Jedan od najmlađih predsednika opština u Srbiji Goran Ješić (30) na predstojećim lokalnim izborima u Inđiji ponovo će biti kandidat za gradonačelnika, ispred grupe građana „Najbolji za Inđiju“, koja okuplja uspešne privrednike i ugledne stručnjake.
Od jedne prilično zapuštene opštine, Inđija je za protekle četiri godine izrasla u opštinu koja ima najveću sumu, 100 miliona evra, „grin fild“ investicija. Prva je opština u Srbiji mereno ovom vrstom investicija po glavi stanovnika. Takođe, građani Inđije uživaju i tu privilegiju da imaju nasavremeniju opštinsku administraciju na prostoru Jugoistočne Evrope. Oni su zaboravili šta znači stajati u redu ispred opštinskog šaltera i nervirati se zbog službenika koji sporo i nestručno radi svoj posao.
„VREME„: Da li ste zadovoljni rezultatima rada u protekle četiri godine, pre svega kada su u pitanju investicije?
GORAN JEŠIĆ: Zadovoljni smo, i te kako, ali znamo da možemo i moramo bolje, a znamo i kako da napravimo boljitak. Inđija je danas najbolje mesto za investiranje u celoj Srbiji. Imamo potencijal geografskog položaja i potencijal tradicije malih i srednjih preduzeća, tog preduzetničkog duha koji u kontinuitetu traje već 50 godina.
Uočili smo svoje mane, a to su pre svega bile loša infrastruktura i loša administracija. Sada imamo najbolju administraciju u Jugoistočnoj Evropi, što je jedan od ključnih preduslova za investicije. Na primer, opštinske građevinske dozvole rešavamo u roku od nekoliko dana. Čak i preko interneta rešavamo dokumenta za investitore, a svaki investitor dobije svog opštinskog „oficira“ za vezu. Preko interneta izdajemo i veliki broj dokumenata, a kod velikih projekata, za koje je potrebna saglasnost viših instanci (Pokrajine, Republike), investitor može preko interneta da prati stanje dokumenta, odnosno kakve je dozvole dobio a kakve još nije.
Takođe, olakšali smo život i građanima, jer jedini u regionu imamo takozvani e–government, odnosno sva lična dokumenta se dobijaju u realnom vremenu, to jest onolikom koliko štampaču treba da odštampa neki dokument. Građanima koji to žele šaljemo SMS poruke kada se reši neki komplikovaniji predmet, da ih obavestimo da mogu da dođu po njega ili da im, ako to žele, dostavimo predmet na kućnu adresu.
Kažete da Inđija ima i potencijal geografskog položaja koji je izuzetno povoljan za investiranje. Možete li da precizirate na šta ste mislili, kao i da dodatno obrazložite „tradiciju preduzetništva“ koju ste spomenuli?
Kao prvo, pripremili smo dve industrijske zone, od kojih je jedna uz međunarodni koridor 10. Iz te zone se do Sava centra na Novom Beogradu stiže za 25 minuta, a do Novog Sada za 30 minuta. To nema 90 odsto opština u Srbiji. Kada se pojavi investitor koji hoće da radi u Srbiji, on nema gde da gradi, a kod nas ima. U drugim opštinama on čeka na građevinsku dozvolu ko zna koliko dugo, a kod nas je dobija ekspresno.
Trenutno tri firme grade objekte sa jedne strane puta, a dolazi još jedna hrvatska firma, Euromodul. Dolazi i jedna italijanska firma koja se bavi sanitetskim materijalom i uposliće oko 150 žena. Zapošljavanje žena nam je jako važno jer su dve firme u kojima su uglavnom radile žene – trikotaža Inteks i čuvena krznarska industrija – propale. Te žene uglavnom imaju zanat ili osnovnu školu, nemaju nikakvu perspektivu osim možda rada u dragstoru gde bi imale platu pet-šest hiljada dinara, ili u kafiću gde opet neće da ih prime jer imaju 40 ili 50 godina. Mi želimo da im pomognemo i to ćemo i uraditi.
