Mislim prvo da pitanje koje je ovde postavljeno – kada ćemo živeti bolje – treba postaviti u oštrijem obliku. Ja bih postavio pitanje: da li ćemo živeti bolje? Mislim da bi to bilo pravo pitanje.
Znam da je politički popularnije da svi nastavimo da se održavamo u zabludama i da gajimo i hranimo te zablude, ali mislim da više nema ni vremena ni prostora da se time bavimo. Moja koleginica Ivana Dulić-Marković je malopre pomenula više puta i u više navrata plan, konsenzus, politički dogovor oko toga šta zapravo hoćemo.
Znači, da bismo uopšte odgovorili na ovo pitanje – kada će biti bolje sa zapošljavanjem, socijalom i radom – mora prethodno bar nekoliko stvari da bude potpuno jasno. Ne znam da li će ova vlada ili neka naredna imati hrabrosti (a prethodna vlada nije imala) da izađe u javnost sa nekoliko teških i nepopularnih stvari koje se moraju uraditi, a da bi se uopšte stvorili uslovi za odgovor na pitanje kada će nam biti bolje. Mi se još nalazimo u jednoj vrsti prikrivanja istine o dubini krize koju smo nasledili, pa se međusobno obmanjujemo. Postoji jedan veliki krug samoobmanjivanja u Srbiji i on i dalje traje.
Zašto to govorim? Zato što sva ova pitanja koja ovde danas možemo postaviti jeste u stvari pitanje da li ćemo i kada ćemo postići takav tempo privrednog razvoja i rasta društvenog proizvoda u Srbiji koji će povećati kolač koji svi hoće da dele. Posle, eventualno, možemo o svemu ovome drugome razgovarati.
Mi nemamo, do ovog trenutka, rezultate na polju privrednog rasta. Znači, prvo smo imali prethodni period u kome je društveni proizvod više nego prepolovljen. Kolač koji se u Srbiji sada stvara više je nego duplo manji od onog koji se stvarao pre petnaest godina. To je gruba realnost. U ovih nekoliko godina posle političkih promena od 5. oktobra, koje naravno jesu bile potreban uslov da uopšte razgovaramo o razvoju i o bilo čemu, očigledno da nismo postigli dovoljno. I zabluda koja se raširila da ćemo samim činom političkih promena doći do nekog dramatičnog poboljšanja ekonomskog i socijalnog i privrednog stanja u Srbiji, sada nam predstavlja veliki teret.
Šta u stvari treba sada da uradimo, u osnovi, a šta se izbegava da se uradi? Prva stvar koju smo postigli i držimo to još uvek (u tom smislu posmatram i prethodnu i ovu vladu) – jeste makroekonomska stabilnost. Nju držimo i to je jedan od ključnih uslova da uopšte o bilo čemu razgovaramo. Međutim, ima nekoliko jako neprijatnih stvari koje takođe treba uraditi, a koje do danas nisu urađene. Jedna od tih neprijatnih stvari jeste suštinsko smanjenje javne potrošnje. Znači, to je prvo od onog što nije do danas urađeno i što ne znam kada će i ko imati političke hrabrosti da uradi. U to spada i ovo što kaže koleginica Ivana: koja vlada sme da kaže da će ukidati subvencije za mleko, jer će trista hiljada domaćinstava da protestuju u vezi s kvalitetom mleka. A upravo je to ono što je potrebno uraditi da bi sposobnim proizvođačima mleka i svima ostalima sutra bilo bolje.
To je generalni odgovor na pitanje kada će nam biti bolje. Biće onda kada bude političke hrabrosti da se urade stvari koje se moraju uraditi, a koje nisu popularne. Jednostavno, to se mora uraditi.
