Političko rebrendiranje

U Srbiji se sve prilagođava potrebama dnevne politike. Ovaj populistički konformizam prepoznajem svakodnevno, pa sam za ovu priliku izdvojio primere iz ove nedelje.

Počnimo od političkih stranaka, tačnije od Jagodine i obeležavanja slave Jedinstvene Srbije na Sretenje. Politika je u Srbiji odavno prepoznata kao porodični biznis, što potvrđuju primeri dinastije Krkobabić, Ivica Dačić je na slavi bio sa sinom, Vučić često politički upotrebljava svog sina Danila, Vučević takođe, tu je i naslednik Muftije Zukorlića u vidu Amaneta, Miloševićev unuk je poslanik SPS, imamo i dinastiju Pastor, Šešeljev naslednik je funkcioner SRS i redovni gost-domaćin politički analitičar.

TV Palma plus emitovala je reportažu sa slavlja i saznali smo da je po srednjovekovnom naslednom pravu Stranku preuzeo najstariji sin Dalibor Marković, do sada barem meni poznat samo kao talentovani harmonikaš i autor prigodnog “Palminog kola”.

Međutim, kako se bliže izbori, postoji bojazan da će koalicioni partneri možda želeti da preuzmu deo ili celinu Palminog biračkog tela. Valja sačuvati brend, biračko telo i porodični politički biznis, pa su u porodici valjda shvatili da kontinuitet vlasti možemo praktično pokazati dodavanjem imena u vidu titule. Jagodinci su, polušaljivo-poluozbiljno, predlagali da se Palmin sin zove logično – Kokos, a verovatno je u opciji bio i Tigar (jer su Palmini tigrovi članovi lokalnog kik boks kluba). Na kraju je u saopštenju objašnjeno da će svi naslednici imati pravo da koriste porodični brend – Dalibor Marković Palma. Primećujete da je to zapravo titula koja bi u demokratskom društvu bila nezamisliva, osim ako prihvatimo jagodinsku političku aristokratiju pa dobijemo Palmu Drugog (nikako Nejakog).

Ovoj heraldici dodao bih “Svečanu pesmu”, da ne kažem himnu Jedinstvene Srbije, koja se u ovakvim prilikama pušta posle himne Srbije. Tekst i melodija zaista zvuče kao plod AI, ali su svejedno fantastični:

Jedinstvena Srbija voli ljude sve
domaćinski dočeka i ispoštuje
strane investitore dovela kod nas
posao dala ljudima i zato svaka čast.
Mi vas nikad nećemo razočarati
sve što smo uradili drugi pričaće
jer mi se ne hvalimo nego radimo,
Srećne ljude želimo mi da vidimo!

Nije bolje prošao ni pokojni Đorđe Balašević, na petogodišnjicu smrti. Dve televizije su emitovale emisije o Balaševiću, RTS u OKO magazinu i “Pink” u pregledu nedelje. U oba slučaja se sladunjavo i melanholično pominje njegov rad, uz upadljivo prećutkivanje njegovih antiratnih poruka, angažmana, pokušaja da se zacele rane posle ratova, kritika Miloševića, serije koncerata u Sava Centru, pesme protiv aktuelne vlasti, ratnih zločina, ratnih gospodara života i smrti. Ni reči. Otud je na kraju nedelje došlo do rasprave između Šešelja i Ostojića u emisiji “Hit tvit”, gde je Šešelj ponovio ono što je uvek govorio o Balaševiću. Neverovatna je ta nekrofilna potreba da se na televiziji “Pink” i “Informer” Šešelju dopušta da uporno i sa neskrivenim zadovoljstvom ritualno piša po grobovima, tačnije po Đinđiću, Balaševiću ili Oliveri Marković. To su zaista nespojivi svetovi – umetnički, politički i medijski, pa je zato jasno zašto je Balašević odbijao da gostuje na ovim televizijama. Poslednje pojavljivanje na RTS bilo je kada je Tijanić pristao na onaj celovečernji Đoletov šou, u kojem je Balašević imao potpunu kontrolu nad sadržajem, muzičkim i onim govornim između pesama. Danas ga tako rebrendiranog posthumno serviraju na kašiku, razmućenog u mnogo tečnosti sve mutnijeg sadržaja.

U toku je bustovanje Bake Praseta za potrebe izbora, u sklopu rebrendiranja ćacija. Koliko god čučali u Pionirskom parku, studenti koji žele da uče nisu cool. Zato je novi najbolji drug AV upravo Bogdan Ilić Baka Prase, jer će za njega možda neki klinci glasati. Za Miloša Pavlovića i ostatak ekipe jbg neće. Njih mladi stavljaju u smešne klipove, pa je valjda zato Baka Prase gost na kanalu “Euronews”. Zgodan kobrending, možda Prase dobije TV Svinjac na televiziji, jer je taj projekat pukao posle svađe sa Željkom Mitrovićem.

Svakako najupečatljiviji primer sljubljivanja dva TV kanala jeste Studio B, koji je umesto implantata u grudi ubacio program TV “Informera”. Od privatizovane gradske televizije, ili njenih posmrtnih ostataka, nikao je TV Frankenštajn, koji kombinuje opskurne sofa programe, telešop valjanje bele tehnike i kućnih aparata, političku propagandu i neprestano uključivanje u program “Informera”. Gledaoce još više zbunjuje pojavljivanje urednice Ivane Vučićević simultano na oba kanala. Tu bih dodao i snimke političkih i komercijalnih promocija koje ona vodi, pa je reč o uspešnom TV biznisu, koji bez stida i srama koristi nasleđe i tradiciju Studija B, jednog od znamenja Beograda kojeg više nema.

Jadni Duško Radović je kidnapovan, kao i Nivo 23 i drugi simboli televizije i radija koji više ne postoje. Ispašće da je, božemesakloni, Duško Radović ćaci, jer njime na ovoj televiziji mašu bez trunke srama, na sličan način kako je prošao Balašević na RTS i “Pinku”.

A omiljena poruka, takoreći celodnevni kajron kaže: “Studio B, nastavlja poklanjanje građana…”. Ovo je zapravo podsvesna omaška koja obuhvata sve, od sigurnih glasova do cediljke za citruse i bele tehnike. Samo dobre vibracije!