Zatim, imamo najjeftiniju cenu komunalnog zemljišta u regionu. Prodajom zemljišta ne želimo da zaradimo, već da taj novac investiramo u otvaranje novih radnih mesta, jer još imamo prevelik broj nezaposlenih.
Inđija je centar malih i srednjih preduzeća. Imamo oko 2000 malih i srednjih preduzeća sa tradicijom dugom 50 godina. Ta tradicija preduzetništva je opšteprihvaćena među stanovništvom. Pošto ne možemo i ne želimo da se mešamo u privredu, stvaramo uslove za njen razvoj.
Želeo bih da spomenem i izvorište tople vode, Čarteške toplice. U avgustu očekujemo potpisivanje ugovora, odnosno investicije vredne 40 miliona evra, s tim što će i opština biti akcionar, jer ulažemo zemljište i infrastrukturu. Na kraju, treba da dođe i Merkator. Sve u svemu, do kraja sledeće godine imaćemo oko 1500 novih radnih mesta i dodatnih oko 100 miliona evra privrednih investicija.
Koliko ljudi je do sada dobilo posao?
Imamo podatke o velikom broju nezaposlenih, između osam i devet hiljada. Međutim, to nije realna brojka zato što imamo dve hiljade privatnih preduzeća. Centar za zapošljavanje procenjuje da je tačna brojka oko pet hiljada nezaposlenih osoba, dok oko 40 odsto radi na crno. Tu postoje dve mogućnosti: da nateramo privatnike da prijave radnike, ali će u tom slučaju deset odsto njih da ih prijavi, a 30 odsto da ih otpusti. Druga opcija je da pustimo te ljude da nastave da rade i zarade 150 do 200 evra kako bi mogli da žive. Realne podatke imaćemo tek kada stvari dođu na svoje mesto. S druge strane, i država zahteva od privatnika da uplaćuje 65 do 70 odsto ličnog dohotka za jednog radnika, pa i mali privrednici teško podnose takvu situaciju. Nezaposlenost je najveći problem u Inđiji, a broj nezaposlenih treba da bude ispod hiljadu, da bismo zadovoljili neki normalan standard, jer tada bi aktivnog radnog stanovništva bilo oko 70 do 80 odsto. Mislim da bismo za četiri godine nezaposlenost mogli da svedemo na pristojnu brojku.
Kako teče privatizacija u Inđiji?
Imali smo mali broj privrednih giganata i društvenih preduzeća. Tada je to bila nesreća, a sada je sreća. Najveća naša preduzeća bila su krznara i fabrika nameštaja, koje su propale krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina. Te lokacije sada prodaje Vojvođanska banka zbog obaveze prema Londonskom i Pariškom klubu. Imali smo akcijsku privatizaciju Gumoplasta koja ne ide u dobrom pravcu. Njima Folksvagen testira svaki deo preko interneta, i škarta koji ide za Nemačku iz Inđije bilo je 0,001 odsto. To su izuzetno precizni standardi. Međutim, desilo se da je država uzela pare od privatizacije, a kupci nisu uložili u nove tehnologije. Tada smo bili pod sankcijama i trebalo je uložiti oko milion evra u Gumoplast, što nije učinjeno.
Poljoprivredni kombinat Agrounija, kao najveći gigant u Vojvodini, bio je dva puta na tenderu i oba puta je tender propao. Sada je ponovo na listi za privatizaciju, a glavni problem je loš zakon o privatizaciji kombinata, jer se tretiraju kao preduzeća, što nije dobro. Gledano u celosti, nismo imali mnogo uspeha sa privatizacijom.
Da li je Inđija imala koristi od Fonda za razvoj AP Vojvodine?
Fond za razvoj je davao kredite i mi smo jedna od opština koje su najviše povukle iz njega. Imali smo tim koji je poljoprivrednicima radio studije potrebne za dobijanje kredita, jer ti ljudi nisu mogli sami da ih urade niti da ih plate. Usluge su bile besplatne i pomogle su da povučemo nekoliko miliona dinara iz Fonda.
