Postojanje kao naprslina

U okviru Beogradskog irskog festivala, u četvrtak 12. marta u sali bioskopa “Balkan” otvara se izložba “Opsada u sobi – prateći delo Samjuela Beketa”. Izložbu je postavio Nikola Šuica, istoričar umetnosti i kustos, profesor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Razgovaramo o Semjuelu Beketu, o tome zbog čega i na koji način Beket opstaje kao izazov i posle toliko godina, kako njegovo delo preneti u likovni medij, šta nam ono poručuje, te na koji su način naši umetnici pronašli inspiracuju u velikom irskom piscu.

...

“VREME”: Zašto se vraćamo Beketu? Ili zašto se Beket vraća nama?

NIKOLA ŠUICA: Iz prošlosti gradske kulture, uz sva aktuelna potiranja i sve zaborave, stigao je podsetnik: sedam je decenija od prve pozorišne postavke tragikomedije Čekajući Godoa. A to je samo deo programa koji je većim delom posvećen fenomenu Samjuela Beketa, u okrilju Beogradskog irskog festivala. Povratak piscu koji je u Beograd stupio nakratko 1958. odvija se i kroz izložbu naših umetnika, što budi njegovo moćno globalno nasleđe.

Zbog čega ste se vi vratili Beketu?

Sad je to sećanje na dorćolsko detinjstvo zrelih šezdesetih godina, majka me je nekoliko puta vodila u susedstvo, u posetu kod čika Radeta. Tada sam bio dečački ponesen kolor plakatima prikucanim na kore platana – cirkus “Moira Orfei” i naslikana lica klovnova sa polucilindrima. Crtao sam u gostima klovnove i skitnice, možda i Čaplina, pa je to valjda navelo domaćina da mi pokaže snimke tipova sa polucilindrima i razvaljenom cipelom: fotografije sa izvođenja Čekajući Godoa. Čika Rade bio je Radomir Konstantinović, ne samo pisac, mislilac i osetljivi anatom kulture, već tada, više od decenije, Beketov prijatelj. Mnogo kasnije, pred rasturanje Jugoslavije, Beketu se vraća ili, radije rečeno, ne napušta ga ni Ljuba Tadić – Vladimir iz Godoa. On postavlja slavnu tragikomediju u off pozorištu zvanom “Magaza”, i ta postavka, pamtim, sa Kojom na bas gitari i himnom “Hej Sloveni”, širi slutnju rasula.

Ispovedni ton i razvaljena egzistencija, ti oblici satirične bespomoćnosti i posrednog otrežnjenja, podsticaj su prenosa iz drevne dubine. Već dugo pomišljam kako kustoski zahvati u Beketova poniranja (i ne samo njegova), treba da ciljaju na poigravanja s vrednosnim matricama, hijerarhijama i krajnje površnim, koliko i dosadnim, agendama vizuelne umetnosti. Osetljiva pisanja pružaju neuporediv kontrastav, što je uzmak od svireposti i otimačkog samoisticanja u obmanama savremenih umetničkih nastojanja što ionako traju već decenijama.

Smeštate Beketa u prostor koji nije ni književni ni teatarski. Da li se poziv na vizuelizaciju čuje iz samog Beketovog dela ili je reč o tumačenju “spolja”, “drugim sredstvima”?

Scenski motiv mesta čekanja, kraj jalovog stabla iz Godoa predvorje je za opise kretnji i zapleta, kao što ni roman prvenac Marfi niti motivi strastvenih tumaranja i čulnih iskušenja nemaju vremensku odredivost. Jasno je da ideje za izložbu dolaze iz ličnih autorskih intuicija i izraza umetnika, a mogu se povezati sa Beketovim pronicanjem u doživljaje spoljašnosti, kao kod njegovog uzora Dantea. Organska podloga u vidu svile sa izvezenim crtačkim obrisima anatomije deo je brižljivo stvorenih svilenih predmeta Vane Urošević i Zorana Todovića: Beketove šake, figure, čulni receptori ljudske anatomije, iščupano krilo ili slepi miš. S druge strane kombinovani foto snimci su ili velikog formata, ili, tome nasuprot, zgusnuti u table epoksi smole – nalik ćilibaru koji odaje iluziju predmeta, figura i senki i tako akcentuje tegobe svakodnevice u akril transferu Marije Ćalić. Uvršten je i džinovski crtež “danteovske” vizije nebeskog tela, tamne strane meseca, što cilja i na geopolitičke udese današnjice: beličasti odsjaji citata na latinskom i arapskom kod Zorana Dimovskog. Stiže i refleksija oštećenog tela i to u drvetu izvrnute stolice, nalik spomeničkom rešenju propadljive fizičnosti tela, kao i drastična rasturenost portreta u ekspresivnom naboju Aleksandra Denića. Razbuđen “beketovski” mehanizam nadgrađuje i nudi vidljivo strujanje.

