“I am from Bosnia, take me to America”

Nemačka je ponovo poklekla i treći put zaredom rano je eliminisana sa Svetskog prvenstva: junaci koji su izbacili “pancere” ovog puta su Paragvajci, a pitanje je da li pobedu Maroka nad Holandijom više možemo svrstati u iznenađenja. Obe utakmice su rešene penalima, a dok ovaj tekst nastaje, Kanada i Brazil su pobedili u regularnom delu, doduše Japan je pred Brazilom “pao” tek u petom, pretposlednjem minutu nadoknade drugog poluvremena. Kao što se dalo pretpostaviti – proširena eliminaciona faza garantuje više prolazaka autsajdera, najpre na penale, i videćemo kako će ostali favoriti proći prvi eliminacioni krug.

U šesnaestinu finala ušle su 32 reprezentacije, a najveće iznenađenje priredila je ekipa Zelenortskih Ostrva, koja je sa tri remija u grupi – sa Španijom, Urugvajom i Saudijskom Arabijom – izborila drugo mesto i istorijsku utakmicu sa aktuelnim prvakom sveta Argentinom. U iznenađenja donekle možemo svrstati i plasmane Konga, Paragvaja i Ekvadora, koji je junački došao do pobede nad Nemačkom u poslednjem kolu i praktično najavio novu propast četvorostrukih prvaka sveta.

MUKE NEMAČKE

Nakon dve pobede (Kurasao 7:1 i Obala Slonovače 2:1) i generalno dobre igre, tim Nemačke je obezbedio prvo mesto i slabijeg rivala u šesnaestini finala i u poslednjem kolu izgubio od Ekvadora 2:1. Taj poraz očigledno nije shvaćen kao opomena, te je druga južnoamerička reprezentacija izbacila “Di Manšaft” sa Mundijala – 1:1, na penale 4:3 za Paragvaj.

Nemačkoj je ovo treći uzastopni neuspeh, do pre deset godina nezamisliv. Nakon osvajanja svetske titule 2014. u Brazilu, u uspehe se može svrstati samo plasman u polufinale Evropskog prvenstva 2016. godine. Od tada sledi ponor, do sada nezabeležen u analima nemačke reprezentacije: na Mundijalu u Rusiji 2018. ispala je već u grupnoj fazi (četvrti šampion koji je tako potonuo, nakon Francuske 2002. godine, Italije 2010. i Španije 2014), ubeleživši dva poraza (Meksiko i J. Koreja) i jednu pobedu (Švedska). Tri godine kasnije “panceri” su ispali u osmini finala Eura, a u Kataru pre četiri godine ponovo su zaustavljeni u grupnoj fazi (poraz od Japana, remi sa Španijom i pobeda nad Kostarikom). Sve je zaključeno ispadanjem u četvrfinalu Evropskog prvenstva pre dve godine, pred domaćom publikom.

Na Mundijalima posle Drugog svetskog rata Nemačka je (kao Zapadna Nemačka i potom ujedinjena Nemačka) dominirala, uz Brazil i Argentinu – od 1954. godine, kada joj je dozvoljeno da nastupi i kada je osvojila prvu titulu, pa do titule iz 2014. godine, bila je reprezentacija koja je najviše puta došla do polufinala (12), a četvrtfinale joj je bilo najmanje postignuće. Slično se može reći i za nastupe na evropskim prvenstvima od 1972. do 2016. godine. Od tada samo titula na poslednjem Kupu Konfederacija 2017. i polufinale Lige nacija prošle godine.

Loši rezultati na velikim takmičenjima došli su u poslednjih šest godina mandata selektora Joakima Leva, sa kojim se posle 2006. godine nemačka reprezentacija samo uzdizala, zaključno sa svetskom titulom 2014. godine. U mandatu od 2021. do 2023, njegov naslednik i dugogodišnji pomoćnik Hanzi Flik nije uspeo da oporavi nacionalnu selekciju i nakon neuspeha u Kataru i potom niza poraza u prijateljskim utakmicama napustio je mesto šefa struke Nemačkog fudbalskog saveza (Deutscher Fußball-Bund). Pre toga je sa Bajernom osvojio šest trofeja u jednoj sezoni, zaključno sa Ligom šampiona, a nakon toga preuzeo je Barselonu i sa njom trenutno uzima trofeje. Nasledio ga je mladi Julijan Nagelsman (39), koji je pre toga sa Lajpcigom bio vicešampion Bundeslige i finalista Kupa, a potom sa Bajernom prvak Nemačke. Ni on, za sada, nije uspeo da donese veći uspeh A selekciji: uspeo je da dođe samo do četvrfinala na EP 2024. godine, baš u Nemačkoj, a prošle godine mu ni domaći teren u Ligi nacija nije pomogao da sa ekipom bude bolji od 4. mesta. Pre neki dan je u svoj selektorski konto upisao i ispadanje u šesnaestini finala Mundijala.

