Zabranjene jabuke, obmane i manipulacije

Ako bi vam dopalo da ubedite nekoga da pročita knjigu od 700 stranica, u tvrdom povezu, tešku 1,3 kilograma, morali biste da budete majstor propagande, što je doskora zahtevalo godine ozbiljnog proučavanja. Od novembra 2025, međutim, stvar s propagandom stoji malo drugačije, makar utoliko što smo dobili kapitalnu knjigu – Anatomija grijeha: kroz istoriju propagande Nenada Fišera, filozofa, analitičara društvenih zbivanja, erudite i jednog od najzanimljivijih intelektualaca kako predratnog Sarajeva, tako i posleratne eksjugoslovenske zajednice u Holandiji.

...

Već naslovna strana knjige sugeriše da je propaganda stara koliko i čovečanstvo. A takođe i to da su pojedinci od samog početka (zlo)upotrebljavali propagandu da nas navedu na neki greh. Od branja zabranjenih jabuka, preko mržnje prema onima koji ne pripadaju našoj naciji ili ne dele naša religijska uverenja, do kupovine stvari koje nam uopšte nisu potrebne ili konzumiranja proizvoda koji direktno štete našem zdravlju… Fišer, međutim, jasno pokazuje da to ima mnogo više veze s nama nego sa samom propagandom koju on precizno secira – kao na času anatomije. Uči nas da prepoznajemo njene topološke, strukturne i funkcionalne karakteristike, kao i da razumemo da je propaganda vrednosno neutralna, dok pozitivne i negativne vrednosti sa kojima se povezuje potiču od ciljeva koji se žele postići njenom upotrebom.

Iako pregled teorija propagande uključuje i drevne autore poput Konfučija i Aristotela, te primere majstora propagande kao što su bili Temistokle, Aleksandar Makedonski i Cezar, saznajemo da sama reč propaganda, u današnjem značenju “rasadnik ideja”, potiče iz 1622. kada je papa Grgur XV osnovao Svetu kongregaciju za širenje vere. To se lepo nadovezalo na ideju da je u borbi za “više ciljeve” sve dozvoljeno (što je vek ranije operativno razrađeno u Makijavelijevom Vladaocu), a bilo je neophodno kao protivteža ubrzanom širenju protestantskih ideja. Fišer, u prvom poglavlju, prati razvoj propagande narednih vekova, sve do Prvog svetskog rata, koji mnogi smatraju “rodnim mestom moderne masovne propagande”. Fišerov tekst se čita kao najbolji triler, ili špijunski roman, u koji su uključene nemačke, engleske i američke tajne službe. Ipak, moglo bi se tvrditi da je moderna propaganda zapravo započela korišćenjem “etra”, nakon pronalaska radija nekoliko godina po završetku rata. Od radija, preko televizije, do današnjeg interneta i konačno veštačke inteligencije, nove komunikacijske tehnologije dramatično su unapređivale efikasnost propagand, donoseći joj nove i neslućene mogućnosti.

NAMEŠTANJE KARATA

Dok je prvi deo knjige eminentno istorijski, u drugom delu, pod naslovom “Vežbe iz topologije propagande”, Fišer predstavlja propagande tehnike kao što su: “blistave opštosti”, “pogrdni nazivi”, “prenos (transfer)”, “svedočanstvo”, koncept “uzora”, koji više nije poznata ličnost već “običan čovek”, “paradna povorka”, koja nam preporučuje ponašanje većine kao surogat za jasno artikulisanje razloga vlastitog prihvatanja ili odbijanja neke ideje, “nameštanje karata”, “kozmetika brojeva i krivulja”, “iluzionizam”, kojim se stvarnost predstavlja pomoću neke fikcije… Ni ovo poglavlje nije manje istorijsko, jer se ove tehnike ilustruju brojnim primerima pre svega iz moderne propagandne prakse, od kraja Drugog svetskog rata do danas.

Naredno poglavlje, “Od prakse do teorije”, postavlja propagandu u kontekst istine i neistine i uvodi pojmove “propagandnog rata”, “spinovanja”, “sluđivanja”, “kognitivne disonance”… da bi nam omogućilo da se udubimo u problem odnosa stavova i ponašanja, gde se razotkrivaju mnogobrojni psihološki mehanizmi koje propagandisti obilato koriste za svoje potrebe. Jedan od najvažnijih je mehanizam grupne identifikacije, koji nas čini pristrasnim i deluje tako da se prema pripadnicima svog kolektiviteta odnosimo drugačije nego prema drugima.

