Vidovdanski protest: Ko ima važnija posla u subotu?

Predstavnici naprednjačke vlasti po uvreženoj matrici toroču na režimskim medijima o još jednom pokušaju državnog udara, nasilju nad pristojnom Srbijom, pokušaju da se izazovu sukobi i neredi ne bi li ti teroristi na platnom spisku stranaca na silu preuzeli vlast… Ovog puta na Vidovdan, 28. juna, kada su studenti pozvali na veliki protest u Beogradu

Sve im je uzalud, poručuje predsednik Srbije Aleksandar Vučić, jer on je već pobedio obojenu revoluciju, džaba im sve to, gotovo je, kraj, The End, mogu da rade šta hoće.

Pominjao je i „pendrek spasa“. Valjda je hteo da kaže da blokaderi kao hoće njega da isprovociraju da naredi da ih bije policija pa da mogu da se razbeže cvileći, ali da im on neće učiniti tu uslugu. Što će reći: plaši se da izda naređenje da ga policja oslobodi od ovih neumornih mladih ljudi koji mu solidno kidaju živce i remete planove, jer policajci bi mogli da odbiju poslušnost, a i pitanje je kakve bi otvorena upotreba državne sile protiv mladih ljudi tek mogla da pokrene talase, unutrašnje i spoljnopolitičke.

Stoje Vučiću za takve svrhe zato na raspolaganju paradržavni batinaši, biće u subotu, nema sumnje, u pripravnosti baš kao i 15. marta, sa bazom u Pionirskom parku, čekajući na komandu šefa.

Duh Lazara Hrebeljanovića

Šta tačno studenti planiraju za vidovdansku reprizu 15. marta u Beogradu ne zna se, kriju to od javnosti, samo misteriozno najavljuju neka do sada nikad viđena čuda. Zna se samo da još jednom hoće da zatraže vanredne izbore, pa zovu sve građane da im se pridruže ne bi li odjek bio gromoglasan.

A kada druge aktere s onu stranu vlasti novinari pitaju šta će biti za Vidovdan, horski odgovoraju da ne znaju, ali da će već naši studenti, pametni kakvi su dokazali da jesu, sve da osmisle.

Dirljiva bi bila ta vera u učenu i pravdoljubivu pobunjenu mladost Srbije, da nije istovremeno i sakrivanje iza leđa dvadesetogišnjaka koji su se našli u dvojnoj ulozi i komandanata i topovskog mesa u ovom talasu protesta protiv kleptokratske vlasti. Dok studenti viču „za mnom“, opozicioni prvaci su skloni da drugima komanduju „juriš“.

Ako zaista žele da podrže studente u njihovom zahtevu za vanrednim izborima, opzicioni poslanici bi trebalo da vrate svoje mandate i napuste Narodnu skupštinu, a ne da ovom sazivu daju legitimitet. Njihovo nadgornjavanje sa Brnabić i Jovanovim jednako je učinkovito kao i borba za promene svedena na saopštenja za medije i postove na društvenim mrežama.

Brbljanje i strah pred Vidovdan

Provejava kroz redove ovih današnjih studenata pred ovaj Vidovdan Larazerv duh, dakako njega kao ratnika i ovozemaljskog borca za slobodu, ne sveca u koga ga je preradilo sveštenstvo. Naravno da se studenti niti hvataju za sablju, niti ikoga zovu da se mača lati, ali – hajde da pred Vidovdan unesemo malo epske poetične patetike – kroče hrabro, uzdignuta čela i goloruki u susret nadmoćnom Muratu koji u ruci drži pendrek i nadaju se da neće biti previše vukova brankovića.

Da ne bude posle: „Kad ste, braćo, vi taki junaci, kamo pištaljke, kamo vaše glave, te ne biste sa nama u Beogradu, da činite s Ćacijima junaštvo, desiti se nama u nevolji?“

Kako ono beše glasi Lazareva kletva: „„Ko ne dođe na boj na Kosovo, Od ruke mu ništa ne rodilo: Ni u polju bjelica pšenica, Ni u brdu vinova lozica!“

Veličina jeste bitna

Neće ovde niko nikakve kletve da baca (osim možda Vjerice Radete), niti da se vraća u srednji vek i poziva na mitologiju, ali neka se svako zapita koji je izgovor spremio da 28. juna ne izađe na beogradske ulice.

Jer, mogu već da se čuju obrazloženja da nije toliko bitno koliko će se ljudi okupiti na Vidovdan da poruče napednjačkoj vlasti da raspiše izbore ili da se tornja, da to svakako neće biti njen kraj već „početak kraja“, da je ovo rašrafljivanje u noseće zidove ove države ušrafljene vlasti proces koji traje, da se trči maraton, a ne sprint…

Jeste, sve je to tačno, ali zvuči kao preventivni izgovori za slučaj da se u subotu pokaže da je srpsko društvo izneverilo studente, baš kao što je na cedilu ostavilo i nastavnike i profesore i medicinske sestre i sve one koji su digli glavu i glas protiv bespravne države, koja se potom obrušila na njih.

