Kada ljudi čuju reč „dezertifikacija“, obično zamisle peščane dine Sahare.
Ali, da li ste znali da je, prema podacima Ujedinjenih nacija, skoro 40 odsto svetskog zemljišta degradirano? Ili da Evropa ima više od 60 odsto degradiranog zemljista, a da pritom gubi milijarde tona plodnog zemljišta svake godine?
U različitim delovima Evrope, to vodi do degradacije ili, na jugu, do dezertifikacije. U pitanju nije problem koji se dešava „tamo negde”. Dešava se i ovde, kod nas. A dezertifikacija nije samo širenje pustinja; to je proces kojim plodno zemljište polako umire, gubi organsku materiju, sposobnost da zadrži vodu i da nas hrani, piše za Klimu 101 dr. techn. Vesela Tanasković Gassner, osnivačica Affront for Future Srbija.
Degradacija zemljišta i dezertifikacija nisu isti pojmovi
Dok je degradacija opšti gubitak plodnosti koji pogađa različite delove Srbije, pa i Vojvodinu, dezertifikacija je onaj najteži oblik degradacije, specifičan za suva područja poput jugoistočne Srbije – gde bujične poplave odnose čitave gornje slojeve zemljišta, a tlo leti puca toliko duboko da u njega možete gurnuti celu pesnicu.
Naime, iako možda nemamo dramatične peščane oluje, jugoistočna Srbija je prepoznata kao „žarište” (hotspot) dezertifikacije zemljišta kod nas.
Svako ko živi u Nišavskom okrugu, ili južnije, može da posvedoči o sve dužim, sušnijim letima, o požarima, o bujičnim poplavama koje odnose zemlju jer nema šta da je zadrži, i o poljoprivrednicima koji se danas bore da ostvare prinose koje su imali njihovi preci.
Između ostalog, bioregija Nišave nalazi se u kontinentalnom regionu koji odlikuju strma topografija (od 174 do 2100 metara nadmorske visine) i crveni peščar izuzetno podložan eroziji. Ovaj region se, usled klimatskih promena, suočava sa drastičnim povećanjem bujičnih poplava od čak 400 odsto u odnosu na 1980. godinu. Kombinacija ovih faktora dovodi do jedne od najviših stopa erozije zemljišta u Evropi (do 16,2 t ha⁻¹ god⁻¹), što vodi ka dezertifikaciji, gubitku organske materije i smanjenju plodnosti zemljišta.
To jeste dezertifikacija na delu: tihi ubica naše plodnosti, bezbednosti naše hrane i naše budućnosti.
Degradacija i dezertifikacija su problemi koji se opisuju kao „opaki”. Kako se borimo protiv njih?
Borba protiv degradacije i dezertifikacije zemljišta nije jedan, izolovan čin, već su u pitanju problemi koji su svetski prepoznati kao „opaki” (wicked) problemi.
Ne možete samo posaditi drvo i rešiti problem, iako je pošumljavanje, naravno, ključan deo borbe protiv degradacije i dezertifikacije. To su sistemski problemi koji zahtevaju sistemske odgovore.
Oporavak zemljišta znači vraćanje života u njega. To podrazumeva prakse regenerativne poljoprivrede – tehnike koje grade, umesto da uništavaju zemljište. Jedan primer je upotreba kontrolisanih i isključivo organskih aditiva, pesticida, herbicida i sličnih hemijskih preparata koji se koriste na njivi.
Korak dalje je i njihova kompletna eliminacija u zdravom, višestepenom agrošumarskom sistemu, što znači pokrivanje zemljišta tzv. pokrovnim usevima, smanjenje ili eliminisanje oranja, integrisanje stoke i najvažnije – vraćanje organske materije (ugljenika) nazad u zemlju.
Za jug Srbije, možda i najznačajnija karika u ovom lancu je pametno sakupljanje vode na nivou pejzaža – odnosno water harvesting. To postižemo preko konturnih linija, tzv. keyline struktura (sistema ključnih linija) i hugelkultura, koje vodu zadržavaju i usmeravaju tamo gde je potrebna. Na mikroplanu, ovo podrazumeva sakupljanje vode oko samih stabala formiranjem „polumeseca“ ili drugih oblika zemljišta, kako bismo sačuvali svaku dragocenu kap kiše.