Poglavlje “Mračna strana propagande” bavi se nacionalnim kampanjama mobilizacije javnog mnjenja, uz korišćenje kulture kao generatora mržnje, pa čak i pravosuđa kao sredstva legitimacije propagandno ispravnih i sankcionisanja propagandno pogrešnih shvatanja. Ovo se detaljno ilustruje pre svega na primeru nacističke propagandne, iako se pominju i druge slične kampanje. U ovom poglavlju autor govori o ulozi medija u doba “postnovinarstva” (dakle u doba interneta), koje je nastalo nakon epohalnog prevrata u stvaranju i distribuciji informacija putem interneta. Tu čitamo o fenomenima, kao što je “viralno uredništvo”, “kultura besnila”, “modularna propaganda”, “borba za kontrolu nad činjenicama”… – što su sve mehanizmi koji predstavljaju pripremne radnje masovne indoktrinacije.

U završnom poglavlju, “Između svetlocrnog i tamnobelog”, Fišer pokazuje da je uobičajeno shvatanje propagande kao, po definiciji, nečega vrednosno negativnog, povezanog sa prikrivenim namerama, obmanom i manipulacijom, prisilnom suspenzijom naše slobodne volje – dakle, kao nečega što se može posmatrati kao “strano telo” na inače “zdravom tkivu” javnih komunikacija – verovatno podjednako pogrešno kao i viđenje da je propaganda “inherentno svojstvo”, sastavni i neizbežni deo javnih komunikacija. On predlaže definiciju propagande kao “tehnike” koja nam donosi sredstva i metode uveravanja, pa zbog toga odgovara na pitanje “kako”, a ne na pitanje “šta”. Propaganda je u stanju da nas motiviše i pokrene u bilo kom smeru delovanja. “Za istim repertoarom tehnika uticaja posegnuće i oni koji zagovaraju stavove i aktivnosti koje procenjujemo kao destruktivne… kao i oni koji se zalažu za vrednosti i prakse koje smatramo društveno poželjnim.” Propaganda je orkestracija sredstava i ciljeva. Ona omogućuje da se efikasno koristi zavodljivost nekih narativnih i vizuelnih mehanizama kako bi se, u skladu sa ciljevima, maksimalno uticalo na javno mnjenje. Na ovaj način autor eliminiše normativni aspekt iz definicije propagande koja se prikazuje kao normativno neutralna – kao što su normativno neutralni traktor, parna mašina, kompjuter, pa i sama veštačka inteligencija, čijom analizom, u kontekstu propagande, Fišer završava svoju knjigu.

SKRIVANJE TRAGOVA

Uprkos moru istorijskih primera, ovo nije samo istorijska knjiga. S druge strane, uprkos kompetentnom prikazu svih relevantnih teorija propagande, nije ni samo teorijska. Iako će mnogi ovde pronaći jedinstvene analitičke uvide, ovo je eminentno sintetička knjiga. Taj sintetički pogled na propagandu (po našem mišljenju) proizlazi iz “topičkog” pristupa: veštine u postavljanja gledišta iz čije perspektive neka celina postaje očigledna. Recimo: “Na sreću kreatora propagandnog materijala, pisaca slogana i govora, nije potrebno biti književni velikan da bi se u tom poslu postigao željeni cilj, a taj cilj definitivno nije stvaranje trajnog nadahnuća i nezaboravnog duhovnog doživljaja. Tamo gde će u dušu i svest čitaoca ili slušaoca veliki literata provaliti nezadrživom silinom orkana, propagandista će se ušunjati neprimećen i ostaviti za sobom poruke sa što prikrivenijim tragovima porijekla, s ambicijom da im njihov recipijent pripiše vlastito autorstvo.” Zar ovo nije demonstracija moći?

Kao i svaki veliki erudita, Fišer je majstor funkcionalne metafore koja nam otvara oči, postavlja perspektivu gledanja, nudeći celovit uvid umesto zumiranja detalja (mada i toga u knjizi ima u velikim količinama). Jednostavno a duboko. Pitko, iako veoma kompleksno. Pa tako puta 738 stranica knjige! Kao da čitamo odlično pisanu beletristiku a ne akademsku literaturu. Ovaj literarni pristup autor naziva “policentričkim standardnim jezikom” i smatra da pripada domenu infotainmenta, što uopšte ne treba da nas zavara kako bismo pomislili da je zbog toga ova knjiga akademski manje relevantna. I to u svetskim razmerama. Iza “blještave” teme propagande, o kojoj svako ima svoje mišljenje, a, kako autor to uočava u uvodu, svako “pojedinačno smatra za sebe da posjeduje urođeni imunitet na njen uticaj”, zapravo se krije naučni pokušaj razumevanja načina na koji se kreira javno mnjenje i koji je do te mere uspeo da, i nama koji smo o tome ponešto znali odranije, sve postaje još mnogo jasnije i razumljivije.