Reakcije režimskih medija na smrt Mladića

Smrt Ratka Mladića u prorežimskim medijima očekivano je izazvala reakcije koje u mnogome prevazilaze uobičajeno izveštavanje o smrti čoveka koji je decenijama bio jedna od najkontroverznijih ličnosti ratova na prostoru bivše Jugoslavije.

Tri teksta objavljena u danu kada je Mladić umor, dva u „Novostima“ i jedan u „Politici“, pokazuju da se o njegovoj smrti govori prvenstveno kao o smrti simbola oko kojeg se ponovo aktiviraju stare političke, nacionalne i istorijske podele.

Mladić je predstavljen pre svega kao vojni komandanta i simbol Republike Srpske, dok se njegova haška presuda potiskuje u drugi plan ili se predstavlja kao deo šire slike nepravde prema Srbima.

„Ubistvo“ Ratka Mladića

Najdirektnija politička poruka dolazi iz teksta „Novosti“ o reakciji Milorada Dodika. Dodik je smrt Mladića u Hagu opisao kao posledicu svesnog i organizovanog postupanja prema teško bolesnom čoveku.

„Ovo je zaista ubistvo jer je sve ukazivalo na loše zdravstveno stanje“, rekao je Dodik, dodajući da je „to bio organizovan pristup koji je trebalo da dovede do smrtnog ishoda“.

Takva formulacija mnogo je značajnija od obične kritike postupanja Haškog mehanizma prema zatvoreniku lošeg zdravstvenog stanja, jer reč „ubistvo“ menja karakter priče: Mladić više nije samo čovek koji je umro dok je služio doživotnu kaznu, već postaje žrtva institucije koja ga je, prema ovom narativu, svesno ostavila da umre. Time se fokus sa njegove individualne odgovornosti prebacuje na odgovornost Haga i na pitanje humanosti međunarodnog pravosuđa.

Foto: Emil Vaš

„Večni komandant Vojske Republike Srpske“

„Politika“ taj narativ dodatno razvija. U tekstu pod naslovom „Preminuo srpski general Ratko Mladić: Večni komandant Vojske Republike Srpske“, Mladić se opisuje kao čovek koji je umro „daleko od otadžbine, porodice i naroda kojem je posvetio vojnički život“, dok je za veliki deo srpskog naroda predstavljen kao „simbol odbrane Republike Srpske“.

Posebno mesto u tekstu zauzima činjenica da Mladiću nije bilo omogućeno da poslednje dane provede u Srbiji. Naravno, ni ova prilika nije mogla da prođe bez pominjnja predsednika Srbije Aleksandra Vučića. „Politika“ u tekstu podseća da je Vučić nekoliko dana pre Mladićeve smrti zatražio da mu se omogući da umre u svojoj zemlji. Tu je i neizbežni prezriva Vučićeva rečenica usmerena ka čitavom Zapadu, iako se formalno odnosi na Haški mehanizam: „Nije to baš ona civilizacija o kojoj su nam pričali tolike godine i decenije“.

Vulin: Srbija duguje Mladiću državnu i vojničku sahranu

To je možda najvažniji deo za razumevanje načina na koji se Mladićeva smrt politički oblikuje. Čak i ako se pitanje njegovog zdravstvenog stanja i prava na palijativnu negu posmatra odvojeno od njegovih ratnih zločina i presude, medijski narativ ih ponovo spaja. Ne govori se samo o tome da li je teško bolesnom zatvoreniku trebalo omogućiti lečenje ili povratak porodici, već se njegov kraj predstavlja kao dokaz šire nehumanosti i licemerja Zapada i haškog pravosuđa.

Istovremeno, „Politika“ ne prećutkuje da je Mladić osuđen na doživotni zatvor, ali presudu smešta u drugačiji okvir. Navodi se da je presuda potvrđena 2021. godine, da je Mladić odbacivao krivicu i da je „veliki deo srpske javnosti postupak protiv njega doživljavao kao deo selektivne haške pravde“.

Ratko Mladić (1942-2026): Kako je pukovnik JNA postao đeneral VRS koji se odao ratnom zločinu

Time se ne osporava sama činjenica da je presuda postojala, ali se njeno značenje relativizuje političkim i kolektivnim kontekstom. Haška presuda postaje samo jedna od interpretacija njegove istorijske uloge, dok se nasuprot njoj postavlja „sud istorije“, „sud naroda“, pa na kraju i „sud Božji“.

To je posebno vidljivo u završnici teksta „Politike“, gde se navodi da Mladiću „nije mogao oduzeti mesto u pamćenju naroda čiju je vojsku predvodio“, uz zaključak da „sada odlazi pred sud istorije i pred jedini nepogrešivi sud – sud Božji“.

„Ustaše slave smrt generala Mladića“

Najotvoreniji oblik glorifikacije nalazi se, međutim, u drugom tekstu „Novosti“, posvećenom reakcijama hrvatskih medija i javnosti. Već sam naslov postavlja jasan ideološki okvir: „Ustaše slave smrt generala Mladića“, dok se u tekstu tvrdi da je slavljenje njegove smrti u Hrvatskoj „jasan pokazatelj njegove veličine“.

Ovo je klasičan mehanizam političke i nacionalne legitimacije: činjenica da protivnici nekoga osuđuju ne koristi se kao povod za preispitivanje njegove uloge, već kao dokaz njegove vrednosti. Logika je jednostavna – ako ga „oni“ napadaju, onda morao da je dobar za „nas“.

Foto: Emil Vaš

Taj princip „Novosti“ izričito formulišu rečenicom da je „dobro videti uvek reakcije iz Zagreba, jer koga oni napadaju taj je definitivno veliki Srbin“.

To je možda i najpreciznija ilustracija čitavog narativa. Vrednost istorijske ličnosti ne meri se njenim konkretnim postupcima, sudskim presudama ili činjenicama, već reakcijom nacionalnog protivnika. Hrvatska osuda tako postaje potvrda srpske veličine.

U istom tekstu Mladić se opisuje kao „heroj“, a poredi se sa Šarlom de Golom, Dvajtom Ajzenhauerom, Živojinom Mišićem, Radomirom Putnikom, Stepanom Stepanovićem i Petrom Bojovićem. Ovakvo poređenje predstavlja najviši stepen istorijske rehabilitacije: Mladić se ne prikazuje samo kao kontroverzni komandant ili čovek koji je imao podršku dela srpske javnosti, već se smešta u panteon najvažnijih vojnih ličnosti srpske i svetske istorije.