"Nemojte da se plašite, i da padne Vlada Srbije, biće dobro, a neće pasti Vlada Srbije." Ovim rečima je premijer Zoran Živković, u subotu 18. oktobra, okončao dvočasovnu tribinu pod nazivom "Srbija danas" u okviru tradicionalne serije tribina "Vreme izazova" koju organizuju Fondacija "Fridrih Ebert", Fakultet političkih nauka u Beogradu i nedeljnik "Vreme"
Predsednik Vlade govorio je pred studentima i profesorima Fakulteta političkih nauka i odgovarao je na pitanja prisutnih. Tribinu su vodili Milan Mišić, odgovorni urednik lista „Politika“, Grujica Spasović, glavni urednik dnevnika „Danas“ i Dragoljub Žarković, glavni urednik nedeljnika „Vreme“.
Šta je učinjeno za ove tri godine od strane vlasti koja je rešena da pokuša da iskoristi šansu koju Srbija ima na početku XXI veka. Znam da će biti puno kiselih osmeha zbog onoga što ću vam reći danas. Ali, prvo, mislim da smo uspeli da fundiramo temelje jednog demokratskog društva. Daleko je to od onoga što želimo da bude vladavina zakona u državi, ali je jedan ogroman put pređen kad stanje uporedimo s onim što smo nasledili. Zakoni danas važe. Postoje retki izuzeci da se neki ljudi, neke društvene grupe kriju od zakona, da izbegavaju to što zakon od njih traži da rade, ali to su pojedinačni slučajevi, to nije pojava kao što je bilo pre tri godine.
Može se izmeriti šta je učinjeno u želji da se donesu zakoni koji će biti jak pravni okvir za normalan život u ovoj državi. Za tri godine, hiljadu dana ove vlade, doneto je oko 150 zakona u parlamentu Republike Srbije i preko 150 zakona u parlamentu Jugoslavije, a sada Srbije i Crne Gore. To znači, svaki treći dan je donet po jedan zakon. Svaki treći dan.
Ako tako gledamo kako su radili parlamenti, onda sigurno moramo da odamo priznanje onima koji su predlagali te zakone i onima koji su o njima diskutovali i koji su ih na kraju doneli. Ponavljam, svaki treći dan po jedan zakon.
Ušli smo u mnoge reforme, reforme mnogih delova društva.
Obrazovanje, pre svega osnovno i srednje, duboko je zagazilo u dobre reforme. Ono što obeležava ove tri godine u odnosu na deset ili petnaest godina pre toga to je da školska godina počinje 1. septembra, da univerzitetska predavanja počinju u oktobru kao što i piše u rasporedu i da nikakvi štrajkovi, protesti, bilo da imaju političku, socijalnu ili neku drugu pozadinu nisu omeli početak školske godine. To deluje kao normalna stvar. Jeste. To nije bilo normalno u prethodnih deset godina. Zato to smatram velikim uspehom.
Reforma osnovnog školstva je počela bez ijednog zdravog glasa protiv. Politički razlozi i politički motivi nekih da budu protiv te reforme su meni razumljivi, ali definitivno niko iz struke nije dao ozbiljan razlog da smatramo da ta reforma nije dobro došla.
Javno informisanje. Toliko priča o slobodi medija, o pritisku na medije, toliko priča o ugroženosti medija u državi, ali hajde da budemo realni. Čime je ograničeno javno informisanje u ovoj državi danas? Ja mislim, s jedne strane, profesionalizmom onih koji se bave tim poslom, i s druge strane, opštom pristojnošću i poštovanjem druge ljudske individue.
Ja ne znam kako vlast u ovoj državi ugrožava slobodu medija. Neću da poredim sa onim periodom od pre tri godine jer mislim da, bez obzira na to što čujem da se ništa nije promenilo, ili da je ranije čak bilo i bolje, što neki govore, mislim da je neozbiljno da objašnjavam razliku između medija i slobode medija između septembra 2000. i oktobra 2003. godine.
Donet je novi Zakon o informisanju, Zakon o radio-difuziji, biće uskoro oformljena i agencija za telekomunikacije, bićemo blizu toga da počnu da se na zakonom zasnovan način dele frekvencije elektronskim medijima, a što se tiče štampanih medija, tu je učinjeno sve što je bilo moguće, uključujući oslobađanje od poreza na štampane medije, novine i časopise. I ja bih jako voleo da čujem kako država, kako vlast ugrožava slobodu medija u Srbiji danas. Mislim da će biti jako teško da čujem ozbiljan argument.
Korupcija i kriminal su dve najveće opasnosti za svaku državu, a posebno za državu u tranziciji. Da li smo mi pobedili korupciju i kriminal u ovoj državi? Ne. To je svima jasno. Ostvareni su odlični početni koraci u borbi protiv kriminala, ne samo kroz akciju Sablja nakon ubistva premijera nego kroz početne reforme koje su izvršene u oblasti pravosuđa i unutrašnjih poslova.
Korupcija je, čini mi se, problem za svaku državu kao što je i kriminal. I ne mogu da budem zadovoljan onim što je učinjeno do sada u našoj zemlji. Ne, nije stanje katastrofalno. Ne, nije korupcija obuhvatila sve delove vlasti. Ne upravlja korupcija ovom državom i ne upravlja procesima, novcem i bilo čime, ali želja ove vlasti i lična želja je bila da se korupcija svede na mnogo niži nivo. Da je ima, ima je. Gde je ima? Najmanje u Vladi Srbije.
To su primeri korupcije koji su, mislim, estradno interesantni, koji su po svim novinama – Kolesar, Janjušević i Marija Rašeta – to su tri imena o kojima se govori kad se ukazuje na Vladu. U Vladi radi daleko više ljudi, ne samo na pozicijama članova vlade, nego u ukupnom državnom aparatu i tu se upravlja sa mnogo, mnogo više novca nego što su cifre koje su pomenute u ovim aferama koje, uzgred, tek treba dokazati.
