemljištu. Smatram da je to verovatno najveća prepreka za strane investicije pored građevinskog prava, što je logična posledica činjenice da je država vlasnik zemljišta. Mislim da su to glavni problemi za strane investicije u Srbiji. Pokrenuo sam taj postupak sa sledećom argumentacijom: Ustavna povelja Srbije i Crne Gore predviđa da je naša privreda tržišna privreda, zasnovana na preduzetničkom poslovanju i da se štiti ili garantuje pravo svojine. To su te formulacije koje su direktno navedene u Ustavnoj povelji. Ja kažem ovako – ne može biti tržišne privrede zasnovane na preduzetništvu ukoliko jedan od glavnih nacionalnih resursa, a to je gradsko građevinsko zemljište, nije u slobodnom prometu i kada oni koji koriste to gradsko građevinsko zemljište (a to smo svi mi koji živimo u našim stanovima ili kada preduzeća koriste zemljište na kome se nalaze njihove zgrade ili fabrike) nisu vlasnici, nego je vlasnik neko drugi, a to je kod nas država. To je prosto neprirodno stanje. Takvo stanje ne postoji ni u jednoj državi EU-a, niti ijedna razvijena tržišna privreda dozvoljava takvo stanje stvari i to moramo pod hitno da promenimo. Zato sam i podneo ovaj zahtev sudu Srbije i Crne Gore.

Iz toga proizilazi i sledeći problem, a to je privatizacija gradskog građevinskog zemljišta, koja bi po mom mišljenju trebalo da se odvija po sledećoj shemi. Treba aktuelnim korisnicima zemljišta dopustiti da u jednom ograničenom vremenskom periodu mogu da otkupe to zemljište od države, recimo u roku od godinu ili dve dana, rok treba da bude razuman. Država bi pare koje tako dobija od vlasnika gradskog građevinskog zemljišta direktno prosledila bivšim vlasnicima gradskog građevinskog zemljišta i na taj način denacionalizacija ne bi koštala državu. Ukoliko se aktuelni korisnici gradskog građevinskog zemljišta ne opredele da u tom vremenski ograničenom roku otkupe zemljište od države, ono na osnovu samog zakona prelazi u svojinu bivših vlasnika, pa bi aktuelni korisnici plaćali zemljišnu rentu starim vlasnicima, tj. vlasnicima kojima bi zemljište bilo vraćeno, umesto da plaćaju državi.

Koja bi bila cena zemljišta? Meni se čini da bi cena tog zemljišta trebalo da bude u rangu polovine sadašnje tržišne cene prava korišćenja na zemljištu. Biću sasvim konkretan. Znate da mi sada imamo jednu potpuno apsurdnu situaciju sa gradskim građevinskim zemljištem jer je pravo korišćenja neprenosivo, ali ga, naravno, svi prenose jer život to zahteva, tako da se sistematski povređuje zakon, što narušava princip zakonitosti u celom sistemu.

Predlagao sam odmah da se ukine ta zabrana jer nema nikakvih prepreka. Tu postoji još jedna opasnost. Oni koji se bave poreskim problemima sećaju se kada se plaćao porez na stan koji je pod režimom zaštićenog stanara plaćao na polovinu osnovice, a i kod produživanja takođe se plaćao porez na imovinu na polovinu osnovice. Rezonujući na taj način smatrao sam da bi bilo razumno da cena vrednosti bude polovina tržišne vrednosti. Međutim, to je stvar dogovora, naravno, ali da bude polovina tržišne vrednosti sada. A šta je sada tržišna cena prava korišćenja na zemljištu? To je negde oko 25 do 30 odsto vrednosti objekata koji po urbanističkom planu vi možete na tom placu da sazidate. To je vrednost, pa bi na osnovu toga cena za otkup gradskog građevinskog zemljišta iznosila između 12,5 i 15 odsto vrednosti građevine koju smete na tom zemljištu da sazidate po urbanističkom planu. To je taj koncept koji sam hteo da vam izložim u vezi sa privatizacijom gradskog građevinskog zemljišta.

