Muzika koja vas natera da lupkate nogom, ali nema autora – to je eksperiment Rika Beata sa veštačkom inteligencijom. Je li ovo početak kraja muzičke industrije kakvu znamo?
Jeste li spremni za jednu horor priču? Verovatno niste čuli (za) Ilaja Mersera (Eli Mercer), ne tenisera ili glumca već kantri pevača. Ako do sada niste, bolje je što niste i nadajmo se da nećete osim ako ga posle čitanja ne potražite na Jutjubu. Lik je teška prevara iako mu je muzika sasvim OK. I to nisam rekao ja, već Rik Beato, verovatno najveći muzički influenser danas. Pevač ga je iskulirao.
Ilaj je, zapravo, Beatova kreacija. U nameri da nam prikaže mogućnosti i opasnosti koje donosi veštačka inteligencija, on je pomoću nekoliko aplikacija izmislio pevača, njegov izgled, imidž, biografiju, muziku i sve to stavio na mreže. I o tome napravio video-post. Od Kloda (Claude) je tražio da mu napiše par tekstova na određene teme, promptujući to jednom ne naročito preopširnom, ali dosta preciznom rečenicom. Onda je te tekstove ubacio u Suno i od programa zatražio da napravi pesme. Rezultat je bio zabrinjavajuće dobar, moglo bi se reći – odličan. Nije to muzika (niti tekstovi) koji će vas “odalamiti” kada ih čujete, daleko od toga. Ali je vrlo pristojno, slušabilno, čak vas natera da lupkate nogom u ritmu. Ono što zaista odalami je da je sve to nastalo za nekoliko minuta, praktično ni iz čega, odnosno iz neke dosta labave ideje.
Sam Beato kaže kako je na pesmama mogao malo više da radi, da od softvera traži da promeni ritam ili progresiju akorda, da se malo poigra i dobije još bolji rezultat uz nesrazmerno malo uloženog sopstvenog vremena. Ali upozorava nas da nam se muzika dopada jer podseća na nešto, a to nešto je rad drugih, pravih umetnika, kojim se ovaj softver hrani. I koje će, umetnike, Ilaji ostaviti bez hleba. Kao pravi, agresivni paraziti. E, to je već horor.
Beato dodaje da je Jutjub, za razliku od Spotifaja, zabranio monetizaciju sadržaja VI, čime se čuva integritet autora, koliko-toliko, kao i decenije potrošene da nauče da sviraju. Ili da komponuju.
S druge strane, autore su do sada štitili zakoni o autorskim pravima. Muziku koju slušate na radiju stanica mora da plati. Odnosno, do sada je morala. Sintetizovana muzika nema pravog autora, to jest, autorom se može smatrati onaj ko ju je ispromptovao. To može biti vlasnik stanice ili muzički urednik, tako da autorskih prava nema. Neka sasvim korektna muzika popunjavaće program besplatno.
Najveći udar doživeće oni koji prave džinglove, muziku za reklame, pa i same reklame, ako govorimo i o videu. Svako, ali baš svako, moći će za nekoliko dolara mesečne pretplate sam da kreira ono što mu se sviđa. Neće to biti neki fenomenalan rezultat, ali će vršiti poslić, bolje rečeno izbaciće iz posla većinu kreativaca ostavljajući samo one koji umeju sa algoritmima, jednog po poslu. Dok i njega ne zamene aplikacije.
Ko god razmišlja o zakonskom uređenju veštačke inteligencije, ako je to uopšte moguće, moraće da cilja veoma, veoma visoko. Ko god da stvara, moraće da pronađe način da svoje kreacije sakrije od veštačke inteligencije koja bi nemilosrdno da ga opelješi zaslepljujući ga svojim mogućnostima, zapravo ogledalcima i perlicama.
Zašto je Vučić, poput Miloševića i Tadića, najavio podnošenje ostavke prije isteka mandata? Kada će i kako Đuri Macutu otkazati podstanarski ugovor u Nemanjinoj 11? Može li pocijepati pobunjeno društvo igrajući na dio opozicije i “moralne narcise”? I zašto ne treba uspoređivati skupove u Beogradu i Kraljevu
Nepreglednu i depresivnu listu posledica globalnog zagrevanja u Srbiji u hladnijoj polovini godine možemo da guramo pod tepih, ali već u junu, kada se ponovo vrati osećaj da nešto debelo nije u redu, vreme je da se suočimo sa činjenicama i zapitamo koliko je stanje loše, radimo li išta na umanjenju štete i dokle možemo ovako
Medenica se vlastima Crne Gore i Srbije, koje su glavna meta njegovih sadržaja, ne obraća kao da zna nešto što oni ne znaju, nego kao da zna ono što oni žele da sakriju. Kako je moguće da u Srbiji 2026. godine deo javnosti smatra prvostepeno osuđenog begunca pouzdanijim izvorom informacija od bilo koje institucije, pa i predsednika države
Biljana Nikolić, novinarka “Vijesti”, kaže za “Vreme” kako je jasno da Miloš Medenica ne deluje samostalno. “Te strukture očito imaju interes, a i hrane ga obavještajnim podacima. Fenomen ‘Medeni’ postaje neka vrsta gerilskog formata, u kojem se plasiraju informacije na osnovu kojih se može pretpostaviti ko bi sve mogao da ima korist, kao i šta su motivi takvog djelovanja”
Sva istraživanja koja smo do sada videli ukazuju na to da prvi put postoji mogućnost da vladajuća koalicija ne osvoji većinu u parlamentu, a odluka će verovatno biti doneta u narednim mesecima, u zavisnosti od stalnog merenja rejtinga i pozicioniranja protivničke strane
U pohodu na vlast moraćemo manje obrazovanim građanima da kažemo ponešto od onoga što žele da čuju. Da li je to demagogija? Svakako. Da li je to isto što radi i Vučić? Nesumnjivo. Dakle, isti smo kao Vučić? E, u tome je kvaka. Nismo
Ljudi iz autobusa plaše se svega, a naročito da ne razljute glavu porodice. On im onoliko ponavlja da jedino zahvaljujući njemu imaju posao, zarade i penzije. Njihovo je samo da stoje, aplaudiraju i ostanu poslušni
Zašto je Aleksandra Radića, najistaknutijeg vojno-političkog komentatora u Srbiji, režim pretvorio u pokretnu metu
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