Izbor, alternativa je – održavati sada ovo sadašnje relativno stanje agonije, koje i dalje traje, ali koje ne može trajati još dugo. Izostajanje pravih i radikalnih rezova u društveno tkivo u periodu prethodne vlade pokrivano je u izvesnoj meri donacijama, obilatim kreditima i sličnim stvarima. To još uvek donekle funkcioniše, ali, naprosto, to ima svoj kraj. Kao što se nekada, u onoj bivšoj SFRJ, neefikasnost društvenog sistema decenijama prikrivala putem kredita koje je Broz obezbeđivao na račun budućih generacija, tako isto ovih poslednjih par godina imamo donacije i ostale izvore, koji su u stvari dodatna akumulacija koju mi ne stvaramo. Vrlo jednostavno.
I sad je samo pravo pitanje ko će i kada imati hrabrosti da kaže: ljudi, u sledećih pet-šest godina u Srbiji mora, na primer, javna potrošnja da se svede na toliko i toliko učešća u novom proizvodu. Ja u stvari govorim o preraspodeli društvenog proizvoda i to će, usput, biti i sadržaj jednog papira koji sam već najavljivao i koji se zove socijalni pakt. Taj pakt će uskoro biti spreman za razgovor sa sindikatima, poslodavcima i šire, za razgovor u celom društvu. Znači, neophodno je da se dogovorimo o preraspodeli društvenog proizvoda u jednom određenom periodu, u kome će javna potrošnja biti tolika i tolika, zarade i investicije tolike i tolike, poresko opterećenje će biti toliko, što će reći nisko, da bismo podstakli investicije, itd.
Mi stalno govorimo o kreditima (hvala bogu, trebaju nam generalno), ali neće niko ozbiljan ovde plasirati velika sredstva ako ne vidi da smo ozbiljni, da smo spremni nešto da uradimo u preraspodeli i onoga što već stvaramo. Jer, pitanje približavanja Evropskoj uniji, po mom mišljenju, nije uopšte pitanje Haga, ni Boga Oca. Naravno da postoje neki puki preduslovi, ali ja ovde govorim o suštini. Prava priča je da oni shvate da mi jesmo ozbiljna država, da smo ozbiljni ljudi koji će da grade ozbiljan sistem. Sve dok to ne budu prepoznali, džabe mi pričamo o Evropi, džabe se ovde preganjamo.
Mi u ovom trenutku – sad prelazim direktno na teren socijale – oko polovinu sredstava za penzije dotiramo iz budžeta. To bi trebalo da znači, prema tekućem prilivu iz privrede, što je zakonska kategorija, da bismo mi trebalo penzije da prepolovimo. Naravno, to niko ne radi i neće raditi, ali je to gruba činjenica. Znači, ako nešto ne uradimo na povećanju priliva, vremenom će penzije sve više i više da se dotiraju iz budžeta, i na kraju će ceo budžet biti jedna velika penzija. To je potpuno besmislena priča. Znači, jednostavno, taj trend se mora zaustaviti.
I zato na pitanje kada će nam biti bolje odgovaram – onog trenutka kada bude političke hrabrosti kod vlasti da izađe pred narod i kaže ovo što, na primer, kaže gospođa Ivana: nema subvencija za vas koji produkujete nekvalitetno mleko, i možete na glavu da se postavite, ne vredi, zato što moramo to da zaustavimo jer nemamo novca za bacanje.
Ako bismo se međusobno i sa svetskim institucijama koje daju podršku tranziciji dogovorili da nama treba još jedno dve-tri godine bez radikalnih poteza, jer politički ne bismo mogli da ih izdržimo, popucali bismo, bilo bi lakše. Treba nam dve-tri godine još nekakve ukupne stabilizacije, kako ja to vidim, ali već u tom periodu morali bismo da idemo ka novom sistemu i posle te dve-tri godine trebalo bi, u stvari, da jednim radikalizovanim pristupom našoj ekonomskoj stvarnosti postignemo onaj ključni cilj, a to je brz rast društvenog proizvoda, koji bi po stopi morao biti dvocifren, ako hoćemo uopšte da ličimo na ozbiljno društvo i na evropsko društvo. Znači, nije nam dovoljno tri, četiri, pet, šest odsto godišnjeg rasta, ta stopa rasta mora biti više nego dvocifrena.
