Hrvatska još ratuje protiv Srba kojih nema

Napadi na marševe protiv fašizma, a aktivan je i ministar odbrane – apsurdnim tvrdnjama. Tako se završava 2025. u Hrvatskoj.

Prošle nedelje više od 20.000 ljudi ujedinilo se na ulicama četiri grada u Hrvatskoj u maršu protiv fašizma. Ne bez incidenata – u Rijeci su grupu građana petardama i bengalkama napale maskirane osobe, dok je u Zadru na učesnike marša bačena crvena boja. U Puli i Zagrebu nisu zabeleženi incidenti, prenosi Dojče vele.

Vladajuća elita dozvolila fašizam

Maršom „Ujedinjeni protiv fašizma“ učesnici odgovaraju na aktuelnu situaciju u hrvatskom društvu, bujanje neofašističkih ideja, napad na srpske kulturne manifestacije i pisce, na situaciju kada se na okruglom stolu u Saboru govori da je koncentracioni logor Jasenovac bio mesto gde su deca odlazila na praksu ili odlazak premijera Andreja Plenkovića na Tompsonov koncert na kojem se uzvikuje ustaški poklič „za dom spremni“.

Konačno, i sam ministar odbrane Ivan Anušić izjavio je u Briselu da su protesti bili „antihrvatski i projugoslovenski“, te da je „čak video i ćirilicu“, čime je očigledno dao do znanja da to inače zakonski legitimno pismo u Hrvatskoj u stvari nije poželjno.

Irena Burba, predsednica udruženja „Zelena Istra“, koje je u Puli bilo jedno od organizatora marša, ocenjuje da je vladajuća elita dozvolila da se mržnja, netolerancija i fašizam uvuku u pore hrvatskog društva.

„Hrvatska nije izolovana od ostatka sveta – vidimo šta se događa u Americi, sav taj desni ekstremizam se prelio i ovde, i mislimo da su to nečije političke agende, a još više interesne agende. Jer, dok se građani prepucavaju po društvenim mrežama, mi i dalje imamo ogromnu korupciju, krađu, loš zdravstveni sistem, probleme u obrazovanju. Fokus se, dakle, pomera sa onih bitnih stvari“, kaže Burba.

Normalizacija desnog ekstremizma

Analitičar Žarko Puhovski za DW ukazuje da su građani maršem pokazali nezadovoljstvo i frustraciju, pa čak i strah koji, po njegovim rečima, izaziva normalizacija desnog ekstremizma što se u Hrvatskoj događa od minulog leta. To je, smatra, razumljiva reakcija, iako ne i razumna zbog nekih poruka, poput zazivanja balkanske federacije.

On smatra da su i levica i desnica, kad se o onom drugom radi, spremne da insistiraju na marginalnim pojavama, a ne na centralnim. „Tu je premijer Plenković, svrstavši se na desnicu, propustio priliku kada je u ponedeljak počeo govor da kaže da je HDZ jedina brana normalnosti. Sad imamo provalu desničarskih komentara, uključujući skandalizovanje nad ćirilicom koja je legitimno pismo u Hrvatskoj“, napominje Puhovski.

On podseća da je to izjavio ministar odbrane Ivan Anušić koji poziva da mladi ljudi od početka iduće godine idu na neku vrstu odsluženja vojnog roka. Među tim mladima će valjda biti i jedan broj ljudi koji pišu ćirilicom, a to mu izgleda nije palo na pamet, podseća Puhovski.

Ipak, kako dodaje, od gluposti nije imuna ni leva politička opcija. „S druge strane insistira se na zalaganju za balkansku federaciju, što je takođe glupo, jer je to zaista jedna propala ideja. Ali takvih stvari se nađe na svim protestima u svim državama sveta. Organizatori marša naprosto nisu bili u stanju da maknu taj transparent s vidika i onda je ispalo da se na tome insistira – umesto na ključnom pitanju, a to je normalizacija desnog ekstremizma koji se poziva na NDH“, kaže Puhovski.

Obrnuta hronologija

Uprkos napadima poslednjih nedelja u Hrvatskoj, Puhovski smatra da je bojazan od desnog ekstremizma u Hrvatskoj „preterana, ali nije izmišljena i za nju postoji povod“.