Koliko uređena i vitalna lokalna samouprava može da bude garant za investitore, da ih privuče?
Suština je da u toku poslednjeg saziva lokalne samouprave od 2000. do 2004. godine svega petnaestak opština nije imalo političke probleme u funkcionisanju. Menjali su predsednike opština, upravnih odbora, direktore i slično i bile su potpuno nestabilne. S potencijalnim investitorom u Srbiji se obično pregovara nekoliko meseci i dešava se da usred pregovora predsednik skupštine dobije informaciju kako neka interesna grupa planira da smeni predsednika izvršnog odbora ili samog predsednika skupštine. Onda nekoliko meseci protekne na traženju podrške parlamenta i za to vreme sve stoji.
Ovaj novi zakon je dobar zato što će opština imati gradonačelnika koji će biti sposoban ili nesposoban, ali u svakom slučaju posvećen svom poslu. Za četiri godine on ne može mnogo da upropasti opštinu jer nema tolika ovlašćenja kao što se mnogo pisalo u štampi. Gradonačelnik se bavi smećem, začepljenom kanalizacijom, atmosferskim vodama zbog kojih se izliva kanalizacija, obrazovanjem,… To nisu kraljevske ingerencije, i pri tom budžet određuje parlament, bira direktore javnih preduzeća i usvaja plan i program. Gradonačelnik je sada samo operativniji i može da se bavi privredom, što je i bila ideja novog zakona. Svuda u Evropi se to pokazalo kao pravo rešenje.
Planirano je da u 2004. godini deset odsto budžeta opštine ode na društvenu brigu o deci. Šta ste uradili na tom planu i šta je ostalo da se uradi?
Ceo budžet, kao osnovni politički akt opštine, koncipiramo već tri godine tako da postoji samo jedan cilj, a to je povećanje broja radnih mesta i povećanje životnog standarda. Budžet je koncipiran u tri segmenta: prvi je stvaranje uslova za otvaranje radnih mesta, a tu su investicije u industrijsku zonu, reforma opštinske administracije, marketing, privlačenje investitora…
Druga stvar je obrazovanje. Uložili smo oko sto miliona dinara u škole. Za Beograd to nije mnogo, ali za jednu opštinu kao što je naša jeste veoma mnogo. Sve sale smo sredili, stavili terafleks, oprali ih. Opremili smo škole računarima, u toku jeseni treba da ih sve povežemo na internet. Opremili smo posebno odeljenje, ali smo računare stavili i u hodnik da deca mogu da se igraju, a ne da se računari zaključavaju.
Treća stvar je socijalna politika. Svesni smo da u tranziciji moramo da se bavimo socijalno ugroženim kategorijama stanovništva onoliko koliko možemo. Tu je država mnoge stvari prebacila opštinama mimo zakona o lokalnoj samoupravi. Ugasila je određene servise, na primer Fond za prvo dete. Pošto za prvo dete najviše treba, prvi u Srbiji doneli smo odluku da majkama dajemo prosečan lični dohodak što je oko 15.000 dinara. Posle nas su mnoge opštine to uvele s tim što daju 20 ili 30 odsto prosečne zarade, a mi dajemo 100 odsto. Država je nekada treće i svako naredno dete finansirala u smislu besplatnog boravka u vrtiću što košta oko 2000 dinara. Ali, kada imamo 8000 izbeglica i katastrofalnu privredu u Srbiji, ljudima koji imaju više od jednog deteta gotovo cela plata ode samo na vrtić. A roditelj ne može da radi ako mu dete boravi kod kuće. Uveli smo da treće i svako naredno dete bude finansirano od strane opštine, a to je ukupno oko 200 dece. Nekada je država to finansirala ali se povukla, a mi smo jedina opština u Srbiji koja to radi. Dalje, uveli smo razne edukativne programe u saradnji s nevladinim organizacijama vezane za ekološke probleme, učenje stranih jezika. Sportske sekcije smo vratili u škole tako što plaćamo profesionalne trenere koji imaju obavezu da u školi drže sekciju. Do tada smo imali privatne klubove gde su opet roditelji mesečno morali da izdvoje između 500 i 1000 dinara za, na primer, fudbal. Sada je sve to besplatno u školama. Konačno, imamo veću školsku olimpijadu nego što je bila na republičkom nivou, ove godine imali smo 2000 dece. Renovirali smo naš objekat u Sutomoru i po ceni od 6000 dinara na šest mesečnih rata omogućili deci letovanje od 12 dana. Letuje se u tri smene od po 50 dece raznih kategorija. Deci čiji roditelji primaju socijalnu pomoć omogućili smo besplatno letovanje. Uveli smo dnevni boravak za decu sa posebnim potrebama. U vrtiću smo napravili dnevni boravak za decu do 14 godina, a sada gradimo poseban objekat za njih bez obzira na uzrast. Želimo da oslobodimo roditelje da bi mogli da rade, da ne moraju ceo život da budu u kući sa detetom. Pri tom smo vrtiće izuzetno uredili.