Što se tiče sudske vlasti, vi znate da tu postoji ozbiljan problem, ali i u drugim zemljama taj proces teče sporo. Ali da bismo ipak našli neku prečicu, naše ministarstvo je izradilo Zakon o arbitraži, sa idejom da se naprave lokalne arbitraže u pet gradskih centara Srbije, a to su: Leskovac, Niš, Kragujevac, Beograd, Novi Sad. To bi znatno skratilo postupak, bez bitne intervencije suda, samo u ekstremnim slučajevima sud može da interveniše na punovažne arbitražne odluke. Ove odluke bi bile pravosnažne i izvršne i tako bismo dobili sudsku odluku i spor koji će trajati dve nedelje ili tri nedelje, a ne dve ili tri godine. Drugo, moje ministarstvo je direktno uticalo na Zakon o izvršnom postupku time što smo uveli takozvani sumarni postupak izvršenja, ili skraćeni izvršni postupak, po kome možete da naplatite potraživanja negde za oko 40 dana, pod uslovom da ste zaključili ugovor po Zakonu. Imamo i novi zakon o parničkom postupku, koji onemogućava taj neprekidni pingpong između sudova dve ili tri instance. Ukoliko Apelacioni sud dva puta vrati predmet Osnovnom sudu, onda Apelacioni sud ima definitivnu odluku.

Nesporno je da je i državna uprava i uopšte svest naroda o stranim ulaganjima ispod nivoa. Svest o državnoj upravi je onakva kakva je opšta svest naroda jer su ljudi koji rade u upravi deo naroda. Mi smo se kao ministarstvo ozbiljno potrudili po tom pitanju. Napravili smo jednu veliku konferenciju na kojoj smo okupili opštine i počeli da govorimo o onome što se zove partnerstvo između lokalne i centralne vlasti. Vidim da se taj termin sada već malo i primio u javnom diskursu. Ta konferencija je bila prezentacija potencijala srpskih opština, ali smo upravo govorili o ovome koliko je važno da opštinska vlast reaguje, i ja bih čak metaforično rekao – kao da vam gost dolazi na slavu kada vam dolazi strani investitor, a ne da idemo na to da im kožu oderemo.

Što se tiče dranja kože, imamo i tih situacija, pa smo prinuđeni da bukvalno gasimo požare. Imali smo situaciju sa Kosjerićem, imali smo situaciju koja još nije sasvim rešena sa beočinskom cementarom. Ruku na srce, lokalna vlast je u samoupravnom periodu navikla da, kada im šta zatreba, put, bazen, nova ograda oko škole i sl., da uđe u džep tog lokalnog preduzeća koji nosi razvoj i da uzmu koliko im treba. E, to sad više nije moguće, i oni pokušavaju da nađu način da isti taj samoupravni efekat ostvare u novim svojinskim okvirima.

Državna uprava na republičkom nivou nije dovoljno efikasna. Još je manje efikasna na lokalnom nivou. Svaki deo Srbije podjednako je važan. Ja sam Beograđanin, ali za mene je i jug Srbije i severozapad Srbije jednako važan, jer smatram da svaki čovek u Srbiji ima pravo na jednaku šansu u izgradnji svoje privredne i svoje životne budućnosti. U tom smislu i zakonski projekti koje radimo moraju da uvaže tu regionalnu stranu i da afirmišu nedovoljno razvijene regione, jer i oni treba da dobiju svoj odgovarajući deo kolača.

Znanje je posebno važno. Naše škole nisu dovoljno konkurentne, budimo realni. Ni fakulteti nam nisu dovoljno konkurentni. Na važna mesta dolaze ljudi sa stranim diplomama jer se često pokazuju efikasnijim. Moramo jedan praktičniji pristup da imamo i u visokom obrazovanju u kome sam ja bio 13-14 godina. I takođe je vrlo važna prekvalifikacija onog vrlo velikog broja ljudi koji su izgubili posao i to u svim fazama njihovog radnog veka. I sa pedeset godina čovek može da se kvalifikuje, da nauči zanat i da krene u jednu novu fazu svog života.

Iz svega toga treba da proiziđu nova radna mesta, a to je ključ uspeha cele Srbije. Mi verujemo da Beograd treba da bude privredni centar Balkana. Verujemo da je princip slobode sigurniji od principa zabrane i da treba liberalizovati pravni okvir za postojanje multinacionalnih kompanija, jer je to jedini način da one pronađu interes da dođu ovde, a ne da odu u Zagreb ili u Bukurešt ili u Sofiju, a te tri zemlje vidimo uglavnom kao našu glavnu konkurenciju.

I sada smo pri samom kraju izrade strategije za strana ulaganja. To je jedan strateški dokument od 140 stranica koji pored konkretnih mera i dinamike reformi koje predviđa daje i jasno objašnjenje komparativne analize zbog čega smo mi tu strategiju tako razvili, tako da ima jedan edukativan efekat, jer smo procenili da je i to vrlo važno.

