Svako treba da živi sa svojom savešću – ako je ima

Sedište Višeg javnog tužilaštva u Beogradu – šesti sprat Palate pravde. Svetli i prostrani hodnici ispunjeni zelenilom, dominira zid na kom je nacrtana zastava države Srbije. Tamo negde, iza zida, nalazi se kancelarija glavnog beogradskog tužioca. Teška tišina ispunila je i vazduh i beton koji odvaja desetine kabineta. Uredni i popločani hodnici deluju hladno, gotovo sterilno, potpuno suprotno od intriga koje se kuvaju u njima i kancelarijama ka kojima vode. U njima bi javni tužioci trebalo da pripremaju slučajeve protiv korupcije i kriminala, da rade na suzbijanju maloletničke delinkvencije…

Poslednjih godina glavni rezultat rada tužilaca, umesto obračuna sa korupcijom, jeste progon neistomišljenika i političkih protivnika vladajućeg režima. Hapsi se za tvit, što bi narod rekao “rekla-kazala” slučajevi. S druge strane, na fascikle sa dokazima protiv korumpiranih moćnika kao da se nataložila sva ona prašina koja je nestala sa hodnika tužilaštva. Kraj zida sa nacrtanom zastavom sedi mladi pripadnik obezbeđenja, odatle se kroz staklo nazire uski prolaz kojim se proteže crveni tepih. Sami su ga sebi postavili. Baršunasto mekan i jarke boje krvi, vodi ka onima koji služe vladajućoj partiji, a ne građanima i njihovoj državi.

Negde u ovim kabinetima trebalo bi da se nalazi i javna tužiteljka Bojana Savović. Bila je ekspert za borbu protiv korupcije, beskompromisna i nepotkupljiva. Šira javnost je za nju saznala kada je smenjena posle opsežne istrage koju je vodila protiv korumpirane ekipe u slučaju Elektrodistribucije Srbije. Baš u danu kada su počela hapšenja osumnjičenih, šef Tužilaštva rešio je da je premesti u drugo odeljenje – za opšti kriminal. Umesto korupcijom, odlučeno je da je bolje da se bavi ubicama, silovateljima, drumskim razbojnicima i uličnim narkodilerima.

Kada je pokazala da je besprekorna i u tako iscrpljujućem poslu sa plejadom tužnih i zastrašujućih likova, usledila je nova smena. Prebačena je u odeljenje za maloletnike. Smena tužiteljke Savović izazvala je skandal u javnosti zbog gomile neistina koju su javno, putem medijskih saopštenja, iznosili njeni šefovi. Progovorila je i tužiteljka. Digla glas. Hrabri su stali uz nju, imenom i prezimenom – peticijama, protestima. Podigla se prva pobuna u istoriji srpskog pravosuđa. Podigla se bura koja se ne stišava.

Pred sudom javnosti nema žalbe. Bez obzira na pozicije, mesto na kojem radite ili visinu plate, sada svi znaju ko je ko. Šefove tužilaštva, dok gaze crvenim tepihom ka prostranim kabinetima, javnost gotovo prezire, čak i režimski tabloidi nemaštovito hvale njihove uradke. Verujemo da sada svi znaju ko je Bojana Savović dok često gradskim autobusom dolazi na posao kako bi radila u sobičku na kraju hodnika, cenjena je među građanima, međunarodno uvažena, javna tužiteljka za svoj narod i svoju državu Srbiju.

Nejasno nam je zašto nas gledaju začuđeno dok se raspitujemo gde je kabinet tužiteljke Savović. Prilazi nam veoma mlada žena i kaže: “To odeljenje za maloletnike jeste ovde na šestom spratu, tu i sede ostali tužioci, ali ne i ona. Ona je na četvrtom spratu. Tamo gde dolaze i dovode osumnjičene na saslušanja, videćete gužvu na hodniku, tu imamo istražne kabinete, tu ne radimo pripreme slučajeva, samo ispitujemo stranke. Videćete tu veći toalet za stranke, skrenete i tu su pisarnice i onda ćete je naći na kraju hodnika. Ima tamo jedna mala kancelarija. Tu su je smestili. Ima njih nekoliko koji su tako ‘smešteni’. Mi to u šali zovemo ‘Jezičko odeljenje’, znate na šta mislim, sećate se serije Srećni ljudi.”

Idemo naniže. I kao da smo uživo prisustvovali seriji koju život režira. Mogla bi se zvati “Nesrećni”. Prošli smo kroz gomilu ljudi koji su galamili, delovalo je da će sinoćnu tuču započetu u kafani završiti nasred tužilaštva, nervozno se nedaleko od njih vrzmalo i nekoliko Kineza, a njihov branilac objašnjavao je nekome telefonom da nisu izbegavali porez već samo nisu stigli… U vazduhu se prepliću mirisi slatkastih parfema i oštrog znoja. Vrata toaleta su širom otvorena, ispred njih su barice vode, a mračni hodnik, musavih zidova, odveo nas je pravo do kancelarije javne tužiteljke Bojane Savović.

