Konkursi čuvaju javni interes

Srbijom, a naročito Beogradom, vlada investitorski urbanizam. Građani i struka smatraju da je to nedopustivo. Zato je razumljivo zašto Planovi detaljne regulacije (PDR) i arhitektonska rešenja izazivaju polemike i negodovanja javnosti. Razlozi najnovijih su namere da se na Ušću izgrade Prirodnjački muzej i Akvarijum, a u novobeogradskom bloku 39, tamo gde je Fakultet dramskih umetnosti, razni objekti policije. Arhitektonsko rešenje Prirodnjačkog muzeja i Akvarijuma koje je dobilo prvu nagradu na konkursu nije sporno, sporna je namera Skupštine grada da ih izgradi na Ušću, u parku, dok je za blok 39 sporna činjenica da se odustalo od ideje da tamo bude blok umetničkih fakulteta u korist policije.

O tome razgovaramo sa profesorom Arhitektonskog fakulteta u Beogradu Ivanom Raškovićem, predsednikom Udruženja arhitekata Srbije (UAS), koje je kao obavezni deo arhitektonskih konkursa uključeno i u pomenute aktuelne polemike

“VREME”: UAS–u se zamera da je moglo da utiče na konkurs za Ušće. Da li ste mogli?

IVAN RAŠKOVIĆ: UAS je profesionalno udruženje sa visokom reputacijom i bogatom tradicijom profesionalnog delovanja a pogotovu ekspertizom u oblasti organizovanja raznih vrsta javnih arhitektonskih konkursa. No, gubi se iz vida da UAS nije organ državne ili gradske uprave pa ne određuje strategiju razvoja gradova i područja Srbije, a pogotovu ne može nametati svoje ideje i rešenja. UAS nije doneo Plan detaljne regulacije (PDR) Ušće‚ već Skupština grada Beograda, odnosno – donosioci odluka. Tim planom predviđeno je da se, putem javnog, arhitektonskog konkursa, dobiju ideje za dve teme i to: lokacije za Muzej 21. veka, Prirodnjački muzej, panoramski točak i Akvarijum kao i idejno, arhitektonsko rešenje za dotični Prirodnjački muzej, a sve u okviru parka Ušće. Treba imati u vidu da se konkurs može organizovati jedino u skladu sa zahtevima koje određeni plan predviđa inače ne bi imao legitimitet niti legalitet. UAS, dakle, nije odredio niti sadržaj plana niti temu javnog arhitektonskog konkursa pa stoga ne snosi odgovornost za nešto što mu jedan deo javnosti, eventualno, zamera. Primedbe na svaki rezultat uređenja prostora treba uputiti, kao što sam napomenuo – donosiocima odluka, odgovornim za tu problematiku. UAS je profesionalno udruženje koje se u ovakvim slučajevima pojavljuje isključivo kao sprovodilac konkursa a ne raspisivač/naručilac koji konkurs inicira, finansira i za čiji interes se konkurs i radi.

U ovom konkretnom slučaju, raspisivač/naručilac konkursa je bio Prirodnjački muzej u Beogradu – javna ustanova čiji je osnivač Republika Srbija.

Stručni žiri konkursa za Prirodnjački muzej je na osnovu kriterijuma struke izabrao najbolje rešenje među ponuđenim. Ono na optimalan način smešta nove sadržaje u prostor parka Ušće. Sadašnja lokacija i objekat Akvarijuma o kome se debatuje nisu bili predmet niti rezultat dotičnog konkursa.

Čula su se mišljenja da ste mogli da odbijete raspisivanje konkursa u takvim uslovima PDR–a.

Treba imati u vidu da su rešenja dobijena na osnovu javnih konkursa uvek bolja od svih drugih mogućnosti jer konkursi predstavljaju takmičenje ideja, odnosno, javnu nabavku za ideju, da se tako izrazim. Jasno je, dakle, da se na taj način najbolje čuva i realizuje javni interes građana. Možemo samo zamisliti koliko bi, recimo, kompleks Beograd na vodi bio bolji ambijent, bolja prostorna struktura i najposle – bolja arhitektura da je rešenje za taj prostor dobijeno javnim konkursom. Čak i u slučaju da je planski osnov nepovoljan, dobro rešenje izabrano na takmičenju ideja otkloniće ili bar ublažiti dotične nepovoljnosti. Gradski planovi se sprovode sa i bez konkursa, pa je u svakom slučaju bolje sa konkursom nego bez njega.

Da li UAS može da utiče na planiranje, da li vas konsultuje na p1rimer Sekretarijat za urbanizam ili slične institucije?

Više puta su nas državne institucije uključivale u rad na koncipiranju raznih vrsta dokumenata koji se tiču planerske, urbanističke i arhitektonske struke, a što je, u nekoliko navrata, obuhvatalo i legislativu.

UAS učestvuje u javnim uvidima i razgovorima za relevantna planska dokumenta u Srbiji, formuliše primedbe i debatuje na tribinama. Nekada se te primedbe prihvate a nekada ne, baš kao i primedbe svih drugih učesnika u javnim diskusijama. UAS ima nesumnjivi stručni autoritet, ali ne može nametati svoje odluke. Odluku o prihvatanju ili odbijanju primedbi donosi opet onaj subjekt koji to jedino, po zakonu, i može – donosilac odluka, organ gradske uprave, što je sistemsko rešenje i drugde u svetu.