Ja ću i ovde da ponovim, ne mislim da iko treba da bude zaštićen od afera, ali, takođe, s druge strane ne mislim da neko treba da bude streljan zato što je neko pomenuo njegovo ime u negativnom kontekstu.
Da li ima korupcije na Univerzitetu? Da li neko sme da kaže da nema? Voleo bih da neko kaže da nema i da stoji iza toga. Ne mora to da dokazuje. Samo neka kaže da nema.
Da li ima korupcije u zdravstvu? Da li ima korupcije u školstvu, osnovnom i srednjem? Da li ima korupcije svuda oko nas u svim segmentima društva? Da, ima. Da li je ta korupcija takva da predstavlja prepreku daljem razvoju ovog društva u bilo kom vidu, demokratskom, tržišnom? Ne. Korupcija nije najveći problem društva.
Korupcija jeste problem društva i treba se boriti protiv nje. Najveću odgovornost za borbu protiv korupcije imamo mi, političari, koji imaju odgovornost vlasti, ali da bi ta borba tila uspešna, osim političara i državnog aparata, neophodna je i pomoć građana, neophodna je podrška i onih koji su žrtve korupcije. Ta pomoć nije uvek tako izdašna, pre svega zbog toga što su, nažalost, ova država i ovi građani naviknuti na korupciju. Mislim da bi teško bilo naći čoveka koji bi smeo da kaže za sebe da nikad nije učinio ništa što bi moglo da se nazove korupcijom. Mislim da je to loše, ali mislim da je to jedno stanje stvari koje ne zavisi od ove vlasti. To zavisi od onih procesa koji su se dešavali u ovoj zemlji nekoliko decenija iza nas.
Bilo je neophodno od rođenja deteta do smrti dati nekom nešto da bi se nešto dovršilo, da bi vaša beba dobila sigurno čistu pelenu i dobru babicu. Kad ste se vi rađali, vaši roditelji su nosili, ako ne koverat onda malo kafe, malo konjaka ili viskija, malo nečega. Ušlo je to u tradiciju kao poštovanje prema nekome ko je učinio nešto dobro. A svi smo nosili ili svi su nosili.
Kroz proces odrastanja, od posete pedijatru do upisa u osnovnu školu, srednju školu, na fakultet, svuda ste bili svesni toga da morate da znate nekoga. Ne da znate nešto pa da će to biti prepoznato na nekom prijemnom ispitu ili ne znam na čemu, ali da znate i nekog pored toga što znate. I ovo nije ograda, ja nisam srećan što ovo govorim, ali to jeste stanje stvari.
Korupcija u državnim organima je najopasnija i protiv nje se treba najžešće boriti. I ja vam garantujem da je to bio, jeste i biće najvažniji posao ili jedan od najvažnijih poslova one političke opcije kojoj ja pripadam, Vlade Srbije i moje političke stranke. Da li smo uspeli? Da li smo odneli pobedu? Ne, nismo, kao što se vidi, ali mislim da je protivnik sateran u ugao ringa, da je lukav, da može da izbegne udarac koji bi značio nokaut, ali da je na nama da ipak uskoro bude na podu.
Kako ćemo to uraditi? Tako što ćemo ojačati zakonski okvir za borbu protiv korupcije, institucije koje bi trebalo da se bore protiv korupcije i tako što ćete vi, građani zbog kojih postoji ova vlada i vi građani koji ste žrtve korupcije, da date veći doprinos borbi protiv korupcije time što ćete prijaviti one koji to rade.
Šta je učinjeno do sada u zakonodavnom delu borbe protiv korupcije? Donet je Zakon o sprečavanju pranja novca, jako važan zakon; u pripremi su neki zakoni koji su dobili veliki publicitet – zašto nisu doneti prvog dana, zašto nisu doneti drugog dana. Zato što ih niko nije napisao tog prvog dana. A onda oni koji nam prebacuju da su oni dali te predloge zakona, da mi kao vlast nismo hteli da ih pustimo na vladi, dali su loše predloge zakona. Dali su predloge zakona koji su verovatno odlični u Sjedinjenim Državama ili u Belgiji, ali kad su ih prepisivali ili prevodili na srpski, samo su zaboravili jednu stvar – da to ne može da se stavi u naš ustavno-pravni sistem. I zato je te zakone bilo nemoguće usvojiti u parlamentu.
I to je dokaz da donošenje novog ustava ima ogroman značaj za sve procese u našem društvu.
Mogu puno da vam pričam o uspesima ove vlasti za ove tri godine, ali pošto je trenutno aktuelnija stvar da se vlast brani, nego da govori o svojim uspesima, onda sam u dilemi da li da to govorim. Ali ne zbog vlasti, zbog veličanja rada ove vlade i ove vlasti za ove tri godine. nego zbog istine i zbog vraćanja optimizma, ne optimizma bez osnova, ne cirkuskog optimizma, ne optimizma koji je šarena laža, nego vraćanje zdravog optimizma koji je uslov za borbu protiv svih zala i za borbu za ostvarivanje svih dobrih ciljeva, moram da pomenem neke podatke koji nisu izneti, koji nisu plod igre sa statistikom ili statistike nego su realni pokazatelji.
Recimo, četiri puta je veća prosečna plata u Srbiji danas nego pre tri godine, 1,6 puta je skuplja potrošačka korpa, ista korpa sa istim artiklima u njoj. Možete sami da izračunate šta se dešava sa povećanjem standarda. Tako meren standard je veći gotovo tri puta. Da li je to dobro? Jeste. Da li je to dovoljno? Nije. Zato što nam je startna pozicija bila vrlo mala.