U ovom slučaju veličina je i te kako bitna, i moralno i suštinski i motivaciono, i za jednu i za drugu stranu: jedna je poruka ako se ponovo okupi sto i više hiljada ljudi da pokažu šta misle o Aci Srbinu, a sasvim drugačija ako ulicama Beograda budu zjapili proređeni redovi građana sa otužnom pištaljkom u ustima.

Veliki broj ljudi na ovom protestu dao bi krila pobuni za pravnu državu i protiv autokratije, dok bi mali ili relativno mali broj demonstranata imao efekat toksične malodušnosti, a sa druge strane osokolio i ohrabrio Vučić pašu i njegove age da dodatno pojačaju zulum i bezakonje.

Ako je u toku borba za slobodu, ili protiv neslobode, svejedno, za pravdu i pravednost, protiv korupcije i bezakonja, onda nema valjanog izgovora zašto se neko ko se deklariše da je u tom taboru ne bi pojavio 28. juna u Beogradu i prošetao nekoliko sati, ako baš nije fizički sprečen. Bez obzira na to što Vučić i Brnabić zveckaju nasiljem, tj. zapravo baš zbog toga.

Ako se zbog komformizma ili straha od pretnji građani ne odazovu vidovdanskom pozivu studenata, oni će, sumnje nema, otići da ih negde tuđe sunce grije.

Posmatrači

Ocene da je ovaj režim već pao, samo da je pitanje vremena kada će to da se dogodi, nisu utemeljene. Osim ako se ne misli na neki period od još deset i kusur godina.

Ovaj režim se dobrano ljulja, ali neće se sam od sebe prevrnuti. Talasi bi morali da budu i veći i jači. A njih mogu da proizvedu samo građani ove zemlje, i to ujedinjni, ako im je dovoljno stalo do promena.

Za sada srpsko društvo nije učinilo ništa da spreči iživljavanje Aleksandra Vučića i njegovih begova nad nastavnicima. Građani Srbije skrštenih ruku gledaju kako univerzitetske profesore poniževaju, vređaju i teraju ih da padnu na kolena pred sultanom. Nemo posmatraju kako otkaze dobijaju učitelji, medicinske sestre, radnici, državni službenici koji su se usudili da se javno izjasne protiv neoosmanske srpske vlasti.

Slušaju potomci kneza Lazara i Karađorđa kako novi sultan Srbije najavljuje odmazdu na univerzitetima, smenu sudija i tužilaca koji se drže Ustave i zakona, a ne naređenja „odozgo“, kako se unapred naslađuje sečom knezova. Čuju kako Vučić obećava osvetu svima koji mu se nisu pokorili. Gledaju lopovluk i nepravdu, krađu i prevaru, kako se članovi partija na vlasti bogate i kočopere van dometa zakona.

Ćuti i trpi

Pitanje koje se postavlja pred ovogodišnji Vidovdan je da li je većinska Srbija i dalje zemlja ljudi pognute glave koji gledaju svoja posla, koji su bez otpora progutali čak i ogoljenu pljačku beogradskih i niških izbora.

Ako se ovaj talas pobune protiv nepravde koju predvode studenti izjalovi, ako njih pustimo niz vodu, ta deca će spakovati kofere i sa gorkim osećajem izdaje otići nekamo gde će im biti bolje. A onima koji su bili uz njih sledi poniženje i maltretiranje uz gromoglasno likovanje i keženje predsednika Srbija

A svi oni koji su samo gledali svoja posla u naletu bezakonja će doći kad tad na red. Valja ovde još jednom podsetiti na protestanskog popa Martina Nimelera koji je na početku podržavao nacional-socijalistički pokret Adolfa Hitlera sve dok se na njegovoj meti nije našla i evangelistička crkva. Samo što je onda bilo kasno, pa je završio u koncentracionom logoru.

U istoriju je ušao svojom naknadnom pameću: „Kada su nacisti odveli komuniste, ćutao sam; pa ja nisam bio komunista. Kada su odveli sindikalce, ćutao sam; pa ja nisam bio sindikalac. Kada su odveli Jevreje, ćutao sam; pa ja nisam bio Jvrejin. Kada su odveli mene, nije više bilo nikoga ko bi mogao da protestuje“.

Sve to možda ponekom zvuči kao otrcana fraza, samo što nije. U srpskom slučaju svi sve znaju, znaju vrli građani i za ovu izreku i ako možda ne znaju odakle potiče. Samo je pitanje da li ima dovoljno odvažnosti u ovom društvu da se tome odupru. I da li je, uopšte, većinskoj Srbiji stalo do te tamo nekakve slobode, demokratije i pravne države, vrednostima na koje se pozivaju studenti.