„Ja mogu da kažem da je neka reakcija po mom sudu previše naglašena, ali se događa da napadači u Splitu spreče da jedna grupa dece i staraca iz Novog Sada demonstrira folklorni ples. I da je u Vukovaru izložba u kojoj se u glavnoj ulozi pojavljuje Srpkinja nedopustiva u novembru. Sad je novembar, kao u nekoj vrsti islamskog kalendara, postao ’sveti mesec’. Dakle više nemamo svete dane vezane uz pad Vukovara, nego imamo sveti mesec, a uskoro će valjda biti i sveta godina pijeteta i neće valjda moći da se radi ništa što će neko da smatra povredom žrtava. Ono što je za Hrvatsku žalosno specifično jeste jedna vrsta obrnute hronologije“, kaže Puhovski.

Navodi da se Hrvatska, po atmosferi u javnosti, danas više nalazi u 1991. nego pre deset godina. „Pre deset godina nikome ne bi palo na pamet da čitav mesec proglasi za mesec u kojem ovakve ili onakve stvari ne bi smele da se rade, niti bi se iko usudio javno da kaže da samom činjenicom što je neko Srbin ili Srpkinja vređa vukovarsku većinu. Zašto?“, retorički se pita Puhovski.

Njegov odgovor glasi: zato što se reprodukuje atmosfera približavanja događajima iz devedesetih. To je s jedne strane potencirano zvaničnom propagandom, pa se na javnom servisu svaki dan spomene neka žrtva iz rata. A istovremeno, to korespondira s jačanjem militarističke histerije u zapadnoj Evropi, pa se Hrvatska onda tu iz svoje zaostalosti odjednom našla na nivou najrazvijenijih država.

„Kod nas te militarističke histerije godinama nije bilo, jer smo bili umorni od rata. Sada se odjednom ona pojavljuje, i to s najvišeg mesta – iz Brisela, Berlina, Londona. To daje vetar u leđa lokalnim akterima kojima je stalo do toga da se stalno i iznova insistira na junačkoj prošlosti i ratu“, objašnjava Puhovski.

Istra „najispravnija u čitavom regionu“

Komentarišući činjenicu da Pula i Istra odskaču od drugih delova Hrvatske kad je reč o toleranciji prema manjinama, ne samo nacionalnim, Puhovski ocenjuje: „Istra je nakon pedesetih, kad su oterani Italijani, imala tradiciju mirnog suživota slovenskog i hrvatskog stanovništva. Onda se doselilo dosta ljudi iz Srbije i BiH, da bi se od sedamdesetih godina tolerancija proširila i na italijansko stanovništvo, što do tada nije bio slučaj.“

Prema njegovom sudu, italijanska manjina danas u Hrvatskoj ima veći ugled od hrvatske većine, jer je to jedina manjina u čiju školu žele da idu pripadnici većinskog naroda.

Glumac Rade Šerbedžija, jedan od učesnika pulskog marša koji je i sam bio žrtva nacionalističke histerije početkom rata devedesetih, zbog čega je jedno vreme živeo u inostranstvu, kaže da su Pula i Istra, prema njegovom iskustvu, što se tiče svih tih nacionalizama i šovinizama, „najčistije i najispravnije u čitavom regionu“.

Rast neonacističkih ideja komentariše porastom nesreće u svetu, kada ljudi svojim nacionalizmom i mržnjom prema ljudima druge vere, drugog odgoja i drugog mentaliteta pravdaju svoj sopstveni neuspeh.

„Istra je uvek odskakala od ostatka Hrvatske. Istra pamti ne samo one Italijane koji su bili fašisti, Istra pamti Italijane koji su bili susedi, najbolji prijatelji. Istra je navikla na multikulturalnost. Masa Istrijana govori italijanski, pa to nije nešto loše, to je nešto dobro, plemenito. Ljudi u Istri imaju razvijen taj kosmopolitizam, što se meni naročito sviđa i zato ja imam svoju kuću u Istri“, rekao je Šerbedžija za DW.