Prosečna plata je danas 180 evra u ovoj državi. Ako je četiri puta bila manja pre tri godine, to znači da je bila 45 evra ili devedeset maraka. Ali ne samo nominalno, nego je ta plata realno najmanje četiri četiri veća. I nominalno i realno je veća nego što je su plate u Bugarskoj i u Rumuniji, moje dve omiljene zemlje, zbog moje optimističke priče da sa njima možemo da postanemo članovi Evropske unije 2007, 2008, 2009. ili 2010. godine. Ali s njima zajedno.
Mera uspeha svake vlade na svetu određuje se na nekoliko načina. Jedan od najomiljenijih za građane je broj zaposlenih, stanje zaposlenosti u jednoj zemlji. Dve godine unazad slušam strašne žalopojke da su stotine hiljada ljudi otpušteni, da su stotine hiljada ljudi otpušteni sa poslova koji su im obezbeđivali egzistenciju, da ulazimo u beznađe, u dužničku krizu. Sindikati imaju vrlo egzaktne podatke o tome da je ova vlast rasterala s posla mnogo više ljudi nego Tito, Milošević, NATO i ne znam ko sve zajedno u poslednjih deset, dvadeset, sto, dvesta godina. Nije tačno. To apsolutno nije tačno.
I tu postoje vrlo jasni podaci koji kažu da je danas zaposleno u Srbiji 1.817.000 ljudi. To jeste manje nego 2000. godine, jer je 2000. godine bilo negde oko 1.900.000 zaposlenih. To znači da je realno oko 83.000 ljudi više nezaposleno nego 2000. godine.
Ali, ako pogledate podatke malo dalje, onda ćete videti da je 1996. godine bilo zaposleno 2.300.000 ljudi. To znači da je za četiri godine do 2000. godine otpušteno 300.000 ljudi, odnosno da je razlika između zaposlenih i nezaposlenih bila 400.000 na štetu zaposlenih, a da je to za ove tri godine uz tranziciju, uz najave otpuštanja, uz sve ono što privatizacija nosi, da je taj broj otpuštenih četiri puta manji.
Ko je ostao bez posla? Da li je bez posla ostao neko ko je imao dobar posao, ne samo po plati, odnosno da li je bez posla ostao neko koji je išao ujutru na posao, radio na tom poslu proizvod koji je mogao da se plasira na tržištu i primao za to platu? Nađite mi jedan primer. Ne, niko ko je proizvodio novu vrednost, profit ili kako god hoćete da ga nazovete, koji je radio u preduzeću koje je bilo profitabilno, nije ostao bez posla.
Ko je, dakle, ostao bez posla? Ostali su, pre svega, oni koji su inače bili bez posla zato što je dokaz da su bili zaposleni bio samo u tome što su imali pečat preduzeća u svojoj radnoj knjižici. Inače, godinama su išli na posao, ne svojom krivicom – ponavljam ne svojom krivicom – tako što odu na taj posao, sede na tom poslu nekoliko sati i vrate se kući. Ili još gore, odu na posao, proizvode gubitke na tom poslu, redom proizvode gubitke na tom poslu, ne svojom krivicom, i vrate se kući i onda dobiju između pedeset i sto maraka ili evra, nešto što se zove plata, nadoknada, topli obrok ili ne znam šta.
Kritičari kažu da je ove godine zabeležn pad industrijske proizvodnje za dva i po posto. Ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović je rekao da je to podatak u koji ne može da veruje, jer naša statistika je takva da ne možemo da budemo sigurni da li ona meri sva preduzeća… Ali, da ne ulazim u to, brzo ćemo do kraja godine imati tačne podatke. Ali, ako je to tačno da je industrijska proizvodnja u ovoj državi manja za dva i po odsto ove godine, i ako je to manja industrijska proizvodnja u onim segmentima gde se proizvode gubici, onda je to dobro. I onda je meni žao što nije manja barem pet odsto.
Koje su to sfere? Evo, recimo jedan primer. A ima ih puno. Bor. Tamo se proizvodi katodni bakar. Cena proizvodnje katodnog bakra u Boru, kad saberete sve što se potroši da se proizvede tona katodnog bakra je blizu dve hiljade dolara. Cena na tržištu katodnog bakra je 1600 dolara. To znači da upornim radom, znojem, ulaganjem, naporima ljudi koji tamo rade mi proizvodimo gubitke. Bilo bi bolje da se ne proizvodi katodni bakar, da ti ljudi primaju iste plate kao kad rade i sede kod svojih kuća i da ne prave samo nove troškove koji se gomilaju kao gubitak u toj proizvodnji.
Da ne govorim o Zastavi, o tome da smo uložili, ne smem da vam kažem koliko para u proizvodnju, da je proizvedeno nekoliko hiljada nečega što se zove automobil, što podseća na automobile dvadeset prvog veka i sada ne može da se proda. Sad nam traže kredite, dakle novi novac iz budžeta da se kreditira prodaja tih automobila. Da li treba da radi Zastava pod takvim uslovima? Da ili ne – odlučite sami.
Postoji još jedan problem u oblasti zapošljavanja. Negde oko devetsto hiljada ljudi je evidentirano na Birou za zapošljavanje ili kako se to sad zove Nacionalna služba za rad i zapošljavanje. Ali postoje i tu čudni podaci. Recimo, prošle godine se tražilo 3177 ekonomista. Znači, neka preduzeća su tražila ekonomiste i nismo uspeli da ih nađemo. A na Birou u isto vreme imamo 3052 ekonomista. To znači, bila je veća potražnja za ekonomistima nego što je ponuda na Birou. Za nekih stopedesetoro je manjak ekonomista u ovoj državi prema potrebama, ali ovih 3.052 nisu hteli da se zaposle.