D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala, gospodine ministre. Sigurna sam da će kasnije biti pitanja, ali za početak, da upitam gospodina Aherna da li je, kao strani investitor ohrabren činjenicom da ste citirali Fridmana…

MAJK AHERN: Hvala najlepše što mi dajete mogućnost da pričam na ovom današnjem forumu. Ja ću iskoristiti tu mogućnost da odgovorim gospodinu Milanu Parivodiću – da, u principu ja se slažem sa gotovo svakom stvari koju je ministar rekao i kao predstavnik zajednice stranih investitora. Ono što mi tražimo jeste jedno ravno, slobodno polje i očekujemo da će biti zakona koji će moći da se primenjuju na dosledan način, očekujemo ravnopravnu poziciju. Dakle, mi tragamo prevashodno za izvesnošću naših ulaganja. Naše odluke nisu zasnovane na oslobađanju od poreza, niti na poreskim olakšicama. Naravno, zemlje kao Srbija mogu da postanu malo atraktivnije zbog toga, ali u krajnjoj liniji, naša odluka da li ćemo negde investirati zasniva se na vladavini prava, primeni prava, na doslednosti u toj primeni, na zdravim poslovnim osnovama. To je ono što nas opredeljuje da negde investiramo.

Želim da se nadovežem na komentar ministra koji je pomenuo duboke džepove stranih investitora iz kojih se rado zahvata. Ja znam na koje se stvari pozivao. Međutim, mislim da to ipak nije toliko prisutno u Srbiji, ali jeste sigurno jedan od problema koji treba da se preseče u korenu pre nego što postane rasprostranjena pojava.

Strani investitori vole konkurenciju. Ja dolazim iz sredine gde na konkurenciju gledamo kao na nekog ko podiže standarde igre i tera nas da podižemo kvalitet. I Srbija, ako želi da se promoviše kao okruženje u kome postoji zdrava konkurencija, treba da ide u tom pravcu.

D. ANASTASIJEVIĆ: Ako smem da vas zamolim da kratko navedete neke od glavnih prepreka s kojima se vi, kao strani investitor, srećete u Srbiji.

MAJK AHERN: Ministar Parivodić je neke već pomenuo. Tokom tri-četiri godine postojanja udruženja stranih investitora, problem koji vidimo kao krupan, i koji se neprekidno pojavljuje jeste problem sa vlasništvom nad građevinskim zemljištem. Nije bilo nikakvog napretka u poslednjem periodu, tako da je vrlo ohrabrujuće ono što kaže ministar Parivodić. A naravno, vreme će pokazati da li postoji volja za promenom ili ne.

Postoje i drugi problemi koje ja vidim kao prepreke za veća ulaganja u Srbiju. Srbija je zemlja u kojoj zaista žive dobri, divni ljudi. U većini zemalja na ljude se gleda kao na izuzetno bitan resurs. Ja sam dovoljno dugo ovde da umem da ocenim veštine i znanja ljudi. Međutim, ono što je veoma tužno to je da trenutno ne postoji dobar zakon o radu. Zakon koji je stupio na snagu u martu 2004. godine zamenio je stari zakon, i sada nema dovoljno fleksibilnosti koju svaki strani investitor očekuje kad kreće u investicije u nekoj stranoj zemlji. Dakle, novi zakon je veoma strog i restriktivan, previše reguliše, teži da se sve unapred propiše, i to u detalje.

Da bi se Srbija pozicionirala kao zemlja koja podržava ovakve poslovne aktivnosti koje uvode informacionu tehnologiju, ništa što ima veze sa radnom snagom ne sme da odvraća strane investitore. A zaista, ono što mogu da kažem ispred zajednice stranih investitora, mi još ne uočavamo dovoljno volje za promenama na tom planu.

Vremena nema na pretek

Drugi problem je Zakon o konkurenciji koji je, mislim, u septembru ove godine stupio na snagu. Potoje dva glavna problema vezana za taj zakon. Prvo, za svaku transakciju u Srbiji nadležno je telo koje se bavi konkurencijom. Ne znam koliko ljudi ovde prati „Fajnenšel tajms“, trenutno se u Evropi vodi velika debata na ovu temu, i već smo blizu zaključka da ovakva tela nemaju pravo da se nepotrebno mešaju u različite transakcije, već da treba samo da se fokusiraju na one koje su zaista predmet njihovog interesovanja. Brine nas činjenica da ovo telo ima na raspolaganju četiri meseca da odgovori na bilo kakvu predstavku, a u današnjem poslovnom svetu, ako neko želi da investira u Srbiji, neće sigurno čekati četiri meseca, već će za ta četiri meseca da promeni odluku i da ode negde drugde. Smatram da ovaj problem treba hitno rešiti.

