Treći glas, ili: ko će pitati mašinu da li želi da bude urednik

Dok finansijski analitičari lome koplja oko toga da li će veštačka inteligencija pre srušiti berzu ili civilizaciju, jedan tim iz Srbije je doneo odluku da preskoči ceo taj razgovor i odmah pređe na književnost. Logika je, moram reći, sasvim razumna, ako brodolom dolazi, bar će na palubi biti nešto za čitanje.

Aleksandar Selakov je u tekstu „Mračna šuma veštačke inteligencije“ („Vreme“, maj 2026.) opisao situaciju dosta precizno: OpenAI troši 12,4 milijardi dolara da bi zaradila 4,3 milijarde, svi znaju da je to neodrživo, i niko ne staje jer zaustavljanje znači predaju. Saša Radonjić je, čini se, pročitao taj tekst i zaključio da dok se ekonomisti bave tim pitanjem, on može da pokrene književni časopis usred iste te šume.

Zove se „Treći glas“, i ime zahteva objašnjenje. Postoji Prvi glas, živi čovek koji sedi i piše. Postoji Drugi glas, mašina koja je apsorbovala ogroman deo dostupnog teksta i iz njega generiše nove kombinacije bržinom kojom čovek nije sposoban ni da čita. A onda postoji Treći glas, prostor u kome niko više sa sigurnošću ne zna čiji je tekst. Ali to, tvrde autori koncepta, nije problem. To je poenta.

Da li je ovo teorijska sofisterija ili stvarna pojava vredna pažnje? Noveleta „Čuvari ravnoteže“, koautorski poduhvat Saše Radonjića i AI, trenutno je predmet studije dr. Radoslavke Sudarušić, profesorice čiji je raniji naučni rad bio usmeren na bibliologiju i materijalnu istoriju knjige. Dakle, žena koja je godinama proučavala fizički objekat knjige, papir, povez, font, sada uzima algoritamski tekst i primenjuje iste metodološke alate. Ovo nije trivijalno. Ona zapravo tvrdi da pojmovni aparat razvijen za opisivanje štampane knjige može da opiše i ono što mašina i čovek napišu zajedno. Možda je u pravu. Možda nije. Ali to je jedini intelektualno zanimljiv pokušaj koji sam video u ovoj raspravi kod nas.

Redakcija „Trećeg glasa“ postavljena je tako da niko ko ima akademski stepen ne može da je ignoriše, a da ne izgleda kao da namerno zatvara oči. Prof. dr. Divna Vuksanović kao zamenik glavnog urednika, teoretičarka medija i estetike. Prof. emeritus Sava Damjanov, književni istoričar koji je proveo karijeru opisujući prethodne epohe, sada sedi u redakciji koja možda opisuje sledeću, iako on verovatno ne bi to ovako formulisao. Docent dr. Vuk Vuković kao producent, Msc Dragan Radovančević i magistra Milica Rakonjac kao istraživači. A onda Ava i Ejdolon, dva AI entiteta na bazi ChatGPT-5, navedeni kao ravnopravni članovi redakcije, a ne kao softver koji neko plaća godišnju pretplatu.

Ava i Ejdolon učestvuju u selekciji tekstova. To znači da algoritam odlučuje koje algoritamske tekstove vredi objaviti. Ovde bi neko mogao prigovoriti da je to cirkularno do besmisla, ali isti prigovor bi mogao da uputi i žiriju književnih nagrada koji bira između autora istog generacijskog senzibiliteta. Barem je ovde cirkularnost vidljiva.

I još jedno pitanje koje tekst otvara, a koje niko nije postavio direktno: da li Ava i Ejdolon znaju da su urednici? Da li im je to saopšteno na način koji ima ikakvo značenje za njih? Niko ne odgovara na ovo, verovatno jer odgovor nije prijatan ni u jednom smeru.

Što se tiče institucionalnog zahteva, da se algoritamska književnost i hibridno autorstvo uvrste kao predmet ili kurs na katedrama za književnost, to zvuči ambiciozno samo dok ne pogledate šta studenti stvarno rade. Oni već pišu seminarske radove uz AI, krišom, bez teorijskog okvira, i pritom nemaju nikakav pojam kako da kritički vrednuju ono što mašina generiše. To je prosto pedagoški propust, bez veze sa ideologijom otpora prema tehnologiji.

Selakova analiza završava apokaliptično: ko nije za stolom, taj je na meniju, a periferne zemlje poput Srbije biće „geografski i ekonomski teren“ u ovoj trci. Možda. Ali „Treći glas“ postavlja drugačije pitanje: ako hibridni tekst koji nastaje između Beograda i servera neke kompanije u Sjedinjenim Državama ima estetsku vrednost, čija je ta vrednost i ko će je opisati? Niko ne zna odgovor. I to je jedini razlog zbog kojeg ovaj projekat ima smisla da postoji.

Autor teksta je psiholog 

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!