Borba za složenu prošlost

Na velikom, zelenom prostoru unutar zidova varšavske citadele – u kojem je smešten kompleks muzeja (Katinski muzej, Vojni muzej, nekoliko manjih postavki u okolnim zgradama) – ističe se nova zgrada Muzeja istorije Poljske. Faraonskih dimenzija, oblika je kvadra, od tamnosivog kamena prožetog belim žilama, bez ikakvih spoljašnjih ukrasa. Ni unutrašnjost, u koju zakoračujete gotovo sa strahopoštovanjem, nije manje impresivna.

Muzej je nov, a nov je i direktor, četrdesetogodišnji Marcin Napjorkovski (Napiórkowski), između ostalog autor knjige Turbopatrotizam (Turbopatriotyzm, izdavač Czarne, 2019), koja je doživela nemali uspeh u Poljskoj. Napjorkovski je tek devet meseci na čelu ove ustanove i za to vreme, s timom koji broji više od 100 saradnika, upustio se u “nemoguć” zadatak: prikazati istoriju Poljske na jednom mestu. Koliko god to mesto bilo veliko, ono, naravno, može da primi tek jedan isečak, presek, ili tek jednu interpretaciju nesamerljivo velike priče o prošlosti ove zemlje. Nije potrebno naglašavati koliko se osetljivog zadatka poduhvatio Napjorkovski, jer i Poljska verno prati politički trend osciliranja između liberalnog i konzervativnog shvatanja istorije, između “velike” istorije bitaka i slavnih ličnosti (istorija kao neprekidno krvoproliće) i “male” istorije svakodnevnog života.

Istorija je, naravno, priča o prošlosti. Ono što se dogodilo – dogodilo se nepovratno, ali to ne znači da je prošlost mrtva. Naprotiv. Ona je živa upravo u onoj meri u kojoj se o toj prošlosti govori, u meri u kojoj se ona tumači, falsifikuje, upotrebljava ili zloupotrebljava. Tim motivom i započinjemo razgovor.

“VREME”: Slažete li se s tvrdnjom da prošlost zapravo nikada nije mrtva?

MARCIN NAPJORKOVSKI: Slažem se. Mada, pokušao bih da tu metaforu dodatno proširim. U prošlosti sam mnogo radio s poljoprivrednicima i agrarna metaforika mi je vrlo bliska. To je ujedno i vrlo moćan izvor mitologije – u agrarnoj mitologiji smrt onoga što je bilo nikada nije kraj. I svejedno da li ćemo to ispričati kroz priču o Demetri, ili ćemo pokušati da to objasnimo kroz metaforiku savremene ekonomije azota i fosfora… Ono što je umrlo daje život onome što dolazi, što će se obnoviti, i naredni slojevi prošlosti predstavljaju tlo u kojem je ukorenjena budućnost.

Da, ali to su mitovi.

Biologija i hemija, ali i mitovi. A kada pogledamo i savremene političke borbe ili horizonte naše imaginacije u naučnoj fantastici… Uvek niču iz korena onoga što je bilo. Zato sam veliki pobornik izučavanja i produbljivanja našeg odnos prema prošlosti. Ne zato što treba da gledamo unazad, već upravo zato što budućnost – koja je najvažnija – izrasta iz onoga što je bilo, živelo i umrlo pre nas.

Da li u toj vezi između korena i sadašnjosti, između prošlosti i budućnosti, postoji nekakva nužnost?

Čini mi se da je agrarna metafora prelepa baš zato što nam pokazuje da prošlost omogućava, ali ne određuje. Ona otvara prostor mogućnosti, a ne nužnosti. I pre svega, ako na trenutak ostavimo po strani azot i fosfor, ono što neprestano recikliramo, obnavljamo iz prošlosti jeste određeni repertoar znakova koje ne možemo potpuno izmisliti iznova – jer kada bi kontinuitet bio prekinut prestali bismo da se razumemo. Ali, istovremeno, bilo da je u pitanju jezik ili drugi sistemi značenja, svaka generacija ih menja. Kao biljke koje se obnavljaju, veoma sporo, ali se iz generacije u generaciju prilagođavaju novim uslovima i traže nove puteve razvoja.

