Da li smo dobili pola miliona nakon rođenja deteta? Nismo, i ne znamo kad ćemo!

Zbog štrajka beogradskih centara za socijalni rad, brojni roditelji koji su dobili prvo dete posle 24. februara ove godine nisu primili roditeljski dodatak od pola miliona dinara koji im po zakonu pripada. Pošto obustava rada u većini filijala još uvek traje – pitanje je kada će ga i dobiti.

Zbog toga smo u kući, na jedno od najčešće postavljanih pitanja prilikom poseta rodbine i prijatelja  „Da li ste podigli novac od države“, odgovarali sa: „Nismo ga ni dobili, i ne znamo kada ćemo“!

Naime, iako široj javnosti to nije poznato, većina beogradskih centara za socijalni rad stupila je u štrajk krajem februara, i on traje i danas. I kakve to veze ima sa roditeljima i sa naknadama za porodilje, koje se dobijaju od države?

Ispostaviće se, da i te kako ima veze. Pogotovo kada birokratija u ovoj zemlji zablista punim sjajem, sažeta u rečenici: „Fali vam jedan papir“!

„Sve uplate će leći u roku od dva meseca“

Ali, da počnemo iz početka.

Nakon rođenja deteta u GAK Narodni front, dobio sam obaveštenje da se pojavim u toj instituciji u 11 ujutru narednog dana.

Zajedno sa još  bar dvadesetak očeva, upućen sam u kancelariju ispred koje je bio poduži red. Iz kancelarije je izašla medicinska sestra, podelila zaštitne maske koje prisutni moraju da nose zbog virusa koji vladaju i zabrane poseta koje su u ovoj instituciji proglašene još u januaru ove godine.

Red se brzo smanjivao i nakon 15-20 minuta sam se našao u kancelariji gde mi je uručen papir na dve strane i gde sam obavešten o pravima nakon rođenja deteta. U njih spadaju nekoliko isplata, a najvažnija je ona od pola miliona dinara. Gospođa koja radi na tome, saopštila mi je da ćemo sve uplate primiti najkasnije u roku od dva meseca.

viber_image_2025-06-05_11-35-54-710

Pojašnjeno mi je i da moram da ispunim obrasce i da ih odnesem u zgradu Gradske uprave, u Ulici kraljice Marije. To sam i uradio. Zaposlena u toj instituciji mi je rekla da je sa prijavom sve u redu, kao i da ćemo prvo dobiti rešenje na kućnu adresu, a da će novac „leći“ za dva meseca na namenski otvoren račun u Poštanskoj štedionici, i da ga možemo podići u bilo kojoj filijali te banke ili Pošte Srbije.

Iako se isplate od pola miliona dinara niko ne bi odrekao, zbog brojnih obaveza oko bebe, nismo mnogo razmišljali o njoj tokom naredna dva meseca. Međutim, kada je prošlo 60 dana, supruga je otišla do Pošte koja se nalazi u haustoru zgrade i upitala na šalteru da li možda ima uplatu na računu. Rekli su joj da nema, kao i da se raspita dalje o razlozima kašnjena kod matične institucije, odnosno Gradske uprave.

viber_image_2025-06-05_11-43-36-918

Tako smo i uradili. Ušao sam i krenuo ka kancelariji gde sam predao prijavu. Pre svega, zanimalo nas je da li smo mi negde pogrešili u popunjavanju dokumenata, kao i da li je eventualno zbog toga došlo do kašnjenja.

Nismo ni pomišljali da bi problem mogao da se krije u nekoj državnoj instituciji, jer su svi parovi koje poznajemo, a koji su dobili decu nekoliko meseci pre nas, podigli novac bez ikakvog problema.

Svi su nam rekli isto:  „Dobijate prvo sms poruku od eUprave, zatim rešenje u poštansko sanduče i nakon toga idete po novac u najbližu filijalu Pošte. Nećete imati nikakvih problema“.

Ispostavilo se da su baš pogrešili.