Nekada moćna fudbalska nacija doživljava šamar za šamarom, i čak da je prošla Paragvaj, male su šanse bile protiv očekivanog rivala – moćne Francuske, jer je nemačka selekcija odavno svrstana u drugu kategoriju evropskih sila, daleko iza pomenute Francuske, te Španije, Engleske i Portugalije, i u rangu (što je nakon ispadanja dovedeno u pitanje) Norveške, Holandije, Švajcarske i Belgije. Ostaje da vidimo šta će DFB da preduzme kako bi vratio reprezentaciju u vrh evropskog i svetskog fudbala.

AUTSAJDERSKI ŽIVOT

Mnoge male zemlje uspele su da, uprkos brojnim preprekama, uspostave sisteme i formiraju reprezentacije koje niko više neće unapred otpisivati. Počnimo od Paragvaja, koji se predvođen selektorom Gustavom Alfarom pokazao kao organizovan i čvrst tim, prava nevolja za ekipe koje uživaju u posedu. Već su kvalifikacije pokazale da Paragvajci znaju da igraju na rezultat, a to su potvrdili u duelima sa Turskom i Australijom, i na putu su da ponove uspeh iz Južne Afrike 2010. godine, kada su uz remije i penal lutriju stigli čak do četvrfinala.

Zelenortska Ostrva su još više skrenula pažnju tokom kvalifikacija, kada su izborila direktan plasman, ostavivši iza sebe Kamerun, a tokom grupne faze na Mundijalu potvrdila su svoju izuzetnost: “Plave ajkule” su remizirale u duelima sa moćnom Španijom, favorizovanim Urugvajem i bolje kotiranom Saudijskom Arabijom. Kladioničari su im davali najmanje šanse da prođu grupu, a po šansama da postanu prvaci bili su 44. od 48 reprezentacija. Sada očekuju derbi sa Argentinom i zasigurno se neće lako predati.

DR Kongo je samo jednom nastupio na Mundijalu – 1974. godine u Nemačkoj, pod imenom Zair – i zabeležio tri poraza u grupi, uz gol razliku 0:14 (samo su od Jugoslavije primili devet), da bi 52 godine kasnije najpre postigao prvi gol na SP i osvojio prvi bod (Portugalija 1:1), a potom u trećem kolu ubeležio i prvu pobedu (Uzbekistan 3:1) i izborio istorijski plasman u drugi krug. Od drugog kola imaju podršku poznatog performera Lumumba Vea (Mišel Enkuka Embolading), poznatog i kao “Živi kip”, jer je slavu stekao pozirajući kao kip Patrisa Lumumbe – prvog premijera nezavisnog Konga, svirepo ubijenog početkom 1961. u vojnom udaru, uz dozvolu belgijskih službi.

U mnogim jugoslovenskim gradovima organizovani su skupovi podrške narodu Konga i memorijali Lumumbeu, uz podršku tadašnje komunističke vlasti, ali je čak vojska morala da pomogne policiji nakon što je ogromna masa demostranata u centru Beograda opkolila zgradu belgijske ambasade i zapalila nekoliko prostorija, te zapretila da pođe do predstavništava velikih sila.

Vratimo se Mundijalu i još jednom autsajderu koji je izrastao u moralnog pobednika – reprezentaciji Irana. Zamalo joj je izmakao plasman među 32 ekipe – izborila je tri nerešena rezultata (Novi Zeland 2:2, Belgija 0:0 i Egipat 1:1), iako joj je boravak na Mundijalu zagorčan represivnim merama američkih vlasti. Pred poslednju utakmicu u grupi – protiv Egipta – Amerikanci su se “smilovali” i dozvolili Irancima da u Sijetl dođu dan pre meča, ali je ostalo da nakon utakmice moraju ekspresno da odlete u bazu u Meksiku.

Kao što nijednoj ekipi osim holandske nije smetala diktatura vojne hunte pod čijim se okriljem održavao Mundijal u Argentini 1978. godine (samo je golman reprezentacije Holandije Jan Jongblud obišao majke sa Trga Majo, koje su se okupljale tokom strahovlade generala Videle i tražile istinu o nestaloj – ubijenoj deci), tako danas nije bilo za očekivati da će neka ekipa podržati Iran – na primer u bojkotu dok god ne budu ravnopravni sa ostalim učesnicima, iako su samo dve reprezentacije svojom podrškom mogle da prodrmaju organizatore i FIFA bi morala da pronađe rešenje sa Trampovom administracijom i omogući Irancima uslove koje imaju sve druge ekipe. Sad nema ni svesnih Holanđana, još manje nekog novog Jongbluda. Iran je u poslednji čas ostao ispod crte na tabeli najboljih trećeplasiranih, nakon što je Austrija izjednačila u duelu sa Alžirom u šestom minute nadoknade (3:3) i time obe ekipe ugurala u eliminacionu fazu.