Postavka sugeriše izvestan antibeketovski gest: Beket se tumači i gleda kroz materiju. Njegova su dela, međutim, metafizička. Da li postoji izvesna napetost između postavke i značenja koja nudi Beketovo delo?

foto: milan kralj

Metafizičnost je posredna upravo zbog lirsko-elegične sugestije, ali i banalne materijalnosti. Skitnice i tumarala iz Godoa, iz Moloa, kao i glasovi ili opisi iz jednočinki: karakteri su zgromljeni i prizemljeni zbog nemoći, čak i kada mahnito govore o svojim udesima, u memljivim sobama, pustarama ili na raskršćima. Opisi njihovih kretanja upućuju na Danteovo stupanje u “Čistilište”, te postaju igre s religijskim metafizičkim drhtajem. Beketov protestantski vid svedenosti, sva ta ispovednost čak i kroz ekstreme ili zamorna trabunjanja usred kojih se gnezdi tišina, upućuju na irski katolicizam. Fokus na opisane stvari su duge tišine, proticanje vremena, šumovi i bleštanja, avetinjska dozivanja i izvesne gnostičke pouke: kad prestaneš da tražiš, počinješ da nalaziš. Hteo bih da verujem da o tome svedoče i vizuelnost dela u izražajnim medijima na izložbi “Opsada u sobi”.

Šta znači “Opsada u sobi”?

Tumači su time odredili izražajni zamah (1945–1950) u sezonama oskudice, kad kroz radnu, mentalnu i emocionalnu opsesiju nastaju dela Mersije i Kamije, Čekajući Godoa, Moloa, Malon umire, Tekstovi nizašta, ili ideje poput dela Kraj partije. Samotno iskustvo za samovoljnog izgnanika iz Dablina, preko Londona do Pariza, dokaz je i drugih teskoba. Po uvršćenim delima izložba nije ilustrativna, već cilja na globalne nevolje nadgrađene fuzije sveta, na prazninu kao posledicu neuspelog progresa modernog doba. U postavci pronalazimo ono što nudi i sam Beket: smrt i mahnitost, odsustvo i gorki humor, i zlo i nepoznavanje zakona, kao i apsurd iskustva koji izražava nemogućnost i ništavilo. Nadilaženje uvreženih opažanja i sudova o neuspehu, o propasti naučnog duha i humanistike, gubi se u sistemu mučnih ponavljanja. Postojanje se, na taj način, vidi kao naprslina. Živimo u vreme u kojem ma kakva izvođačka veština, kao i marketinški, ili digitalno upakovan vizuelni izraz, nagomilavaju zamor. Nastaju čitave deponije. A Beketov poziv “a sad dublje kroz đubre…” možda je način da se prevaziđu aktuelne aktivističke ekološke traume.

Savremeni kontekst, čini se, ne pruža previše nade.

Više od četvrt veka u humanistici razgranale su se mnogobrojne beketovske studije, analize i uvidi u njegovu zaostavštinu. S jedne strane, upravo bi takvoj atmosferi trebale da zahvalimo za nove, egzistencijalističke platforme savremene vizuelne umetnosti – ko to želi da uoči – ali tu su i posledice, politike posledica. Izlišno je naglašavati kako se sve to dešava usred rušenja i pustošenja u trećoj deceniji veka. Poput teatarskih instrukcija i likovna dela redefinišu svačije slutnje. Ona zadiru u poimanja neizrecivog, ponegde nepredstavljivog. Uostalom, godinama već izrazi likovne umetnosti postali su trgovački ilustrativni dekorumi. Ili sasvim suprotno, s druge strane – postali su šturi pravilnici nametljive političke korektnosti, dokrajčenih društvenih i političkih utopija. U okruženjima što su stvorila novu psihodeliju medijske potrošačke mahnitosti. Za Beketa bi, verujem, i naše doba bilo opravdan razlog za uzmak od makabrične karnevalizacije “udarnih vesti” koje decenijama već vredno rade na ukidanju mogućnost nade, na produbljivanju ličnih teskoba i kolektivnih opsena. Posebno u južnoslovenskom regionu.