Ipak, to što govorite i dalje se kreće između metafore i poređenja. Da li postoji – filozofi bi rekli – pojmovna nužnost u odvijanju istorije?

Dakle, još jednom – u semiotici često koristimo termine preuzete iz strukturalizma: jezik (langue) i govor (parole). Dakle, postoji određena nužnost u vidu ograničenja koja proizlaze iz jezika kao sistema. To postoji. Ali parole, govor, jeste prostor slobode. Naravno, možemo govoriti i iz filozofske perspektive: da li je jezik prostor nužnosti koji nas ograničava? I donekle jeste. Ali čini mi se da je korisnije videti ga kao prostor slobode. Ta sloboda je izgrađena od nužnosti – i baš zato je jezik značajan.

Da probamo ovako. Tumačenje (prošlosti) je prostor slobode, a prošlost nam je i dostupna samo kao tumačenje, ne postoji kao takva.

Slažem se s tim. Iskaz u jeziku, kao i partija šaha, moguć je samo zato što postoje pravila, zato što stvarnost pruža otpor i ne mogu da napravim bilo koji potez. Taj otpor stvarnosti omogućava da naše delovanje uopšte ima smisao. I prošlost je zatvorena kao činjenica, činjenice iz prošlosti pružaju otpor našim interpretacijama. Ta granica interpretacije veoma je važna. U trenutku kada je ignorišemo – potpuno prelazimo u domen fikcije, ali gubimo i razumevanje. Čak i kada govorimo o istorijskoj fikciji, o romanu, filmu ili seriji, možemo se razumeti zato što se poštuje otpor stvarnosti. Taj otpor je sačuvan, makar simbolično.

Autoritarni i totalitarni režimi skloni su silovanju prošlosti.

Ako pogledamo različite oblike – upotrebiću vaš izraz “silovanje prošlosti” – koje su sprovodili autoritarni ili totalitarni režimi, onda, bez moralne ocene, vrlo jasno vidimo cenu koju plaćamo kada ignorišemo otpor stvarnosti. Kada se ta pravila sruše, kada je u govoru moguće reći apsolutno sve, istina prestaje da ima bilo kakvo značenje, gubimo mogućnost bilo kakvog međusobnog razumevanja. Svi autoritarizmi, svi totalitarizmi obećavali su savršeno jedinstvo, da ćemo biti svi zajedno. A ono što su zaista donosili bila je potpuna atomizacija. Krajnja usamljenost. To je i veoma poznata mitološka figura – kada odemo kod duha iz lampe ili nekog bića koje ispunjava želje – ono ispuni sve što tražimo, ukloni sav otpor stvarnosti, a mi shvatimo da nas to nije učinilo srećnim. Jer kad dobijemo sve što poželimo, kad nema otpora stvarnosti – nema ni smisla.

I sada, u čemu se sastoji delotvoran otpor totalitarizmima i falsifikovanju sećanja? Srđa Popović je ukazivao na srpski primer. Otpor falsifikovanju prošlosti sastoji se u stvaranju simbola koji nas ponovo povezuju i koji deluju kao pesak koji smo bacili u zupčanik falsifikatorske mašinerije. Otpor je u podsećanju na to kakva je stvarnost i u ponovnom uspostavljanju zajedničkih tačaka. Na taj način ono što je bilo uništeno lažnom semiotikom, lažnim svetom znakova, može biti povraćeno putem semiotike. Putem znakova koji nas podsećaju na stvarnost, kao i na to da moć tog totalitarnog duha iz lampe ipak ima svoju granicu.

Hajde da se samo na trenutak zadržimo na srpskom primeru…

Nisam stručnjak za srpsku istoriju.

Primer je, mislim, univerzalan. Danas u Srbiji besni rat za prošlost. Partizani su bili dobri momci 45 godina, a sada više nisu. Odjednom su ratni zločinci na ceni, kao i kolaboracionisti, kvislinzi… oni su sad super, proglašavaju se herojima. Kako to izgleda u Poljskoj? Da li se i kod vas vodi borba za prošlost?