Kad o ovome govorimo, bez obzira o kojoj bazi je reč, moram da spomenem moj nedavni razgovar sa ukrajinskim ambasadorom. Ukrajina ima rast društvenog proizvoda od 17 odsto godišnje, mi smo imali ovih poslednjih par godina stagnaciju, a ove godine najavljujemo pet do šest odsto rasta, ako bude sreće. Znači, potpuno nedovoljno.
Dakle, to je grubo rečeno ono kako ja vidim da bi moralo da se ide i, ako bude hrabrosti, uradićemo ono što mora da se uradi. Ako ne bude bilo hrabrosti, zavaravaćemo se i propadaćemo i dalje.
Sada o ovom drugom, užem segmentu da kažem kratko. Imajući sve to o čemu sam govorio u vidu, pošto ljudi ipak moraju jesti svaki dan, trebalo bi bar da jedu svaki dan, jer će inače početi da padaju po ulicama, postavlja se pitanje šta možemo da uradimo. Ono što smo mi radili u ova tri meseca, mislim na vladu u kojoj sam, jeste zapravo pokušaj delovanja u tri osnovna pravca.
Prva stvar, ključna, jeste regulisanje radnog zakonodavstva na takav način da se obezbedi potrebna ravnoteža u ostvarivanju prava i interesa vlasnika kapitala i zaposlenih. Jednostavno, mislim da se u toj oblasti 2001. godine, po našem starom maniru da smo veći katolici od pape, suviše otišlo na jednu stranu, na stranu vlasnika kapitala – i tako se otišlo u nestabilnost. Mislim da je potrebno da se napravi ravnoteža i to su praktično ove izmene Zakona o radu koje zagovaramo, o čemu, naravno, možemo više govoriti, ukoliko vas bude zanimao konkretan sadržaj tih izmena. Ali je njihov glavni cilj uspostavljanje ravnoteže, vraćanje klatna u ravnotežni položaj, koji je ekstremno otišao na jednu stranu.
Druga uporišna tačka u našem radu ovih par meseci koliko sam u Ministarstvu, jeste definisanje nečega što bismo mogli nazvati novom politikom zapošljavanja u Srbiji. Poznati su vam zvanični podaci o tome kolika je nezaposlenost, to jest koliko je formalno prijavljenih kod službe zapošljavanja – reč je o 940.000 i nešto više ljudi. Međutim, i taj podatak vara. Jer i to je jedna od zabluda koje treba da se otresemo (u svakom segmentu naše situacije imamo potrebu da raščistimo maglu, mi smo svuda u magli, i sad smo u magli). Evo da objasnim ovaj primer.
Prijavljeno je 943.000 ljudi kod nacionalne službe za zapošljavanje. Međutim, potpuno pouzdano smo utvrdili da je oko trećina od tog broja prijavljena da bi ostvarivala pravo na zdravstvenu zaštitu bez uplate doprinosa. Znači, to nisu lica kojima je potreban posao, koji traže posao.
E sad, kako ja da znam kome treba posao? Pa tako, naravno, što ćemo onima koji su se prijavili samo zbog zdravstvenog osiguranja omogućiti da na drugi način ostvare zdravstveno osiguranje, a da ovde ne prave maglu i ne brkaju stvari. Znači, to je prva, elementarna stvar, da raščistimo koliko stvarno ima ljudi bez posla.
I sad, kad idemo dalje, to bi značilo da kod nacionalne službe ima onih koji stvarno traže posao negde oko 600.000. Međutim, na drugoj strani, kao što svi znamo, imamo velik broj ljudi koji se formalno vode da su u radnom odnosu širom naše lepe Srbije, a koji su u stvari u preduzećima koja, na primer, po sedam godina uopšte nisu radila ili ne rade i dalje. Zamislite, takav radnik je u radnom odnosu i kaže: ja sam zaposlen i neću da izgubim radno mesto, a sedam godina mu firma ne radi. To je fenomen bez presedana, naš srpski fenomen.