Foto: Marija Janković

„Fali vam jedan papir“

Odmah nakon što sam ušao u zgradu Gradske uprave prišao mi je pripadnik obezbeđenja i upitao me kako može da mi pomogne. Objasnio sam mu ukratko problem, on me je pogledao i rekao: „Da, niste vi prvi. Došlo je do zastoja zbog nekog papira iz Centra za socijalni rad, ali da vam ja ne objašnjavam, tu vam je telefon, pozovite lokal naše pravne službe i biće vam objašnjeno u čemu je problem“.

Okrenuo sam lokal i zaista mi se javila ljubazna službenica pravne službe koja je naglasila da para ima, da su obezbeđene, ali da je problem nastao zbog dokumenta koji po automatizmu  Gradska uprava treba da dobije od Centra za socijalni rad i koji se zove Uverenje o starateljstvu. To je zapravo nekakva potvrda da se žena i ja staramo o rođenom detetu. Međutim, oni već neko vreme, od kada Centri za socijalni rad štrajkuju sa zakonskim minimumom rada, ne dobijaju to uverenje, tako da je samim time došlo do obustave naknade roditeljima.

Na opasku da nas do sada niko nije ni kontaktirao, niti posetio iz Centra za socijalni rad, kao i da većina roditelja i ne zna da postoji neka potvrda o starateljstvu, pravnica mi je kratko odgovorila: „Znam, ali procedura je takva, to ide po automatizmu. Bez tog uverenja o starateljstvu ne možemo da vam isplatimo novac“.

Upitao sam da li ja mogu nešto da uradim, na šta me je ona uputila u lokalnu filijalu Centra za socijalni rad, mada, kako je rekla – „ne veruje da može nešto da se uradi“.

Foto: Google maps

Centar za socijalni rad za Opštinu Palilula je stacioniran u Cvijićevoj ulici, nedaleko od podvožnjaka.

Ušao sam u zgradu čija oronula unutrašnjost zaslužuje poseban tekst, kroz uska vrata i pored rešetki koje su na njima. Po hodniku je na nekoliko mesta izlepljeno obaveštenje o štrajku i zahtevima upućenim nadležnom Ministarstvu za rad.

Unutra su sedele dve žene, koje su mi čim sam ušao saopštile da su u štrajku i da rade samo hitne slučajeve.

Pojasnio sam im o čemu se radi i da, ukoliko su u mogućnosti, u bliskoj budućnosti pošalju Gradskoj upravi to famozno Uverenje o starateljstvu.

Onda je vakelu uzela službenica Centra koja je sedela sa strane: „Znate šta gospodine, to vam je dodatak, nije neophodno primanje, i to svakako ne spada u hitne slučajeve, a ovde se rade samo takvi predmeti“.

Odgovorio sam da je neophodnost relativna, a da ne postoji niko ko ima pravo da smatra da meni tih 500.000 dinara  „nisu hitni“.

„Ako bi uradili vama, zašto ne bi uradila i neko Uverenje od ostalih 400 koji čekaju“, nastavila je službenica ne obazirući se na moju argumentaciju.

Rekao sam da nisam došao u ime tih 400 koji čekaju, već u svoje lično ime, kako bih video da li može možda nešto da se uradi po mom predmetu.

„Žao mi je, ne može. Evo vam papir, na njemu su brojevi telefona, i zovite s vremena na vreme da vidite da li još uvek štrajkujemo, odnosno, da li smo krenuli da radimo te predmete“.

I tu je razgovor bio završen. Savršeno mi je bilo jasno da bilo kakvo dodatno insistiranje može da bude samo kontraprodutkivno i da nas uvede u žustru svađu. A to mi je tog tmurnog  dana najmanje bilo potrebno.

I tu se ta proceduralna priča završava. Centri za socijalni rad nastavljaju štrajk, država na njih već četvrti mesec uopšte ne obraća pažnju, a obični smrtnici ispaštaju zbog čari naše birokratije.