To me podseća na jednu priču. To je normalno, kad vas zadesi to zadovoljstvo ili ta nesreća da postanete deo vlasti, onda vas se sete mnogi vaši prijatelji i rođaci, onda shvatite da imate porodicu od nekoliko desetina hiljada članova, a da vam je odeljenje u srednjoj školi brojalo negde oko 18.000 učenika i svi vam kažu: da li me se sećaš; i svi vam kažu kako teško žive, većina njih kažu da su na ivici gladi, ne biramo posao, samo da se zaposlimo – može u Telekomu, može u duvanskoj industriji.
To je slučaj i ovde. Mi smo doneli Zakon o zapošljavanju koji je tako rigidan. Sindikati su rekli da to ne postoji nigde, Hitler nije bio takav. A osnovna odredba u tom zakonu je da ko neće da se zaposli ako Biro ponudi posao treći put, da se on onda skida sa te evidencije. Je li to moguće – ja sam vredno učio i osnovnu školu i srednju školu i fakultet i sad neće da me zaposle, nego mi daju da radim neki drugi posao. On je ekonomista, recimo i hoće da bude ne znam šta. Kao ekonomista neće da se zaposli. Ako mu neko ponudi da radi u trgovini, on kaže: ne, ne, ja sam ekonomista.
To je posledica najvećeg problema koji mi imamo kao država i kao društvo. A to je što je jedna nesreća koja se zvala samoupravljanje ostavila najdublje tragove u svesti naših građana, kod velikog broja ljudi i da su ti tragovi mnogo jači nego tragovi hrišćanstva, komunizma i svake druge ideologije, od poznatih na ovim prostorima. Samoupravljanje je način života. Genetski kod jednog broja naših ljudi. Očekuju da mogu da odlučuju o svemu, da ne moraju da budu odgovorni ni za šta i da država mora da im obezbedi sve, od obrazovanja, odnosno školovanja, do zapošljavanja tamo gde su oni to naumili, bez obzira na to da li oni vrede, da li su dokazali bilo čime da mogu to da postanu.
Opravdano je pitanje nekih od vas – a ko je tebi, Zorane Živkoviću, rekao da možeš da radiš ovaj posao? Ja imam na to odgovor. Na ovaj posao se dolazi vrlo lako. Upišete se u političku stranku, gostujete na nekim opozicionim tribinama i kroz sedam-osam godina postanete predsednik vlade (smeh u sali). Evo, ja sam živi dokaz. Sticaj mnogo srećnih i mnogo nesrećnih okolnosti.
Ali za političare nigde u svetu ne postoje neki preduslovi ili… Možda negde postoje, ali u onim državama koje liče na nas ili mi na te države ne postoje.
Prema tome, zapošljavanje je jedna oblast gde ne mogu da kažem da smo postigli uspeh, ali situacija je daleko od one kakva se prikazuje u izveštajima i pretnjama sindikata i analitičara, posebno onih omiljenih analitičara koji – neću da pominjem nijedno prezime pošto će im skočiti rejting još više, ali to su oni analitičari koji znaju sve. Sve živo znaju. Ja prihvatam da se političari ponašaju kao da sve znaju i tačno je da se tako ponašaju. Ali stanite onda sa ove strane gde piše „političar“ i onda se borite kao političar, a ne kao analitičar, koji zna sve – od komparativne književnosti, preko baleta, do biohemije, da ne govorim o ekonomiji jer to svi znaju. Apsolutno svi znaju, od zubara do svih drugih.
Šta je, međutim, ono što je ili najveći propust ili najveći problemi koje mi imamo danas u državi? Bojim se da je najveći broj tih problema ono što je nasleđeno. To je, pre svega, odnos Srbije i Crne Gore i stanje na Kosovu i Metohiji. Znam da je pisalo u programu DOS-a da ćemo rešiti problem sa Srbijom i Crnom Gorom. I svi oni koji kažu da to nismo uradili, u pravu su. Ali moj odgovor je to da je stanje mnogo bolje nego što je bilo u poslednjoj deceniji prošlog veka. Od 1996. do 2003. godine Crna Gora, odnosno vlast u Crnoj Gori nije priznavala saveznu državu, nije uzimala učešće u njenim aktivnostima, nije poštovala njene organe, osim vojske. I ništa drugo nije spajalo Srbiju i Crnu Goru od 1996. do 2003. godine.
Danas država Crna Gora, vlast u Crnoj Gori i vlast u Srbiji sarađuju na način koji možemo da ocenimo kao dobar, ali to ne znači da smo rešili probleme. Ti problemi su, ne u našem odnosu međusobnom, u odnosu političara, u odnosu građana i u odnosu država, nego su problemi u tome da li mi možemo zajedno, efikasno da ostvarimo svoj cilj, a to je ulazak u Evropsku uniju.
Mi pokušavamo da to uradimo zajedno. Bojim se da je sve manje i manje energije u nama da na takav način ostvarimo većinsku želju građana i Srbije i Crne Gore. To je Srbija i Crna Gora, odnosno Srbija i Crna Gora u Evropskoj uniji. Pre svega zbog toga što se tu suočavamo sa jednim konzervativnim stavom birokrata iz Brisela, ali on je takav i mi ne možemo da ga menjamo. Oni su navikli da rade u tom postupku stabilizacije i asocijacije i prijema u Evropsku uniju sa klasičnim državama koje nisu ovakve kao što je ova naša.
Ali mi smo bili prinuđeni ne samo iz Brisela, ne samo voljom političkih elita, da biramo da li ćemo da rasturimo državu u vreme kada samo što smo počeli tranziciju ili ćemo da je sačuvamo makar i kao mimikriju tu državu. Sigurno da je jasno političko opredeljenje svih, posebno onih koji sada beže od toga da su se potpisivali na beogradskim sporazumima, bilo da se napravi takva država.