Institucije koje mogu imati potrebu da sarađuju sa UAS – om su one koje se bave generalnim pitanjima uređenja prostora kao što su pojedina ministarstva, lokalne samouprave, zavodi i odeljenja za urbanizam kao i zavodi za zaštitu spomenika kulture. Operativne institucije kao što je Sekretarijat za urbanizam bave se upravnim poslovima pa nemaju potrebu da sarađuju sa UAS-om.

Šta vi privatno, kao građanin, mislite o Akvarijumu na Ušću, a i o potrebi za takvom građevinom u Beogradu koji u nekim delovima nema ni vodovod?

Donošenje odluka koje namene i sadržaji i u kom periodu treba da budu planirani i građeni u urbanoj sredini svakako treba da poštuje princip prioriteta, koji, opet, treba da bude izbalansiran. Svaki grad i naseljeno mesto, bez obzira na svoju fizičku veličinu i prostorni karakter, ima vitalne potrebe kao i potrebe nadgradnje: u vitalne potrebe, svakako, na primer, spada kanalizacija a u potrebe nadgradnje, odnosno kulture spada, recimo i akvarijum. Planiranje i građenje jednog i drugog treba da bude u međusobnom skladu i kompromisu te da poštuje potrebe većine građana jer idealna situacija ne postoji u realnom životu. Pojednostavljeno rečeno, da su u istoriji gradogradnje poštovane isključivo vitalne potrebe, nikada se do danas ne bi izgradio ni jedan objekat kulture, niti bi se uredio neki trg ili javni prostor već bi se gradila isključivo tehnička infrastruktura jer ni u jednom gradu na svetu ona nije u potpunosti zadovoljavajuća. Jasno je da ovu izjavu treba shvatiti uslovno. Radi se, kao što sam rekao, o – balansu i traženju optimuma; minimum u pogledu urbanih sadržaja nije zadovoljavajući, a maksimum je, praktično i teoretski – nedostižan.

Akvarijum kao sadržaj, dakle, spada u nadogradnju gradske i nacionalne ponude sadržaja i nije samo pitanje neposrednog okruženja lokacije gde se planira i stanovnika u komšiluku; potrebno je da bude održiv i da, naravno, ne ugrožava okruženje, a to je, kao što rekoh, pitanje odgovarajućeg procesa složenog studiranja problema koji ne može sagledati pojedinac, makar bio vrhunski ekspert za urbanizam i arhitekturu.

Kakav stav ima UAS o bloku 39, odnosno o planu da FDU bude zazidan policijskim zgradama? Gde je nestala ideja da to bude prostor za umetničke fakultete?

UAS, odnosno, njegov Upravni odbor nije razmatrao tu temu. Moj stav u vezi sa ovim slučajem je opisan u mom odgovoru na prethodno pitanje: razvoj grada je složen proces koji pojedinac, bez obzira na ekspertizu koju poseduje, ne može sam sagledati niti egzaktno oceniti, već to može isključivo multidisciplinarni tim koji se tim pitanjem bavi.

Urbani sadržaji se, sami po sebi, međusobno ne ugrožavaju – u ulici Radoslava Grujića, na Vračaru u Beogradu se, recimo, u istoj zgradi nalaze čuveno dečije Pozorištance Puž i stanica policije koegzistirajući blizu pola veka bez ikakvih problema. Druga je stvar da li su određeni sadržaji ispravno smešteni u prostoru po pitanju razmaka objekata, osunčanja, pristupa i ostalog što je čisto arhitektonski aspekt dotičnog problema.

Blok 39 je u prvoj polovini sedme decenije dvadesetog veka planiran kao kompleks Univerziteta umetnosti u Beogradu. Od tada do danas, ovaj proctor se razvijao u okviru četiri države i dva društveno-politička sistema. Očekivano je bilo da se, promenom istorijskih i političkih uslova tokom tako dugog perioda vremena, izmene kako potrebe tako i mogućnosti za realizaciju ideje od pre šezdeset godina. Razume se da je šteta što kompleks Univerziteta umetnosti nije izgrađen u vreme kada je koncipiran, za šta su odgovorne i prethodne generacije.

Kako se u ispolitizovanoj atmosferi brani stručni stav? Da li rizikujete da izazovete odijum kolega?

Stručni stavovi se mogu argumentovano braniti i odbraniti u svakoj situaciji pa i naglašeno politizovanoj. Pitanja razvoja grada su uvek u užem smislu i politička tako da za urbaniste i arhitekte to nije nesvakidašnja situacija.

Profesije koje se bave gradom su složene celine koje uključuju umetnost, nauku, tehnologiju i humanistiku pa kao discipline uvek formiraju stabilnu i najširoj javnosti razumljivu argumentaciju. Napetosti mogu stvoriti samo politikantski, a ne politički stavovi u debatama.

Neslaganja među kolegama su prirodno stanje stvari svake profesije; ona se rešavaju sučeljavanjem valjanih argumenata a ne neutemeljenim tvrdnjama. Odijumi su posledice pomenutih politikantskih stavova, kratkotrajni su i nisu nikada prihvaćeni od većine kolega tako da ne predstavljaju rizik.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!