Foto: FoNet

Šta u stvari predstavlja taj famozni dokument

Kako su mi objasnili pravnici, Uverenje Centra za socijalni rad da majka ili otac neposredno brinu o detetu – iako ih njihovi radnici u životu nisu ni videli, niti znaju ko su roditelji, a ponajmanje kako se staraju o svom detetu, -predstavlja ključni dokument za ostvarivanje prava na naknadu porodilja za dete, jer potvrđuju da majka ili otac neposredno brinu o detetu, te i da prethodno rođena deca nisu smeštena u ustanove socijalne zaštite ili data na usvojenje.

Bez ovog dokumenta, napomenuto mi je, nadležni organi ne mogu da odobre isplatu roditeljskog dodatka.

Iako precizni podaci o broju pogođenih porodica nisu dostupni, procenjuje se da je već nekoliko hiljada roditelja u Beogradu ostalo uskraćeno za pravovremenu isplatu dodatka zbog administrativne blokade izazvane štrajkom.

Šta se zna o štrajku Centra za socijalni rad o kome gotovo niko ništa ne zna

Zaposleni u Gradskom centru za socijalni rad u Beogradu stupili su u štrajk 24. februara 2025. godine, zahtevajući poboljšanje radnih uslova, povećanje plata i poštovanje Kolektivnog ugovora. Tokom štrajka, obrađuju su samo hitni slučajevi, dok su ostale administrativne aktivnosti, uključujući izdavanje uverenja o neposrednoj brizi o detetu – obustavljene.

Razlozi za štrajk bili su višestruki i nagomilavani godinama. Sindikati zaposlenih ukazali su na hronično nizak nivo plata, koji je daleko ispod republičkog proseka, dok zaposleni svakodnevno rade sa najtežim i najosetljivijim kategorijama stanovništva – žrtvama nasilja, zanemarenom decom, siromašnima i osobama sa mentalnim smetnjama. Uz sve to, broj zaposlenih u centrima je godinama nedovoljan, pa je radno opterećenje po zaposlenom neodrživo.

Jedan od ključnih zahteva bio je i poštovanje Kolektivnog ugovora iz 2019. godine, koji nije dosledno primenjivan, posebno kada je reč o pravima iz radnog odnosa, zaštiti na radu i normativnom uređenju poslova. Zaposleni su takođe ukazali na izostanak osnovne podrške – od nepostojanja službenih legitimacija do neadekvatnih uslova rada u samim prostorijama centara. U mnogim ispostavama fale osnovna tehnička sredstva, grejanje ili fizičko obezbeđenje.

Tako se je spletom birokratskih okolnosti, na hiljade roditelja u Beogradu našlo u situaciji da zbog štrajka zaposlenih u centrima za socijalni rad ne mogu da ostvare zakonom zagarantovano pravo na roditeljski dodatak.

Postavlja se i pitanje na koje niko ne zna odgovor: pošto se broj prijava roditelja svakog dana uvećava, koliko će zaposlenima jednog dana biti potrebno vremena da obrade sve prijave koji se gomilaju od kraja februara?

Na taj način se još jednom osvetljava surovost domaće birokratije. Iako novac postoji i pravo nije sporno, jedan papir – koji potvrđuje ono što je očigledno – postaje nepremostiva prepreka.

Umesto da sistem bude servis građana, on ih kažnjava sopstvenim slabostima. Štrajk radnika koji godinama rade u teškim uslovima i za male plate jeste opravdan, ali ga plaćaju oni koji s njim nemaju nikakve veze – roditelji novorođene dece.

U zemlji u kojoj se natalitet promoviše kao strateški prioritet, paradoksalno je da se roditelji zbog papirologije osećaju kao da prose, a ne ostvaruju svoje pravo. I sve dok se ne reši osnovno pitanje – kako da institucije funkcionišu i kada ne funkcionišu – ovakve priče će se ponavljati iz godine u godinu.