Onda smo sad došli do situacije da oko naizgled malih stvari, kao što je poljoprivreda, što uopšte nije mala stvar, ne možemo da se složimo oko režima za 56 proizvoda i to deluje kao nemoć i pomanjkanje energije od strane političara koji to ne žele da učine, ali to je smrt za srpsku poljoprivredu ako se usaglasimo na način kako to od nas očekuje Evropska unija. Između želje da budemo deo Evropske unije i smrti, odnosno opstanka naše poljoprivrede, ja mislim da ćemo se opredeliti svi za ovo drugo.
Kosovo i Metohija je vekovni problem Srba i države u kojoj živimo. Mnogi su pokušali da na temi Kosova i Metohije stvore svoj politički kapital, napreduju preko te teme, preko bavljenja tom temom, ali mislim da ćemo se složiti da su svi, počev od cara Lazara do danas poraženi u toj nameri. I mi sada rešavamo pitanje Kosova i Metohije na način koji je održiv i moguć.
Spreman sam da kažem da nikad u poslednjih deset-petnaest godina nismo imali bolju poziciju za rešavanje tog pitanja. Vratili smo se u svet, o čemu neću da govorim kao o uspehu ove vlasti, jer to valjda ne treba da dokazujemo, imamo razumevanje tamo gde se odlučuje, a znamo svi da postoje ta mesta gde se odlučuje i o nama. Na korak smo od savezništva sa tim državama koje su važne ili najvažnije na kugli zemaljskoj, bez obzira što to nije pravedno, ali tako je.
I nisam siguran da mogu danas da vam kažem da će taj problem biti rešen na način kojim ćemo moći biti svi zadovoljni. Pre sam sklon da zaključim da će taj problem biti konačno rešen na način kojim neće biti zadovoljni ni Srbi, ni Albanci, ni svi drugi oko nas, što je, čini mi se, jedino rešenje i što je dobro rešenje. Nije najbolje ali je dobro.
Ono što je sigurno to je da vas ova vlast neće, siguran sam i bilo koja sledeća, neće terati da svojim telima branite zablude nekih političara, da ova vlast neće učiniti ništa da pogorša položaj i građana ove države i srpskog naroda u odnosu na problem Kosova i Metohije, a verujte da činimo sve da se još bolje postavimo i da, kada dođe vreme za to konačno rešenje, to konačno rešenje bude prihvatljivo za većinu od nas.
Parlament je mesto za zaplete. I bolje da se zaplete u parlamentu nego u životu. I bolje čak da se potuku poslanici, nego da se tuku građani, a kamoli država protiv neke druge. Nadam se da neće biti tuče u parlamentu. Zaplet je posledica toga što parlament definitivno ne liči na parlament za koji su građani glasali u decembru 2000. godine. Ja se slažem sa svima koji to kažu. Tada su građani glasali za reforme, promene, privatizaciju, vraćanje u svet, demokratizaciju, borbu protiv kriminala i korupcije itd. itd.
Igrom slučaja je tu napravljen neki raspored stranaka po broju poslanika. I tad je bilo sto sedamdeset i nešto i to je bila onako moćna većina kojom je mogao da se promeni Ustav. Znači, to je bio vrlo jednostavan način. Ali nije bilo spremnosti. Znači, bilo je većih prioriteta za mnoge koji su sedeli u tom parlamentu, u toj vlasti.
Danas imamo situaciju da je preko pedeset poslanika od tih 176, ako se ne varam, prešlo u opoziciju. I to ne danas nego pre godinu-dve dana. Sa nejasnim razlozima. Barem meni nejasnim razlozima. Razlozi su bili da se ne slažu sa tim kako radi vlada. Pa onda se valjda obara vlada. Ili ako imate još mogućnost da budete u toj vladi, onda da iznutra menjate vladu, da u ministarstvima, u resorima koje ste dobili, pokažete kako treba da se radi.
Mislim na Demokratsku stranku Srbije, pre svega. Oni kažu da su isterani iz vlade i iz parlamenta. Nije tačno. Oni koji su bili ministri podneli su ostavke. I Obren Joksimović, ako se sećate tog reformatora zdravstva, i Pravdić i gospodin Ranković iz savezne vlade. I gospodin Maršićanin je podneo ostavku. On je mogao da ostane i da se bori kao što to danas radi Nataša Mićić.
A posle odluke Ustavnog suda da su mandati vlasništvo poslanika počela je trgovina mandatima što je verovatno po Ustavu, po mišljenju Ustavnog suda.
Imamo nove parlamentarne stranke, koje su tri godine mlađe od datuma kad su održani izbori. To ne postoji nigde u svetu. Voleo bih da dobijem odgovor da li postoji primer igde u svetu da postanete parlamentarna stranka tri godine posle izbora, a da ste osnovani dve i po godine posle izbora. bilo bi to čudo da postoji. Posebno to je stranka nekih eksperata. Oni su kupili poslanike. On je prešao kod njih i Ustavni sud kaže da je to u redu.
Da li ću ja pred svojim članovima stranke i pred biračima Demokratske stranke da budem nesposoban ili glup ako ne kupim i ja neke poslanike, što je postalo legitimno. Moji birači žele da se ostvari program moje stranke. Postalo je legitimno da sredstvo za ostvarivanje programa postane to što ću da kupim nekoga. Ako je to parlamentarizam, onda sam ja promašio vreme i mesto gde da se bavim politikom. I to je jednostavno situacija koju danas imamo.