“VREME”: Jedva smo Vas pronašli. Kako to – javna tužiteljka, a tako skrivena od javnosti?

BOJANA SAVOVIĆ: Iako se svim silama trude da me sakriju od javnosti, da me i fizicki odvoje od mojih kolega, valjda da ih ne “pokvarim”, ja još predanije radim samo u interesu te javnosti. Oni koji šefuju i žele da odlučuju o našim životima ne smeju da izađu iz službenih automobila, kamoli da sami hodaju ulicama svog grada. Znaju to sad svi – i oni i mi.

Posle svih godina obučavanja za borbu protiv korupcije i rada na tim predmetima, kako Vam je u Odeljenju za maloletnike?

Volim tužilački posao i svaku oblast prava vidim kao izazov. Odavno sam donela odluku da ću se u ime prava i pravde potpuno posvećivati. Smenama i premeštajima hteli su da me stave u zapećak, a ispalo je da kroz slučajeve maloletničke delinkvencije jasnije vidim i kolika je šteta ovom društvu naneta, a i šta nas sve tek očekuje. Jasno mi je šta je vlast uradila za našu decu. U maloletničkim predmetima imamo analizu cele porodice, njihovih međusobnih odnosa, istorijata delinkventnog ponašanja, što nam pomaže da lakše razumemo kako je do nekog ponašanja maloletnika došlo. Problem je u tome što Zakon je koji reguliše kako odgovornost maloletnika tako i poziciju maloletnih oštećenih prilično star i prevaziđen, donet je 2005. god. Država kao da nije shvatila ili nije našla da je važno obratiti pažnju na to da su se za ovih 20 godina značajno promenili i društvo i maloletnici.

Kako sada gledate na predmete na kojima radi Odeljenje za borbu protiv korupcije u kom ste nekada radili?

Svesna sam, kao i većina građana, da stvarne borbe protiv korupcije nema, kao i da nema pravih rezultata. Tužilaštva u svojim saopštenjima ili godišnjim izveštajima o radu ni ne objavljuju koliko pravosnažnih presuda imaju, za koje kriminalne aktivnosti su izrečene kakve i kolike kazne i koliko ima trajnog oduzimanja imovine, a to je poenta borbe protiv korupcije, to je tužilački cilj – nisu hapšenja put do pravde. Primera radi, nedavno su me zvali iz granične policije za konsultaciju, jer sam u njihovim evidencijama i dalje označena kao kontakt tačka za pranje novca, iako to nisam godinama, a to je vrlo važna oblast – unošenje ili iznošenje neprijavljenog keša.

Kako reaguju mlađe kolege kada vas sretnu i koje su do skoro bile tek pripravnici, a sada dolaze do tužilačkih funkcija bez mnogo iskustva i obuka?

U poslednjih godinu dana mnogi od njih mi prilaze i izvinjavaju se. Kažu da su imali nalog da me zatrpavaju predmetima i sudjenjima, neki su tome pristupali revnosnije od drugih, a nekima od njih sada je žao. Rekla sam im da sam to znala i da svako treba da živi sa svojim postupcima i savešću, oni koji je imaju.

Redovno idete na proteste. Viđeni ste. Međutim, imam utisak da Vas je manje u medijima?

Idem na proteste kako u Beogradu tako i po gradovima u Srbiji, govorim na studentskim tribinama, govorila sam nedavno i na veličanstvenom skupu zdravstvenih radnika Srbije koji je održan u Valjevu i mislim da sam baš tamo gde i treba da budem, uz svoj narod i uz našu mladost. Pišem i stručne radove o tužilačkoj policiji, civilnom oduzimanju imovine, o uzbunjivačima, Vetingu u pravosuđu, Međunarodnom sudu za borbu protiv korupcije i sl. Nadam se da i na taj način nudim rešenja za neke probleme i da će u budućnosti biti onih koji žele da ih čuju.

Vaš pogled na studentske proteste i stanje u zemlji?

foto: marija janković

Ljudi se osvešćuju, ohrabruju i udružuju. Tako ujedinjeni možemo sve. Ceo ovaj proces je značajno lekovit za celo društvo, sada svi učimo šta možemo zajedno kada su nam iste bazične vrednosti. Mislim da su i studenti mnogo toga naučili, dosta su iskustveno osetili i na svojoj koži, a, iskreno, i mi “stariji” učimo od njih. Za razliku od mnogih, mislim da je dobro što sve ovo duže traje, jer bi nagle, brže promene verovatno bile i kratkotrajne. Kroz ovo trajanje ohrabrenje se budi među svim slojevima društva, uzduž i popreko. Strah se razbija i to osećanje slobode i hrabrosti mora da se živi i udiše dugo da bi nam postalo svesna neophodnost. Razumem i da su ljudi koji su odavno ohrabreni sada nestrpljivi, ali moraju shvatiti da su oni ipak bili zaista manjina, jer da nije tako, promene bi se ranije desile. Koliko je važna hrabrost, važna je i izdržljivost. Jednokratni ili sporadični akti hrabrosti jesu važni, ali nisu dovoljni.