Vodi se, kao i svuda. Mnoge od tih priča su priče koje nas povezuju. I mi smo imali primere partizana. I mi smo imali vrlo ambivalentan odnos prema Sovjetskom Savezu. I, naravno, bilo je i kod nas – mada ređe – slučajeva kolaboracije. Zato mi se čini posebno zanimljivim da u Ukrajini, Poljskoj i, koliko mi je poznato, u Srbiji, postoji vrlo jaka struja falsifikovanja istorije koja dolazi direktno iz Rusije. To je vrlo jednostavna priča: da Rusija ili Sovjetski Savez nikoga nikada nisu napali, već su uvek samo oslobađali, borili se protiv nekog oblika fašizma. I to jeste vrlo jednostavna priča. A kakva je istina? Istina je – komplikovana.

Donekle se borba protiv falsifikovanja prošlosti – isto kao i borba protiv raznih vrsta falsifikovanja budućnosti, teorija zavere – može opisati kao borba između onoga što je složeno (upravo zbog toga što je istinito) i onoga što je lažno (upravo zbog toga što je pojednostavljeno), što ne obuhvata složenost prošlosti.

Da se na trenutak vratim poljoprivredi. Vrlo često poljoprivrednici prebrzo odbacuju određene nove tehnologije, nova rešenja, zato što se ona ne uklapaju u jednostavnu sliku sveta u koju veruju i koju smatraju ispravnom. Kada radim s njima, često predstavljajući naučne institucije, naučnike koji su osmislili te tehnologije, rešenje nikada nije u većem pritisku i pokušaju da im promenim uverenja i ono što smatraju važnim. Moj zadatak je, zapravo, da ih vrlo pažljivo saslušam, da razumem njihov svet i da pokušam da ih ubedim da je stvarnost ipak malo složenija, te da u skladu sa sopstvenim vrednostima mogu sagledati svet koji je nijansiraniji. I sada, kada imam čast i zadovoljstvo da radim u ovom velikom i prelepom muzeju, koji me i dalje pomalo plaši, čini mi se da je moj zadatak potpuno isti. Da zajedno s timom muzeja, radeći na stalnoj postavci, na raznim događajima i privremenim izložbama, možemo da se odupremo raznim oblicima iskrivljavanja stvarnosti – ne time što ćemo prikazati neku drugu jednostavnu sliku, već time što ćemo pokazati da je prošlost lepa upravo zato što je složena i višeznačna. I ta složenost je – lepa.

Samo da dodam. Ni Srbija nikada nikog nije napala i uvek je bila žrtva…

I u Poljskoj volimo tako da mislimo o sebi. Istina je teška, ali istina je – lepša.

U jednom trenutku upotrebili ste izraz “prava istorija”. Ko, međutim, polaže pravo na “pravu istoriju”?

Hajde da pokušam da upotrebim druge reči. Možda da ne govorimo o pravoj, već o plodnoj prošlosti. Dakle, nemamo “pravu zemlju” i “jalovu zemlju”, imamo plodnu zemlju i ispošćenu zemlju. I dobro znamo šta iscrpljuje zemlju. Na primer monokultura: uzgajanje jedne biljke iz godine u godinu na istoj zemlji iscrpljuje tlo. Takođe znamo šta tlo čini plodnim – i to se znalo još u srednjem veku – naizmenična sadnja i raznolikost. Predlažem da umesto da govorimo o pravoj istoriji, pravoj prošlosti, razmišljamo o plodnoj prošlosti – onoj iz koje može da nikne i procveta lepša budućnost.

Ovo je diskurs obrazovanog čoveka, naučnika, dakle nekoga ko posmatra stvari sa distance… Moje pitanje je: da li istorija, da li istoriografija, može da se odbrani od političkog uticaja?