Kako će to da se prevaziđe? Od početka sam bio za to da se ne skida sa dnevnog reda nijedna tačka sa dnevnog reda što se tiče poverenja vladi ili predsednici parlamenta. To sam i rekao javno. I biće to prilika da se vidi, da vidimo šta će reći opozicija, šta je to pogrešila predsednica parlamenta. Ona će reći šta je radila. Mislim da neće moći puno da kažu ni jedni ni drugi, jer predsednica parlamenta nema nekih posebnih nadležnosti da može da upravlja procesima.
I biće mi vrlo interesantno ono što će se dešavati kad bude vođena rasprava o vladi, jer tu ja mislim da je opozicija napravila veliku grešku. Ona može da ponovi ponovo pet, šest, sedam imena oko kojih se vuku afere i da kaže da su to afere, a ne da su oni korumpirani pošto, ako su u pravnoj državi i ako su korumpirani treba da budu u zatvoru.
Vlada će imati stotine sati vremena da ispriča sve ono što je vlada uradila. Pa onda neka i ti poslanici, a i javnost, vide ko je u pravu i ko je više doprineo ovoj situaciji i ovom stanju u kome se mi danas nalazimo. Ja mislim da je stanje bolje nego što je bilo i daleko od onoga kako želimo da bude. Siguran sam da najveći broj građana to prepoznaje.
Ako me pitate da li će uslediti izbori nakon rasprave o vladi ako vlada padne, to bi trebalo da bude razlog da se raspišu izbori, mada nije formalni uslov. Znači, ako jedna vlada padne, onda može predsednik države koga ćemo da izaberemo novembra meseca ponovo da ponudi mandat stranci koja ima najviše poslanika. Tako je to u uređenim državama.
Ali ja ne bežim od izbora i ja sam siguran da će nama iz Demokratske stranke 2004, 2005. i 2006. godina biti godine kada ćemo i dalje biti u odgovornosti za vršenje neke funkcije u državi. Mislim vrlo iskreno, a ne znam da li je objektivno – to ćete vi da procenite – da Demokratska stranka ne može da sprovede sama reforme u Srbiji, ali niko ne može da sprovede reforme u Srbiji bez Demokratske stranke.
Utorak u parlamentu je jedan loš dan u parlamentu, ali nikako cirkus i nikako ne skandal i nikako ne smrt parlamentarizma.
Ništa se nije desilo tog utorka što je strašno, što je unazadilo reforme u Srbiji, što je uništilo srpsku tradiciju demokratije koja, inače, traje tri godine. Ništa strašno se nije dogodilo. Desio se jedan neuspešan i ružan dan u parlamentu. Takvih ima inače i u životu svakog čoveka, a kamoli u radu institucija. Neko je ovde rekao da razume da je vlada nepopularna zato što sprovodi reforme. Moj prethodnik je rekao da postoje neuspešne reforme i nepopularne reforme. Znači, neuspešne mogu da budu popularne, ali to onda nisu reforme i nepopularne koje jesu uspešne i zbog toga nepopularne. I mi smo se jasno opredelili 6. oktobra definitivno da budemo nepopularni ako treba, ali da reforme sprovedemo i da ćemo da sečemo i da bodemo i da ujedamo svuda gde treba da bi sutra bilo bolje, da bismo ostvarili ono što je domaći zadatak svake prve tranzicione vlade.
Da li je neko rekao da je to dobro, da li smo za to dobili pohvale? Ne, nismo. Bar ne u zemlji, bar ne od analitičara, pošto se analitičari ne bavi nečim što je dobro. Ali mi smo to radili zbog reformi. Nismo to radili zbog analitičara.
Imamo iz svih nezavisnih izvora u svetu i to ćete videti, ja pozivam studente, pošto je pred vama život, kroz deset godina da se setite šta će se govoriti o prve tri godine tranzicije u ovoj Srbiji. Dobićete jasne dokaze da je već sad najbolja, najuspešnija, najbrža tranzicija koja je ikad sprovedena.
Šta je naš problem? U tome što živimo u ovom vremenu, što to što je dobro ne možemo trenutno da koristimo. Imamo odloženi efekat korisnosti – da će to biti kroz deset godina, odnosno da ćemo kroz deset godina zbog toga imati veće plate, bolje učionice, više znanja i ne znam šta već. Ovo što radimo danas je onaj najgori deo, ali mi smo spremni da ga radimo bez obzira da li ćemo biti popularni ili nećemo biti popularni. To je jasno kao dan.
Korupcija i afere. Mi smo reagovali brzo. U odnosu na šta? U odnosu na ono što smo mi želeli ili u odnosu na, recimo, primere koji postoje. Ako se dogovorimo da nismo jedina zemlja u kojoj postoje afere, u kojoj postoji korupcija, a mislim da bi mogli da prihvatite to kao jednu realnost, onda vas ja pozivam da nađete jedan primer u poslednjih deset godina u svetu, posebno u državama u tranziciji gde je za manje od mesec dana zatvorena jedna afera, odnosno taj koji je prozvan u toj aferi više nije u situaciji da odlučuje.
Pogledajte bilo koju aferu. U Britaniji gde je parlamantarizam star nekoliko vekova, šta se desilo pre mesec dana? Ubijen je, odnosno nađen je mrtav čovek za koga se sumnja ili se kaže da je izvršio samoubistvo, a u isto vreme se za njega priča da je odao neke tajne javnom servisu, Bi-Bi-Siju. I posle dva meseca šta o tome znamo? Šta je konačna istina? Da li je neko podneo ostavku? Da li se protiv nekoga vodi istraga? Šta se dešava? Velika Britanija, pojam demokratije i parlamentarizma, zaštite ljudskih prava i svega ostalog. Šta se dešava? Ništa. Da li je pala vlada? Da li je opozicija tražila glasanje o poverenju vladi? Nije.
