U Talinu, prestonici jedne od tehnološki najnaprednijih država Evrope, otvoren je restoran sa srpskom hranom, muzikom i enterijerom. Pomalo paradoksalno, iza njega stoji ruski preduzetnik, recepti stižu iz Zemuna, a sastojci iz Evropske unije od koje se Srbija sve više udaljava
Dok sa zvučnika odjekuje Haustor i pesma „Šejn“, a potom i taktovi nekadašnje evrovizijske pesme Milana Stankovića „Ovo je Balkan“, momak i devojka za šankom sipaju šljivovicu, a gosti poručuju sarmu. Na prvi pogled – prizor iz neke beogradske kafane.
Međutim, ova scena odigrava se dve hiljade kilometara severnije, na Baltiku.
U centru digitalne evrope, Talinu, glavnom gradu Estonije, već bogatoj ponudi internacionalnih restorana pre dva meseca pridodat je srpski restoran neobičnog imena za tamošnje podneblje – „Ajde bre“.
Nisu neobični samo ime i ponuda ovog restorana, već i to što ga nije otvorio niko poreklom iz Srbije, već jedan Rus.
Rusi čine nešto manje od jedne desetine populacije glavnog grada Estonije, dok je u čitavoj zemlji oko petina stanovništva ruskog porekla.
Vlasnik ovog restorana je Konstantin. Rođen je u ruskom gradu Ufi. U dvedesetim godinama preselio se u Sankt Peterburg, a zatim u Talin. Govori estonski, ruski i engleski jezik, a na srpskom zna tek nekoliko fraza.
Ideju da otvori ovakav restoran dobio je nakon posete glavnog grada Srbije.
„Pre dve godine prvi put sam bio u Beogradu i tada sam se zaljubio u Srbiju, ljude, kulturu i, naravno, hranu“, kaže Konstantin za „Vreme“ dok iz čokanjčića ispija rakiju.
Tokom tog putovanja upoznao je i Nikolu, ugostitelja iz Zemuna. Dve godine kasnije, u januaru 2026, otvorio je ovaj za stanovnike Talina pomalo egzotični restoran , ali i turiste koji u njemu borave.
Upravo je od Nikole, zemunskog majstora pečenja, „pokupio“ recepte. Pre otvaranja restorana, zemunski ugostitelj boravio je u Talinu kako bi obučio kuvare i preneo im način pripreme „domaće“ hrane.
Osim recepata, iz Srbije je doneo i čokanjčiće u kojima se u ovom baru služi rakija.
U prvim danima rada pomagao je i Peđa iz Kragujevca, koji već nekoliko godina živi u Talinu zbog posla u automobilskoj industriji. Gostima je, kaže, između ostalog, kuvao pasulj sa rebarcima, a spreman je uvek da pritekne u pomoć ako zatreba.
Enterijer lokala prati ideju sa kojom je otvoren: na zidovima su fotografije Novaka Đokovića, „Juga“, te ilustracije iz „Balkanskog špijuna“. Na šanku šljivovica, viljamovka i druga žestoka pića. Doduše, ne iz Srbije.
„Hranu i alkohol nabavljamo iz Slovenije i Hrvatske. Teže je uvoziti iz Srbije jer nije u Evropskoj uniji“, objašnjava Konstantin.
Na meniju ajvar, sarma, gibanica, pite, pohovana paprika sa sirom, uštipci, ćevapi i druge srpske đakonije, ali nijedan sastojak nije stigao direktno iz Srbije. Plan vlasnika je da se ubuduće to promeni.
U jelovniku, sve je najpre ispisano na srpskom, a zatim na engleskom jeziku, iako niko od zaposlenih u ovom restoranu ne govori srpski.
Planovi vlasnika su da vremenom prošire ponudu i na jela iz drugih bivših jugoslovenskih republika, ali za sada jelovnik ostaje veran klasičnoj ponudi srpskih kafana.
Gosti su raznoliki, od Balkanaca kojima je meni dobro poznat, do lokalnog stanovništva i turista.
Kada je birao ime, dvoumio se da li restoran da nazove „Jugoton“, po fabrici gramofonskih ploča ili „Ajde bre“. Druga ideja je pobedila.
U estonskoj prestonici živi nekoliko stotina ljudi iz Srbije, uglavnom mlađih, zaposlenih u IT sektoru, po kome je Estonija naširoko poznata.
Dolaze iz zemlje koja godinama stagnira na evropskom putu, u državu koja je članica EU duže od 20 godina, gotovo potpuno digitalizovana i među najefikasnijima u borbi protiv korupcije.
Dolaze iz zemlje koja je u svemu ovome, a naročito poslednjem, na suprotnoj strani letvice.
Za njih, ovakvi lokali nisu samo restorani. Oni su mesto prepoznavanja, ali i podsetnik na razlike. Jedan od gostiju, Srbin, koji već devet godina živi u Talinu, kaže da sarma „nije kao domaća“. Razlika između Srbije i Estonije, međutim, mnogo je dublja od kulinarske.
Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!
Više od 2.000 građana Vlasotinca potpisalo je peticiju protiv betoniranja obale Vlasine. Studenti su pokušali da spreče radove, ali ih je policija udaljila
Severna Mitrovica vrvi od pasa lutalica. Kao i u drugim gradovima, ovde ima ljudi koji napuštaju pse ili koji ih truju… ali ovde postoji još nešto – Albanci izbacuju nesretne pse u srpski deo grada, i obratno
Najprestižnije filmske nagrade prošle su u znaku politike, američke policijske države i kritika Donalda Trampa i autokratije. Ko su dobitnici Oskara
Zašto su otkazane trke Formule 1 u Bahreinu i Saudijskoj Arabiji koje su bile zakazane za april
Šta sve može da se zaključi iz cene jedne banane na aerodromima u Beogradu, Frankfurtu i Talinu
Istorijski skup od Petnaestog marta nije bio „propuštena prilika“ nego važna stanica u borbi protiv režima. Narod je tada video koga je više, ali sada se vodi drugačija igra
Zbog čega Darko Glišić vreba starije osobe? Kako režim po ko zna koji put hoće da ih prevesla? Šta im Aleksandar Vučić daje desnom, a uzima levom rukom? I šta nam govori dramatično poskupljenje domova za stare
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Režimska propaganda i njene žrtve
Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