Dakle, ako sada broj tih ljudi iz tih preduzeća dodamo na spomenutih 600.000, ako dodamo i one koji su u prethodnom periodu izgubili i koji će u narednom periodu izgubiti radna mesta zbog restrukturiranja srpske privrede i ako sve to saberemo, dolazimo do procene o potrebama za novim radnim mestima. To je prva stvar koja mora da se uradi, da vidimo šta realno moramo obezbediti u narednim godinama. Radim na tome i naglašavam da je nova strategija zapošljavanja u Srbiji zapravo ključni akt, kad je u pitanju budućnost ove zemlje.
Mi sada radimo intenzivno na toj novoj strategiji zapošljavanja, s tim što će ona u sebi sadržati ono prvo što sam govorio, dakle preraspodelu društvenog proizvoda, jer inače bi to bila prevara. Ono prvo što sam govorio, znači: koliko nove vrednosti može ići na zarade, na poreze, koliko na investicije itd., da bismo uopšte mogli govoriti o otvaranju radnih mesta, o novom zapošljavanju.
I treća uporišna tačka, sa tim da završim, jeste zapravo u užem smislu socijalna politika – pomoć onima koji ne mogu ili nemaju, u periodu kada ne mogu ili nemaju. I to je zapravo novi zakon o socijalnoj zaštiti, koji treba sad u julu da bude usvojen, a koji za subjekt zaštite uzima porodicu. Znači, nije pojedinac, nego je porodica subjekt zaštite, i mislim da je to normalno.
U tom novom zakonu izjednačili smo nivo zaštite za sve građane Srbije. Znači, dosad je bilo ono nenormalno rešenje da ja ostvarujem pravo u Lebanu devet puta manje nego u Kanjiži, jer je prosečna zarada u mom mestu devet puta manja nego u onom drugom mestu. Znači, sad izjednačavamo nivo, da bude za sve jednak. Prosečna zarada u Srbiji je osnovica. U odnosu na to se određuje pravo. Zahvatili smo sada ukupno oko 65.000 porodica koje po tom zakonu imaju pravo na zaštitu.
Moje je mišljenje da će taj zakon o socijalnoj zaštiti biti jedna od ključnih poštapalica u periodu koji nas očekuje, ako bude hrabrosti da se uradi što se uraditi mora. Kroz određene kriterijume za primenu zakona o socijalnoj zaštiti možemo zaštititi najugroženije porodice u periodu dok se neke stvari u Srbiji ne pokrenu kako treba.
VODITElj: Pošto je očigledno da Srbija nema dovoljno obrtnog kapitala, iako verovatno ima veoma mnogo mrtvog kapitala, jasno je da se takve krizne situacije moraju rešavati uz pomoć akumulacije iz inostranstva. Već je gospodin Lalović to dodirnuo, ali ja bih sada to prepravio u pitanje ministru Predragu Bubalu: da li prihvata utisak da u Srbiji postoji izvesno razočaranje, posle četiri godine od političkih promena, u obim spoljne pomoći i spoljne akumulacije koja je ušla u zemlju kroz razne oblike privatizacije i ulaganja? Pri tom izgleda da postoji i nezadovoljstvo zbog načina na koji je ta pomoć korišćena, sem, izuzetno, kod socijalne politike, kod podrške onim najugroženijim. Šta je to što (i posle tri i po godine od rušenja onog famoznog Miloševićevog režima) na izvestan način koči dovoljno velik talas inostranih ulaganja u našu zemlju, pa ne možemo da izbalansiramo nepopularne mere restrukturacije sa procesom otvaranja novih…?