Imate aferu korupcije u Evropskoj komisiji. I gospodin Prodi je morao da bude pred parlamentom i da daje izveštaj. I ta afera traje četiri meseca. Da li je neko smenjen? Ne, nije niko smenjen. Nije ni kafe kuvarica, niti bilo ko od onih koji se pominju u toj aferi. Gospodin Prodi je rekao – niko neće biti smenjen dok se na sudu ne dokaže da su krivi. To se dešava danas. Nije izmišljotina demokratske vlasti. To se dešava danas.
Sve afere koje su otvorene kod nas, a da sam ja mogao da utičem na njih u Vladi Srbije, su zatvorene. Ljudi koji su prozvani da su prali novac, Nemanja Kolesar i Janjušević, ne rade u vladi dvadeset i neki dan posle prvog napisa o tome da su se bavili time. Istraga traje. Istraga će biti uskoro okončana i videćemo da li je to bilo čisto ili nije bilo čisto, da li taj novac ima poreklo ili nema poreklo, da li je on stečen na zakonit ili na nezakonit način. Da li će neko da izgubi glavu odmah ili kada sud to donese kao svoju presudu, mislim da nema značaja.
Šećerna afera je izmišljena stvar. Prvo, dobićemo ponovo dozvolu za izvoz šećera. Ono što je utvrđeno da je bilo sto osamdeset i nešto tona koje je prepakivano, to je stanje stvari i to je potvrđeno sa njihove strane. Usput, sav višak šećera od prošle kampanje je već potrošen, a, nažalost, zbog suše, nećemo ni imati šta da izvozimo. Tako da država nije izgubila ni cent zbog toga što se događalo.
Mi ćemo posle šest meseci doći do toga da je ta ružna slika bila zabluda, da je država Srbija čista potpuno, vezano za izvoz šećera, ali i da je tačno da imamo carinu koja je tehnološki na kraju 18. veka i da je to problem, da smo u međuvremenu doneli Zakon o carini koji pooštrava mere i da nam samo još treba nekoliko desetina miliona evra da bismo i tehnološki mogli da osposobimo carinu za tu funkciju da možemo da garantujemo poreklo bilo koje robe a ne samo šećera.
Mnogo veći problem je tekstil. Naš mnogo veći potencijalni izvoz je u tekstilu nego u šećeru. I spremamo se za to. Ali nikom nećemo da progledamo kroz prste i niko opet neće biti zaštićen, ako je nešto loše uradio…
Ustav nije donet, iako to jeste bilo jedno od izbornih obećanja. Ustav nije donet zato što ljudi koji su trebali da se bave tim ustavom nisu se time bavili, odbijali su da se time bave. Biće teško da ne pomenem jednu stranku koja je legitimistička i štiti zakone, a ona je najmanje učinila da se donese ustav, jer nije tema danas da pričamo o strankama, osim kad moram da ih pomenem kao dokaz nečemu.
Godinu dana se bavimo tim ustavom, ali realno mi nismo mogli ozbiljnije da radimo na promeni ustava pre donošenja Ustavne povelje. Ustavna povelja je okvir za ustav Srbije. Od tada do danas je prošlo sedam meseci. Ne dve ili tri godine, ne tragično veliki period za razvoj ustavnosti Srbije. Ne. Sedam meseci. Da li je ustav mogao da se završi za sedam meseci? Možda. Da li je tragično što nije završen? Ne, nije. Mislim da je bolje da donesemo dobar ustav. U ovom trenutku da ima političke volje, ustav može da bude donet za petnaest dana.
Postoji nekoliko razlika, jedna se tiče teritorijalne organizacije Srbije, druga se tiče izbora predsednika. I tačka. To su dve suštinske razlike koje postoje među onima koji se bave kreiranjem novog ustava. Ja sam predložio gospodinu Koštunici da to zajedno završimo što pre. Ja sam bio spreman na kompromis, ne truli nego pravi kompromis – odustanite od pogrešne definicije decentralizacije Srbije koja bi se završila time da bismo morali ponovo da crtamo granice po Srbiji tamo gde ih nikad nije bilo, a mi ćemo da odustanemo, ne zato što mislimo da bi to bilo bolje nego zato što hoćemo da idemo na kompromise, da se predsednik bira u parlamentu nego da ga bira narod direktno, bez obzira što se slažemo da funkcija predsednika ne treba da bude tako jaka. Predlog je odbijen.
Prema tome, žao mi je što nije donet Ustav. Bilo bi mnogo bolje da jeste donet Ustav, ali za sedam meseci realno gledano kad bi mogao da bude donet. Ne verujem da to možemo da proglasimo tragičnim stanjem.
Molim vas, par stvari, nemojte da gledate život mračnim pogledom. Nećete uraditi ništa. Ne gledajte svakog jutra taj dan koji je ispred vas sa ružnom grimasom.
Vlada nije sama sebi cilj i ne treba da postoji čak ni ako ima tanku podršku u parlamentu, ako nije glavni motor reformi. Imali ste situaciju pre neki dan da u parlamentu da poslanici glasaju protiv zakona koji nemaju nikakvu političku pozadinu i koji su par ekselans reformski zakoni, kao što je, recimo, porez na dodatu vrednost i mnogi drugi zakoni. Onda je pitanje i smisla postojanja, odnosno održanja vlade, ako ne može da ubedi poslanike u potrebu za takvim zakonima. Da ne govorim o njihovoj svesti šta je tu potrebno, šta je nepotrebno, šta nas vodi napred, a šta nas koči.
Siguran sam da ne postoje uslovi da ja ili bilo ko iz Demokratske stranke bude na čelu vlade koja nema većinsku podršku u parlamentu, ali većinsku podršku koja nije ponovo samo održavanje na vlasti, nego većinsku podršku koja garantuje da će zakoni koji su neophodni, koji su deo reformskog kursa biti doneti u najskorije vreme.