Najugroženije kategorije su deca, pa penzioneri i nezaposleni preko 50 godina, koji su ostali bez posla a nisu još u penziji. Tu tek treba da napravimo poseban program, nismo ozbiljnije stigli da se pozabavimo tim problemom. Ali, mislim da smo za penzionere uradili jako mnogo. Napravili smo i jedan program namenjen najstarijim sugrađanima – pomoć u kući. Pošto se dosta mladih prijavilo za civilno služenje vojnog roka a nema dovoljno mesta za sve, napravili smo timove od nevladinih organizacija, Centra za socijalni rad, Crvenog krsta i Udruženja penzionera, kao tri nevladine organizacije i jedna državna ustanova. Oni su dobili grant od opštine od 500.000 dinara na godinu dana za pomoć u kući penzionerima. Trenutno rade anketu sa penzionerima a volonteri će prema potrebi da utovaruju ugalj, popravljaju kvarove po kući, idu u prodavnicu i slično, tako da će odslužiti vojni rok a za to vreme pružiti besplatnu uslugu penzionerima.
Ove godine smo postali i prva opština koja finansira nevladine organizacije. Nekada su njihova imena stajala u budžetu, one su dobijale određeni novac i niko se nije pitao šta će one da rade sa njim. Kod nas je sada pet miliona dinara namenjeno za nevladine organizacije, konkurs je dva puta godišnje i odredili smo četiri kriterijuma. Prvi je zaštita ljudskih prava, zatim promocija lokalne zajednice, ekološki projekti i pomoć deci i omladini. Toliko je širok konkurs da sve nevladine organizacije mogu da učestvuju.
Proteklih godina bilo je problema u međunacionalnim odnosima. Pre dve godine imali ste seriju tribina koje su promovisale toleranciju. Da li je došlo do pozitivnih promena?
U Novom Slankamenu i Golubincima ima dosta Albanaca, oko 2000 Hrvata, u Inđiji je bilo mnogo Hrvata. Pre svega smo pokušali da radimo sa decom izbeglicama. Imali smo razne programe kroz vrtić i školu. Posebno smo insistirali na građanskom vaspitanju u školama pa smo prve godine imali jednak broj dece na građanskom vaspitanju i veronauci. Međutim, sada je to promenjeno: veronauka je redovan čas, a građansko vaspitanje dopunski, pa uglavnom deca neće da ga pohađaju. Radimo sa decom, ali taj posao ide jako teško i mislim da će se situacija srediti tek kada ona odrastu, ta generacija koja je rođena u Inđiji, pa i njihova deca.
Mislim da šaljemo snažnu poruku time što smo nakon 15 godina vratili dvojezične table sa nazivom mesta u Maradiku, koji je mađarsko selo. Tablu su odmah skinuli, ali smo je ponovo vratili. Takođe, finansiramo sve crkve, iz budžeta smo dali 200.000 dinara za popravku crkve. To nisu velike pare, ali time šaljemo poruku. I nastavićemo da šaljemo poruke tolerancije i mirnog suživota, jer je i to deo naše tradicije.