Kroz evropski projekat GOV4ALL pokrenuto je pet živih laboratorija u Evropskoj uniji
Ovakve promene su teške. Poljoprivrednik ne može sam. Ne može sam ni naučnik iz laboratorije, već je potrebna saradnja.
Takva saradnja je fokus projekta GOV4ALL, koji finansira Evropska unija: zajedničko pronalaženje rešenja za ove „opake” probleme kroz takozvane žive laboratorije, kojih u projektu trenutno ima pet.
Zaboravite na bele mantile i sterilne epruvete. „Živa laboratorija” za zemljište je realna lokacija – farma, grupa ljudi, čitav jedan sliv ili bioregija – gde poljoprivrednici, istraživači, lokalne kompanije, nevladine organizacije, opštinske uprave i građani zajedno rade na rešavanju konkretnog problema koji pogađa zemljište u toj regiji.
To je „test kuhinja” u stvarnom svetu. Naučnici donose znanje, farmeri iskustvo, i zajedno testiramo šta funkcioniše: koja sorta bolje podnosi sušu? Kako kompostiranje na nivou sela može smanjiti otpad i nahraniti zemlju? Kako da neki novi poslovni model, poput restorana „od farme do stola”, podrži lokalne farme i proizvođače?
Projekat GOV4ALL je već pokrenuo pet ovakvih laboratorija širom Evrope – dve u Grčkoj, gde se borimo sa erozijom na padinama i akutnom dezertifikacijom, dve u Španiji gde je dezertifikacija takođe jedna od glavnih problema, i jedna na jugu Francuske, gde su suša i gubitak produktivnosti zajedno sa padom biodiverziteta ogroman problem.
Moj cilj je da to znanje i taj model donesem kući, u Niš, piše Vesela Tanasković Gassner.
Sledeća živa laboratorija mogla bi da bude u bioregionu reke Nišave
Planiram da pokrenem jednu od sledećih živih laboratorija baš ovde, u bioregionu reke Nišave. „Bioregion” je geografsko područje definisano svojim jedinstvenim prirodnim karakteristikama, poput klime, tipova zemljišta, biljnog i životinjskog sveta, pre nego veštačkim političkim granicama.
Zašto baš bioregion reke Nišave? Zato što su problemi o kojima je ovde reč – suša, degradacija, erozija – ovde akutni.
U jugoistočnoj Srbiji imamo neverovatan poljoprivredni potencijal koji propada. Imamo ljude koji žele da rade, ali im trebaju alati i podrška.
U idealnom rezultatu, „živa laboratorija Nišava” postaje centralna tačka. Mesto gde poljoprivrednik iz okoline Svrljiga, Bele Palanke, Pirota može da dođe i vidi tehniku pametnog sakupljanja kišnice na vec postojećoj oglednoj farmi Afforest for Future u okolini Niša; gde restoran iz Niša može da se poveže direktno sa proizvođačima organskog povrća iz Gadžinog Hana; gde naučnici sa našeg Univerziteta u Nišu mogu da testiraju nove metode direktno na terenu, a ne samo u saksiji. To je mesto gde zajedno stvaramo rešenja koja su prilagođena našem podneblju i našim ljudima.
Ne možemo ovo sami. Za uspeh žive laboratorije potrebna je podrška vlasti. I to ne znači samo na finansije.
Naime, država i lokalna uprava treba da postanu partneri. Oni treba da prepoznaju da je zdravo zemljište pitanje nacionalne bezbednosti. Hrana raste iz zemlje. Voda se filtrira kroz zemlju. A podsticajem agrošumarskih sistema mi čistimo i vazduh mnogo efikasnije nego što to mogu da učine obične njive ili monokulturalni voćnjaci.
Šta konkretno vlasti mogu da urade?
Mogu da: prepoznaju i promovišu „žive laboratorije“ kao zvanični model inovacije; smanje birokratiju: ako farmer želi da napravi malo jezero za sakupljanje kišnice, on ne sme da provede dve godine čekajući dozvole; strateški podrže udruživanje i regenerativne prakse kroz subvencije – ne da nagrađuju samo prinose, već i zdravlje zemljišta; budu prvi kupci: lokalna uprava može da odluči da, primera radi, menze u školama i bolnicama nabavljaju hranu od lokalnih proizvođača iz regenerativnih sistema; uvedu kao normu jestive školske vrtove u lokalne državne škole
Zemljište jugoistočne Srbije je umorno, ali nije mrtvo. Vreme je da mu, svi zajedno, vratimo život.
Izvor: Klima 101