Čini mi se, pre svega, da vizija koju sam predstavio možda i nije vizija obrazovanog čoveka. To je svakako nešto što sam naučio od seljaka, a ne od profesora. I čini mi se da prošlost, istorija ili istoriografija ne mogu da se odbrane od politike. Ne poznajem nijedno vreme u istoriji u kojem bi pripovedanje o prošlosti bilo slobodno od politike. Letopisci su uvek bili u službi dvora ili sveštenstva. Zato možda treba da pokušamo da pobegnemo u suprotnom smeru. Da unesemo više politike u istoriju, da obezbedimo plodnost, biljnu raznolikost koja omogućava plodnost tla. Jednostavna, to jest jalova istorija, javlja se tamo gde pripovedaju samo levičari ili samo desničari, samo vlast ili samo opozicija. Ako bismo, tome nasuprot, uspeli da stvorimo prostore dijaloga u kojima se vodi rasprava – onda tlo postaje sve plodnije zahvaljujući višku politike, a ne njenom povlačenju. Mogu li da upotrebim ružne reči?

Samo napred.

Prekjuče sam razgovarao s osobom koja je izjavila da neće da glasa na predstojećim izborima u Poljskoj jer – politika je sranje. Možda jeste. Ali – govno je đubrivo. Ako uzmemo najplodniju zemlju za obradu, zemlja je puna delimično raspadnutih ostataka, crva, đubreta…. Nije lepo – ali jeste plodno.

Kako ste zamislili stalnu postavku muzeja?

Za mene je najvažnija ideja da ovo bude participativni muzej – u kojem stvaramo određeni prostor u koji pozivamo razne glasove, ali počinjemo od slušanja, a ne od govora. Ovaj muzej je kao štafeta. Došao sam ovde nedavno, ali rad na stalnoj postavci traje već dobrih desetak godina. Gledam različite zamisli stalne postavke. Na primer, u sali za 19. vek postavljen je veliki, sedam metara visok ledeni zid. Naravno, neće zaista biti od leda – biće od stakla – ali izgleda kao iz filma Frozen. I pitam jednog kustosa istoričara: šta znači taj zid? On mi ispriča jednu priču. Pitam drugu kustoskinju istoričarku: šta znači taj zid? Ona mi ispriča sasvim drugu priču. I shvatio sam, taj zid nema jedno značenje. Svako ko dođe na izložbu moraće sam da ga protumači. To je veliki objekat, monolit, koji se jednostavno pojavi – prevelik, prečudan, prelep da biste ga ignorisali – ali ne nameće značenje. Ne kaže da su Poljaci bili heroji, niti da su bili nesposobni. Taj ledeni zid ne daje odgovore, ali postavlja mnoga pitanja. Programska linija ovog muzeja jeste da stvorimo prostor u kojem ljudi postavljaju pitanja o sopstvenoj istoriji i razgovaraju o njoj. Mi ne dajemo jednostavne odgovore. Dajemo činjenice, datume, ličnosti, od kojih se mogu graditi odgovori, ali ne kažemo “kako je bilo” i “koji je smisao”.

Kao istoričar ili kao filozof ipak vi birate činjenice. Kako reagujete na ovakvu vrstu dileme?

Precenjujete moje mogućnosti. Na toj postavci radilo je više od 100 ljudi, a moj je doprinos – s obzirom da sam došao vrlo kasno – minimalan. Tih 100 ljudi ne mogu da se slože ni oko jedne stvari, ni oko boje uzde za konja. Stalno raspravljaju – i to je, po mom mišljenju, prelepo. Izložba će imati 7300 m². To će biti najveća izložba tog tipa u Evropi. Mana je što neće moći da se obiđe za jedan dan. Prednost je što je u nju stalo – zaista sve. Svako ko je bude posećivao rekonstruisaće je na svoj način. Možete proći kroz celu istoriju Poljske prateći istoriju žena, seljaka ili velikih bitaka i pobeda – onako kako se obično uči u školi. Zato ne mogu da odgovorim na pitanje koje mi novinari često postavljaju – o čemu je ta izložba? Jer možete reći o čemu je knjiga – ali ova izložba nije knjiga. Ona je – biblioteka.

Prevela sa poljskog Agnješka Lasek