Otišao sam u prodavnicu da kupim puter. Zatekao sam plastične, antilopovske kutije u kojima je pohranjen. Obuzela me je tuga
Otišao sam u Ideu u Beograđanci da, uz još neke sitnice, kupim puter. Odem do rashladne police na kojoj stoji i vidim da je pohranjen u plastičnim kutijama, po nekoliko pakovanja u jednoj. Čemu sad ovo, pomislim, da nije neki moderan način lagerovanja ili promocija različitih prozvođača.
Uzimam u ruke kutiju sa Imlekovim maslacem i pokušavam da izvadim jedno pakovanje. Vrtim je, gledam sa svih strana, pritiskam neke plastične izbočine ne bi li je otvorio. Ma kakvi. Počinjem da se osećam pomalo glupo.
Uto dođe jedna starija gospođa. I ona uzima u ruke jednu plastičnu kutiju sa maslacem, pokušava da je otvori. „Komšija, jel znate vi kako ovo ide“, pita me. „Ne“, odgovaram rezignirano.
Ugledam devojku koja radi u prodavnici i suočim je sa problemom. „Uzmite celu plastičnu kutiju i odnesite na kasu. Oni će da vam izvade koliko vam treba“, kaže mi. „Molim!?“, izustim ja. „Pa da, na kasi imaju ključ“, objašnjava mi ljubazno, kao da se to podrazumeva samo po sebi.
Stavim ja tako misterioznu plastičnu kutiju sa četiri pakovanja putera od po 200 grama u korpu i uputim se ka kasi. Vidim nekog starijeg prodavca i u neverici ga pitam da li ja sada zaista moram sve to da nosim do kase da bi tamo otvorili zabravljenu kutiju. „Da, baš tako“, kaže mi on pomalo ljutito. „Zašto“, pitam i ja pomalo ljut. „Znate li vi koliko se krade!?“, kaže on meni prekorno. „Zar se baš puter toliko krade“, progunđam ja i krenem ka kasi.
Tamo zatičem kasirku koju poznajem. Pokazujem joj onu kutiju sa puterom, pravim grimasu koja bi trebalo da izrazi moje negodovanje i čuđenje očekujući njeno razumevanje. Ona me, međutim, kulira.
Kada sam došao na red i pitao je čemu, aman, ovaj metod, ona mi kaže kao da se ovakva zaštita skupocenog maslaca podrazumeva sama po sebi: „Komšija, znate li vi koliko se ovde krade. Trpaju puter po džepovima, gde god stignu“.
Pa šta se to toliko krade osim, očigledno, putera? Konzerve sa tunjevinom i sardinama, odgovara mi, i suhomesnato rezano na šnite.
„Jel vidite onog starijeg čoveka“, kaže mi i pokazuje glavom na jednog zaista dosta starijeg sugrađanina. „Znate li šta on radi“, pita me. „Ne znam“, odgovaram ja. E saće ona da mi kaže: taj stariji gospodin u sakou stavi kutiju sa sladoledom na dno cegera i prekrije ga sa nekolicionom flaša sa vodom. Onda dođe do kase, izvadi jednu flašu i kaže da mu kucaju šest komada, da ne vadi sve iz torbe. Ali provalili su ga.
Mene obuzme tuga. Došlo mi je da mu priđem i pitam ga da li hoće da mu kupim sladoled. Možda ne krade za sebe, nego da odnese unucima. A ne može sebi to da priušti, ako ima malu penziju. To ipak nisam učinio. Činilo mi se da bih ga posramio.
U martu 2025. godine prosečna penzija u Srbijiji je, prema podacima Fonda PIO, iznosila 50.686 dinara, pogledam kada sam došao kući. Skoro 60 odsto, od ukupno oko 1.657.000 penzionera, ima penziju manju od prosečne. Penziju do 30.000 dinara prima ukupno 344.631 penzioner. Prema zvaničnim podacima Republičkog zavoda za statistiku četvrtina građana Srbije je u riziku od siromaštva. Ti ljudi sebi ne mogu da priušte sladoled.
Pomislim da nije čudo da se toliko krade hrana po prodavnicama. Ljudi se zažele da na hleb ponekad namažu paštetu. Sam čin krađe je za osiromašene ljude poniženje. A rizikuju samo da budu javno posramljeni, ako ih uhvate na delu. Krivično ne mogu da odgovoraju.
Jer, stoji u zakonu, da bi krađa bila tretirana samo kao sitna potrebno je da kumulativno budu ispunjena dva uslova: jedan objektivni uslov – da vrednost oduzetih stvari ne prelazi iznos od 5.000,00 dinara, i jedan subjektivni uslov – da je učinilac išao za tim da pribavi malu imovinsku korist. Pokušaj sitne krađe nije kažnjiv.
Iznerviran zbog plastične antilopovske kutije, tužan zbog gospodina koji krade sladoled, zaboravio sam da se prenerazim zbog cene 200 grama Imlekovog putera – 398,99 dinara.
Ovog oktobra „Vreme“ slavi i časti – čak 35 odsto popusta za naš 35. rođendan! Važi za polugodišnje i godišnje pretplate. Pretplatite se sada!
Broj napada na lokale u Beogradu, posebno na Vračaru, ove godine je dvocifren, što ukazuje na mogućnost da posredi nisu izolovani slučajevi, već fenomen
Jezik kao ogledalo društvenih promena u godini na izmaku - koje su reči obeležile 2025?
Nemanja Lacković, poljoprivrednik iz Mačve, prekinuo je štrajk glađu pošto je zemljoradnicima obećan sastanak sa predstavnicima ministarstva. Ukoliko do dogovora ne dođe, najavljuju radikalne poteze
Uklonjeni su transparenti koji su godinama prikrivali deo ruševina Generalštaba. Ono što je izgledalo kao promocija vojske, zapravo je prikrivalo punu razmeru razaranja
„Sve što pamtim je da su migranti prolazili, sedeli na zemlji, neki od njih su ličili na kriminalce. To je sve čega se sećam. Bilo bi neprijatno šetati pored te reke. Kao da živite u kamenom dobu“, opisao je vlasnik kompanije Igl Hils Mohamed Alabar kako pamti lokaciju na kojoj je sagradio Beograd na vodi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Propast projekta “Generalštab” i podizanje optužnice protiv ministra kulture
Dan kada im je krenulo nizbrdo Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
