“Potpuno je pogrešno što se taj posao daje početnicima. Prikaze knjiga treba da pišu iskusni profesori pred kraj karijere, koji znaju kontekst, imaju autoritet i mogu da procene značaj autora i dela”. Ovako je govorio moj stari profesor Dragan Jeremić (a moguće da je i on to čuo od nekog starijeg), ali se naravno tog principa uglavnom niko nikad nije držao. Prikaze i dalje pišu perspektivni klinci, a matorci pak, kao što je i red, pišu “in memoriame” poput ovog.
S tim što je, barem što se tiče Habermasa, moja malenkost na neki način zatvorila krug, s obzirom na to da je negde polovinom osamdesetih prikaz njegove knjige Prilog rekonstrukciji istorijskog materijalizma bio moj prvi “filozofski” tekst, koji sam još kao student objavio u časopisu “Theoria”, čiji su mi urednici Mladen Kozomara i Slobodan Žunjić “uvalili” tu kosku (“nek se mladi malo čeliče”), zbog čega sam ih mesecima intenzivno mrzeo, a posle im bio neizmerno zahvalan. Habermasa sam, razume se, mrzeo još više. Mučio sam se celo leto, ali sam se na kraju izborio sa njegovim kabastim rečenicama i sadržajem koji naizgled lakonski i paralelno vijuga kroz barem četiri-pet društvenih nauka, a o filozofskim referencama i asocijacijama da i ne govorimo. Ali je zato posle sve drugo išlo lako “kao voda”.
Iako se iz ugla površnog ili neupućenog posmatrača bavio “svim i svačim”, Habermas je bio vođen jakim i gotovo klasično-nemačkim “sistemotvornim” impulsom. I, kao i svi veliki filozofski prethodnici, tragao je za “arhimedovskom tačkom”, odnosno čvrstim epistemološkim osloncem na kojem bi sazdao svoju baroknu sistemsku građevinu. Samo što je, pomalo paradoksalno i zapravo genijalno, taj oslonac pronašao u nečem krajnje fluidnom, vazdušastom i nestabilnom, što na taj temelj ponajmanje liči – jeziku, dijalogu (“diskursu”) i komunikaciji.
Ako bismo u tri reči pokušali sažeti obeležja njegove filozofske i intelektualne pozicije, onda bi to verovatno bile već pomenuta sistematičnost, interdisciplinarnost (koja se ponekad zlonamerno brka sa “eklektičnošću”) i, iznad svega, jedna, oprezna, reflektovana, samokritična, ali u suštini ipak optimistička i “progresistička” (prosvetiteljska) vizija istorije i društva. I već na prvu loptu jasno je i očigledno koliko sve te tri osobne ne korespondiraju previše sa duhom vremena u kojem je najvećim delom živeo i u kojem je dočekao duboku starost.
Habermasov opus je impresivan, a njegova bibliografija – pogotovo radova o njemu – praktično nepregledna. Ali on nije bio “kabinetski” mislilac u klasičnom smislu reči. Duže od pola veka aktivno je učestvovao i sa promenljivim uspehom uticao na filozofske, intelektualne i društvene tokove u Nemačkoj, Evropi i svetu. Nije bežao od javne debate, niti zazirao od novih, osetljivih ili kontroverznih tema. Nije se “gadio politike”, čučao u akademskoj zavetrini i prebrajao anđele na vrhu igle. Vodio je plodne intelektualne debate sa najvećim umovima o najvažnijim temama epohe – raspravljao sa Gadamerom, Apelom, Serlom, postmodernistima, Deridom, Rolsom – i te debate predstavljaju vrhunac, zenit, a vrlo moguće i “labudovu pesmu” evropske modernosti i prosvetiteljstva.
Ali i ne samo sa najvećim umovima i o najapstraktnijim stvarima. Raspravljao je i o svemu onome što je (do)nosilo vreme. Upuštao se, ne bez rizika, u debate o nemačkoj prošlosti i budućnosti, levici i desnici, studentskom pokretu, “ustavnom patriotizmu”, ustrojstvu Evropske unije, dijalogu između civilizacija, etičkim problemima u vezi sa veštačkom inteligencijom i pravima budućih generacija. A stigao je čak da, već duboko u desetoj deceniji života, kaže koju i na temu nemačkog držanja povodom rusko-ukrajinskog rata – i da tim povodom bude provučen kroz toplog zeca u delu sve nervoznije i neukije javnosti.
Ponekad je grešio, često bio u pravu. Mislim da je pogrešio, na primer, 1999, kada je indirektno legitimizovao NATO intervenciju-agresiju protiv SRJ bez odobrenja Saveta bezbednosti UN. I verujem da je ta greška bila plod, delom, selektivnih informacija o stanju na terenu, ali još više jedne njegove odveć “normativne” i pomalo idealističke slike o realnosti međunarodnih odnosa nakon pada Berlinskog zida.
S druge strane, upozoravao je na mnoge loše stvari kada je reč o savremenom kapitalizmu ili budućnosti Evropske unije, a pogotovo ukazivao na opasnu tendenciju “kolonizacije” javne sfere i “sveta života” od imperativa novca i moći. Ali, kako to obično biva, i dok je bio najviše slavljen, hvaljen i masovno citiran, njegova upozorenja nisu previše slušana, niti uzimana zaozbiljno.
***
Habermas spada u relativno malu grupu mislilaca koji su dočekali i delimično ostvarenje i skoro totalni krah svoje filozofske i društvene utopije. “Kritička javnost”, “svetsko građanstvo”, “racionalni diskurs”, “komunikativni um”, “neprisilna prisila boljeg argumenta” i ostali noseći pojmovi njegove impresivne teorijske i socijalno-političke konstrukcije, slično kao i “socijalna država” odnosno “država blagostanja”, koja im je bila društveno-ontološki supstrat, iskreno govoreći, danas zvuče skoro beznadežno passé sred sumornog intelektualnog i društvenog okruženja, delujući poput neke vrste arheoloških “artefakata” (da ne kažemo baš “ruševina”), što figuriraju kao spomenici jedne “bolje prošlosti” i potencijalno – u međuvremenu negde promašene i zagubljene – bolje budućnosti. Dok sa savremenošću tj. današnjim istorijskim i političkim trenutkom, nažalost i na opštu štetu, ne korespondiraju baš nikako.
Što, razume se, barem od subote 14. marta 2026. više niije Habermasov problem, a još manje greška. Sa Jirgenom Habermasom je otišao možda poslednji “Veliki Evropljanin”. Ali svakako poslednji veliki filozof i intelektualac dvadesetog veka.
(Đorđe Vukadinović je filozof i autor knjige Habermasova odbrana moderne)
