Osnovi za ovu raspravu su dva zakona, jedan postojeći iz 2002. godine i jedan koji se nalazi u Skupštini Srbije kao predlog. Ne bih želeo da govorim o ovom predlogu jer ima 250 članova i mogao bih da napravim karikaturu. Francuski ustav, recimo, ima 150 članova. Od ovih 250 članova ima 100 članova o izbornom sistemu organa lokalne samouprave. Nema smisla ulaziti u dublje rasprave u koje nas je uveo profesor Lilić, sa predlaganjem skupštinskog sistema koji nas vodi jedinstvu vlasti, koji praktično anulira odgovornost bez odgovornosti, a u tom sistemu je jasno da ne postoji sistem odgovornosti bez obzira na mehanizam cheeck and balance. Posebnu pažnju sam hteo da skrenem na postojeći zakon. Ja mislim da sve njegove manjkavosti proizilaze iz činjenice, da vi ne možete doneti zakon o lokalnoj samoupravi, a da imate Ustav koji imate. Vi morate zakon da prilagodite ustavu i apsolutno ne možete da izađete iz ograničenja koja vam stavlja Ustav, koji postoji od 1990. godine, tako da bi bilo nepravedno kritikovati ovaj zakon zbog njegove nesavremenosti i zbog niza pitanja koja nisu moguća da se ostvare. Dve stvari su meni jasne. Prvo, tačno je da 35 nadležnosti ima u odnosu na prethodne zakone u kojima ima 13, a u predlogu SRS ima isto 13, interesantno? Samo se postavlja pitanje zašto ovaj zakon nije profunkcionisao. Ali, i to je rečeno u članu 130. Zakona gde se kaže da će ovaj zakon biti primenjivan tek posle izbora koji se obave po njemu. A koliko znam, postoji dvadesetak opština, gde su izbori održani, a nigde nije profunkcionisao. Potpuno je u pravu Šabić kad kaže: „Čujte ne možete rušiti nešto što još nije ni profunkcionisalo.“ Jedan zakon koji je vrlo nepopularan kod nas, ali verujte vrlo dobar. To je ustavni tekst koji se nalazio u sporazumima o Rambujeu. Ja sam smatrao da naš zakon o lokalnoj samoupravi treba da se rukovodi na neki način prema onome što piše u tom ustavnom tekstu iz Rambujea. Zbog toga što po Rezoluciji 1244 u kosovskom budućem ustavu jednostavno te odredbe moraju biti unete. Sporazum iz Rambujea nije usvojen, ali je osnažen Rezolucijom 1244, jer se kaže, Ustav Kosova u skladu sa sporazumima u Rambujeu itd. Mislim da je to vrlo dobar ustavni tekst.
Želeo bih da govorim o pitanju finansiranja lokalne samouprave i pitanju odgovornosti unutar lokalne samouprave. Mi moramo da živimo u svetu koji ima nekakav pravni sistem i Srbija je dobro radila kad je donosila zakone ugledajući se na dobro organizovane države. Da ne ponavljam nekako mi je to banalno, nema demokratije bez lokalne samouprave. Po Ustavu Švajcarske koja ima niz obeležja koja imamo i mi, to je recimo obeležje multietničnosti, ali nemamo naravno ekonomsko obeležje. Multietnička struktura Švajcarske na neki način nas inspiriše kako ćemo mi da rešimo to pitanje. To se odnosi na Vojvodinu i zato sam ja za asimetričnu autonomiju Vojvodine… U Švajcarskoj jedna trećina državnog budžeta pripada federaciji, druga trećina pripada kantonima, a treća pripada opštinama. Time se postiže finansijska samostalnost, a time i odgovornost opštine. Opština dobija veći stimulans da prikuplja porez za federalni budžet jer će dobiti iz njega 30 odsto. Švajcarci umeju da skupe pare. Kada je to tako, a imate multietničku strukturu, u Švajcarski ustavni sistem uvedena je uvećana proporcionalnost u procesu odlučivanja. Nema procesa odlučivanja ni u jednom našem pravnom tekstu i ja to ne mogu da razumem. Koju školu su ti naši zakonodavci završili? U procesu odlučivanja opština ima 30 odsto sredstava iz budžeta za život opštine. Ima 16 odsto drugih etničkih zajednica, osim Italijana. Mora 16 odsto od ovih 30 odsto da pripadne nacionalnim manjinama. Ne vredi napisati proceduru za odgovornost. Kad po proceduri odustajete evo vama vaših 16 odsto, a da li ćete vi da napravite bolnicu ili školu ili ćete da napravite olimpijski bazen to je vaš problem, ali sutra ne možete da se žalite federalnoj vlasti da nemate bolnicu. Još manje možete da se obratite nekoj narodnoj organizaciji za pomoć, jer po vašem zakonu vi ste to mogli, a to što niste hteli to je vaš problem. To se ne odnosi samo na Vojvodinu, ona treba da ima poseban zakon, ali ne i ustav naravno. To kod nas nije moglo da se donese jer bi se to srušilo pred ustavnim sudom. Ako je lokalna samouprava lišena imovine, pa nemojmo da razgovaramo ovde uopšte o nezavisnosti lokalne samouprave. Propuštena je šansa posle oktobra 2000. da se promeni ovaj Ustav od 1992. godine koji nikome ne odgovara ni za šta. Ne treba da izmišljamo jer ćemo izmisliti nešto što će nas izbaciti iz zajednice država u kojoj hoćemo da budemo.