Da se vratim na ono što je ministar pomenuo kada je pričao o dranju kože. Vrlo je bitno da imate dobre zakone koji se tiču zaštite prirodne okoline, jer samo tada tačno znamo ko može da nameće kakve poreze za zaštitu životne sredine. Ne možete jednostavno nekome tek tako da date pravo da zavlači ruku u tuđi džep, da naplaćuje tu vrstu poreza, a da mi ne znamo ni ko to tačno radi, ni u koju svrhu.

Pošto se Srbija pozicionira kao regionalni centar, takođe je veoma bitno urediti carinsku službu. Ne želim da napadam carinu, ali važno je da bar neke inspekcije, pogotovu sanitarne, postanu vrlo efikasne, mora da postoji jasna procedura, mora da postoji poštovanje određenih standarda koji su prihvaćeni u Evropskoj uniji. Ako neko uvozi neki proizvod po evropskim standardima, onda taj proizvod ne može da se zadržava dugo na granici, jer onda tu ne treba ništa toliko detaljno da se proverava. Ovde roba često predugo stoji na carini, zbog propisa.

Kada je o izvozu reč, voleli bismo da vidimo liberalizaciju trgovine unutar regiona, i više bilateralnih ugovora o slobodnoj trgovini među zemljama jugoistočne Evrope. Mislim da je vrlo bitan korak za zemlje iz ovog regiona da se pozicioniraju na neki način pred vrata EU-a ako možete da pokažete da postoji slobodan protok roba, usluga i ljudi u vašem regionu, jer onda je i vaše pristupanje EU-u nešto što će sigurno ići lakše. Ja sam skicirao neke od prepreka koje moramo da imamo u vidu kada govorimo o ovoj temi.

D. ANASTASIJEVIĆ: Hvala gospodine Ahren, ministar Parivodić će se svakako osvrnuti na neke od vaših opaski. Međutim, kada ste pomenuli ovaj poslednji problem, treba reći da nam je spoljnotrgovinska razmena sa zemljama iz regiona s kojima imamo zaključene sporazume o slobodnoj trgovini prilično mršava. Naš najveći spoljnotrgovinski partner ipak je EU… Gospodine Prokopijeviću, verujem da biste vi mogli da dopunite spisak prepreka za strana ulaganja i za oživljavanje privrede i konkurencije uopšte. Ja ću vas zamoliti da to i učinite, ali da preskočimo sada probleme vezane za vlasništvo nad zemljištem, i da pričamo malo o čuvenom Zakonu o radu. Koji su, po vašem mišljenju, pravci u kojima treba da se krećemo da bismo ovde videli tržišnu privredu na nivou naših suseda koji su već u EU-u ili onih koji će u EU-u biti za koju godinu?

MIROSLAV PROKOPIJEVIĆ: Probaću, makar delimično, da vam udovoljim. Malo sam čak i u prednosti, jer ne moram da navodim prepreke, njih sam naveo u članku objavljenom u poslednjem broju „Srpske pravne revije“, ali ću vam reći nekoliko stvari koje moji prethodnici nisu pomenuli.

Pre nego što počnem da razmišljam o stranim ulaganjima, ja razmišljam o domaćim. Zašto? Zato što u svakoj zemlji domaćih ulaganja ima više nego stranih. I kad se sabere – ne znam da li je tačna cifra za ovu godinu – ovde je bilo 1,2 milijarde evra ulaganja do kraja oktobra. Ako se uzme u obzir da naš BDP iznosi oko 21,5 milijardi, taj podatak je vlada koristila u razgovorima sa MMF-om, moram da priznam da je to najveća cifra koju sam ikad video, ali ako naš BDP jeste toliki, onda sledi da strana ulaganja ne prelaze ni pet odsto našeg BDP-a. Nivo opšteg ulaganja kod nas je 16 odsto BDP-a. Dakle, domaćih ulaganja ima više. To je jedan razlog zašto su domaća ulaganja važna.

Drugi razlog zašto su domaća ulaganja važna jeste da nam strani investitori neće doći sve dok nam domaći investitori ne atestiraju poslovno okruženje. Oni to ne čine tako što dolaze na skupove u Hajat i Interkontinental, nego time što odlučuju da ulažu. Dakle, svugde je to bio put – prvo domaća pa strana ulaganja.