“POLJEM SE ŠIRI MIRIS LJILJANA”

A sada o našima. Hrvatska reprezentacija je potvrdila zrelost u dva teška ispita i sa dve pobede (Panama 1:0 i Gana 2:1) plasirala se kao drugoplasirana (iza Engleske) u šesnaestinu finala. Neočekivano, rival im je reprezentacija Portugalije, koja je prepustila Kolumbiji prvo mesto u grupi. Momčad u “šahovskom” dezenu (crveno-belom, plavo-crveno-belom ili tamnoplavo-crnom) ima potencijala da parira portugalskoj selekciji, toliko moćnoj da može istrpeti još uvek nezasitog Kristijana Ronalda. Ako prođu, Modrić i ekipa nailaze najverovatnije na Španiju, i dalje jednog od najozbiljnih kandidata za svetsku titulu.

Bosanskohercegovačka reprezentacija dobila je, nakon pobede nad Katarom (3:1) i istorijskog plasmana u eliminacionu fazu, sedmodnevnu priliku da proslavi i dobro se pripremi za megdan sa domaćinom – Sjedinjenim Američkim Državama. Američki tim je veliki favorit, ali, kao i drugi autsajderi, BiH ekipa veruje da može da odoli na stadionu u San Francisku, kao što je na premijeri odolela drugom domaćinu – Kanadi, i da makar preko penala, koji su joj bili srećni u kvalifikacionom baražu, uđe među 16 najboljih.

A osim što je neslužbena himna “zmajeva” – pesma Halida Bešlića “Poljem se širi miris ljiljana” – privukla planetarnu pažnju jer je BiH dijaspora napunila stadione i sa puno emocija i složno pevala ovaj narodnjački hit, za najbolju neslužbenu himnu Mundijala kandidovala se pesma Dubioza kolektiva “I am from Bosnia, take me to America”, koja se peva od baraža sa Italijom u Zenici, a sada je pevaju i navijači drugih reprezentacija. Društvene mreže su preplavili klipovi iz svih delova planete koji prikazuju razne likove u izvedbi ove pesme, čak i delova na “našem” jeziku: “Ćevap je sa lukom, a burek je bez sira, ‘I am from Bosnia’ sada svugdje svira…”. I ako izgube u duelu sa SAD, BiH je već na velikom dobitku u svakom smislu – i reprezentacija, i igrači, i država – kakva takva.

Kladionice se neće izjasniti po pitanju najbolje navijačke pesme, ali prognoziraju kroz kvote ko će se dokopati “Zlatnog globusa”. Francuska je izbila na prvo mesto, Španija je pala na drugo; Engleska je i dalje treća, a skočile su šanse Argentine, Brazila i Portugalije. Pale su kvote i za Norvešku, Maroko i Hrvatsku, a da ne govorimo koliko su u kladioničarskim okvirima napredovala Zelenortska Ostrva. Bilo kako bilo, jedno je sigurno: kladionicama je dodatno “svanulo” sa mastodontskim Mundijalom 2026 i, kako se predviđa, na opklade na utakmice Svetskog prvenstva širom sveta biće uplaćeno skoro 50 milijardni evra, što je dva budžeta Republike Srbije.

Afrička ofanziva

Među 32 najbolje ekipe najviše ih je iz Evrope – 13, a zatim iz Afrike devet, Južne Amerike pet, Severne Amerike tri i Azije dve. Najuspešniji su Afrikanci – sa 90 odsto uspešnosti, jer samo Tunis nije prošao grupnu fazu. Od Evropljana kući su morali Škoti, Česi i Turci, a među južnoameričkim ekipama samo su Urugvajci priredili neprijatno iznenađenje, dok su kod severnoameričkih ekipa otpale tri (Kurasao, Haiti i Panama), a prošle tri domaćinske ekipe. Okeanija je imala jednog predstavnika na Mundijalu – Novi Zeland (Australija pripada azijskoj federaciji), koji nije preskočio grupnu fazu. Podbacile su azijske reprezentacije: od devet u konkurenciji ostale su samo dve – Japan i Australija, s tim da su Japanci već eliminisani od Brazila. Takođe, Evropa je u uvodnim utakmicama šesnaestine finala ostala bez dve ekipe (Nemačka i Holandija), a Afrika bez jedne (Južna Afrika).