O koalicijama
Da li će Demokratska stranka biti u postizbornoj koaliciji sa nekim strankama, zavisi od rezultata izbora. Sigurno je da će biti nemoguće da jedna stranka samostalno osvoji vlast u državi. Jasno je da ne treba da postoji ovoliki broj stranaka u političkom životu i u parlamentu. Bolje da ih je manje. Biće jednostavnije, biće efikasnije, ali je dobro i da nijedna stranka ne može da dođe sama na vlast.
Demokratska stranka će biti u koaliciji sa svima onima koji mogu da doprinesu da se započete reforme završe, da se započnu nove reforme i da se ostvare najvažniji državni ciljevi ove zemlje. Prema tome, ne mogu da kažem sad sa kojom ćemo strankom ići u postizbornu koaliciju. To zavisi od rezultata izbora.
Da li će Demokratska stranka ići u predizborne koalicije? Bilo bi vrlo naivno da kažem sad da ili ne i još da navedem sa kojim strankama. to je pravo svake političke stranke da to zadrži za sebe…
O generalu Mladiću
Pitate me o mojoj izjavi u Americi da će pitanje Ratka Mladića biti skinuto s dnevnog reda do kraja 2003. Da li sam ja za te i neke druge izajave imao platformu Vlade Srbije? Odgovor je – da. Da li sam rekao bilo šta što je van konteksta mojih nadležnosti.? Odgovor je – ne. Bilo je priča da nisam smeo da pominjem učešće naših vojnika u mirovnim operacijama. Nisam nudio legionare za određenu zemlju niti učešće naše vojske, nego učešće u mirovnim operacijama. Podrazumeva se da su mirovne operacije, operacije koje su pod patronatom Ujedinjenih nacija.
A što se tiče Ratka Mladića, preduzete su opsežne mere pravosudnih i policijskih organa, traganje za haškim optuženicima i ja mislim da smo sada stvorili takve mehanizme da ćemo moći da ubedimo Brisel i Vašington da radimo vrlo ozbiljno i da ako neko nije uopšte na našoj teritoriji, to onda samo znači da on nije na našoj teritoriji. Ako ih u to ubedimo, onda će to značiti da nijedno ime neće biti prepreka za naš politički i ekonomski razvoj.
I da sačekamo kraj pa da vidimo šta će se desiti i ko je u pravu, ko je obećavao šta može da se uradi, a ko je bio protiv bilo čega što može da poboljša našu situaciju.
O medijima
Ja ne kritikujem medije. Vlada Srbije nikad nije podnela krivičnu tužbu ili prijavu protiv bilo kog medija. Ali, šta da kažete za medije koji definišu ljude kao nosače kovčega? I to u negativnom kontekstu.
Medij koji ima jak uticaj na društveni život sebi dozvoljava takve stvari i to se ne kažnjava. I ne treba da se kažnjava. Ne treba vlada i država da se time bave. Ali treba neko da nam se izvini…
Ako hoćete da se dovedete na ivicu samoubistva, uzmite neke novine i čitajte svaki dan i nemojte da izlazite iz stana i verujte za petnaest dana ima da se obesite. …..
…Ali, većina novinara su u redu, jedan broj urednika su u redu. To govorim kao čitalac, a ne političar. A imam tu nesreću da svako jutro dobijam sve novine. I da se ne krećem po zemlji, bojim se da bi uže već bilo zategnuto.
O Kosovu
Rekao sam već da smo sada u najboljom poziciji za rešavanje problema Kosova. Doskora smo bili u ovakvoj situaciji – na jednoj strani Srbija odnosno Srbi, a na drugoj strani ceo svet, osim nama dalekih ali prijateljskih zemalja, kao što je to Rusija i kao što je Kina. Ali, generalno, ono što definišemo kao međunarodnu zajednicu, evropske države i Sjedinjene Države su bile na drugoj strani.
Sada to nije tako iz više razloga. Pomenuću barem dva. Prvi je taj što je Srbija pokazala svojom politikom na jugu Srbije i na Kosovu u ove tri godine da sama rešava krizne probleme na potpuno drugačiji način, koji je najbolji po ocenama onih koji su zaduženi da to ocenjuju kao što je Savet Evrope, kao što je OEBS.
S druge strane, međunarodni faktori, Amerikanci i svi drugi su već tri-četiri godine prisutni na Kosovu i Metohiji i u ličnom kontaktu na terenu su mogli da zaključe da ta podela Srbi „loši momci“ i Albanci „dobri momci“ nije tačna. Družili su se jako mnogo sa albanskim liderima, sa albanskim vojnim formacijama, sa albanskim privremenim institucijama na Kosovu za ove četiri godine i znaju da tu podelu moraju da promene za 180 stepeni.
Prema tome, mi sada imamo šansu da ravnopravno razgovaramo i učestvujemo u odlučivanju o sudbini Kosova i Metohije, što je ogroman napredak u odnosu na stanje od pre nekoliko godina. A kakvo će biti to konačno rešenje, videćemo.
Majice i hrabrost
Pre tri godine, sećate se, neki od vas su nosili crne majice sa pesnicama na njima kao dokaz vanredne hrabrosti, smelosti, rešenosti da se nešto promeni. Danas možete da nosite na majicama bilo kakvu parolu koja je protiv vlade, uvredljiva, gruba ili bilo kakva, niko vam neće zbog toga učiniti ništa loše, ali vam neće niko ni odati priznanje da ste posebno hrabri.
“Svesni toga da su cene prehrambenih proizvoda možda i najvažnija stavka kućnog budžeta i od izuzetnog značaja za održavanje životnog standarda građana, odlučili smo da upravo pred praznike, u novembru i decembru, ponudimo još povoljnije cene redovnog asortimana i tako pokažemo potrošačima da smo tu za njih u svim tržišnim okolnostima”
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
