Košarka i loženje: Pusti nas, Svetislave!

Konačno kreće! Šta kreće? Pa Evropsko prvenstvo u košarci, jedinom sportu koji Srbiju baca u kolektivni trans.

Ali, da li kreće uživanje u košarci samoj ili pre loženje, strepnja, grickanje noktiju do zlata? Pa euforija ako ga bude i bedak ako ga ne bude uz obavezne analize ko je kriv i tako dalje…

Naravno da kreće loženje! Najbolji igrač sveta Nikola Jokić, koji o košarci zna sve, ali uvek deluje kao da su mu konji bitniji, bio je skoro sasvim u pravu kad je rekao da ljudi u Srbiji ne vole košarku nego pobede.

Vole i košarku, sport uopšte. Ali više vole pobede. Ili neko možda misli da će se masovno gledati Vimbldon i Australijan open kad Novak Đoković ode u penziju?

Foto: FoNet/AP

Nema tu razuma

Pogrešno je tražiti racio onde gde ga ionako teško može biti. Naposletku, zdravo je i društveno korisno baviti se sportom, ali pomalo blesavo gledati druge ljude kako trčkaraju, šutiraju naduvanu mešinu ili pokušavaju da je probace kroz obruč.

Pa još vezati svoje raspoloženje za to u meri da poraz uvrne želudac na nekoliko dana! Ničega tu nema racionalnog. Navijanje je samo patnja, sa retkim pauzama.

Što bi rekao Duško Vujošević, pobeda traje kao mački muž, a porazi peku zauvek.

Srbija, košarkaška velesila, čeka zlato više od dvadeset godina, a to je previše čekanja. I vreme je.

Uostalom, to kažu i oni koji žive od hladne računice – kladionice. Srbija je ubedljivi favorit Evropskog prvenstva. Oko Jokića je najbolji tim, prvi zadugo koji nisu skrojile ni povrede ni želja nekih igrača da „odmaraju“. Svi su tu, kao nekada.

Foto: FoNet/AP

Stari lisac upozorava

Tu je i Svetislav Pešić, stari lisac koji se poslednjih dana zabavlja time da spusti loptu. Kaže, ima mnogo reprezentacija koje konkurišu za medalje. Kaže, opasna nam je grupa.

Novinarima poručuje: „Malo da se smirite i da prestanete da palite…“

Nema od toga ništa, Svetislave, sam si kriv. Posle svetskog srebra i olimpijske bronze (uz jedno epsko opijanje), vreme je za zlato i ništa manje.

Foto: FoNet

Uostalom, šta narod da radi ako se ne pali? To nam je modus vivendi, kolerično raspoloženje, u politici, društvu, pa i u sportu.

Možda je sport tzv. „sporedna stvar“, možda eskapizam. Ali ne bismo bežali da nam nije potrebno da bežimo. I ne bismo se ložili.

Dok živimo, ložićemo se. I dok se ložimo – živi smo.