Tabloidi ne prestaju sa targetiranjem Vas, članova Vaše porodice, sumnjivi likovi u crnom Vas fotografišu na ulici, u kafiću… Objavljenje su čak i fotografije Vaše ćerke na protestima i to sa napomenom da joj je mama “tužiteljka milionerka”. Predsednik države Vas je označio imenom i prezimenom kao nekoga ko protivustavno deluje, ko se bavi politikom – što vam je zabranjeno – i ko zloupotrebljava svoju funkciju…

Kada ti opskurni sadržaji dođu do mene, ja podnosim tužbe i parnične i krivične. To naravno oduzima i vreme i energiju, ali imam potrebu da im poručim da je takvo ponašanje neprihvatljivo. Te uobičajene fraze “strani plaćenici, domaći izdajnici” su i studenti, ali i svi profesori, aktivisti osetili na svojoj koži i sada je svima jasno koliko su to besmislene laži.

Volela bih da barem predsednik države kao pravnik zna da Zakon o javnom tužilaštvu propisuje da nosilac javnotužilačke funkcije ima pravo na javno izražavanje političkih stavova i na učestvovanje u javnim raspravama političkog karaktera kada se radi o pitanjima koja se tiču javnog tužilaštva, ustavnosti i zakonitosti, ljudskih prava i osnovnih sloboda (čl. 54 Zakona). I Ustav RS i Zakon o javnom tužilaštvu garantuju imunitet javnom tužiocu za mišljenje dato u vezi sa javnotužilačkom funkcijom. Nadam se da barem predsednik poznaje praksu Evropskog suda za ljudska prava o slobodi govora sudija i javnih tužilaca, da je upoznat sa presudama u slučajevima sudije Miroslave Todorove protiv Bugarske, Laure Koveši protiv Rumunije i drugima, te da je upoznat i sa mišljenjem Konsultativnog veća evropskih tužilaca, koje govori kako o spoljašnjoj tako i o unutrašnjoj nezavisnosti javnih tužilaca. Volele bih i da zna njihove stavove da hijerarhija u tužilaštvu treba da obezbedi pravilno funkcionisanje tužilaštva, doslednost, jednoobraznost delovanja u sprovođenju pravde i zaštite ljudskih prava, i to bez štete po nezavisnost javnih tužilaca. Dakle, hijerarhija u tužilaštvu nije samovolja glavnog javnog tužioca ili nadređenog tužioca, već može biti korišćena samo u ove legitimne svrhe. U vremenima kada se svakodnevno krše ljudska prava, kada se neistomišljenici hapse za nešto što nema ni “d” od dela (krivičnog), kada je primena prava toliko neujednačena da samo pojačava nepravdu u društvu, naše je ne samo pravo već i obaveza da reagujemo. Isto važi i za sudije. I mišljenje Konsultativnog veća evropskih sudija, koje je savetodavno telo Saveta Evrope, u svojim preporukama 2022. kaže da je obaveza, a ne samo pravo sudija da govore kada je potrebno da se zaštiti vladavina prava. U ovim strašnim vremenima, naša je obaveza da reagujemo jer ovo nije borba protiv državnog sistema, državnog aparata, ovo je borba protiv mafije koja koristi, to jest zloupotrebljava sve državne resurse koje su protivpravno zauzeli i okupirali.

Izgleda da sve više Vaših kolega oseća obavezu da progovori. U javnosti je sve prisutnija i neformalna zajednica “Odbrana struke”. I Vi ste u tom društvu?

Jesam. Počelo je kao reakcija skoro 700 sudija i tužilaca iz cele Srbije na izjavu predsednika republike posle odluke tužilaštva o nepredlaganju pritvora, koja mu se verovatno nije svidela, da će oni tužioci i sudije koji ne štite poredak (prema njegovoj proceni) biti promenjeni. Kasnije smo reagovali i na druge njegove izjave – da će podneti krivičnu prijavu protiv tužiteljke koja je zahtevala proveru parkiranih traktora oko Pionirskog parka, a nizale su se izjave i političara iz njegove partije da tužiocima treba zavrtati uši, da smo bitange, da treba izmeniti zakon kako bi nas postavljala izvršna vlast, da treba doneti neustavan zakon (lex specijalis) za koji znaju da će njegova zakonitost biti osporena pred Ustavnim sudom, ali uz pomoć kog bi razrešili sudije i tužioce koji su potpisali… Podneli smo i disciplinsku prijavu protiv advokata Vladimira Đukanovića, a planira se i održavanje konferencije za medije.

Sve ove skandalozne izjave političara koji su u javnom prostoru skoro 30 godina i koji ga bezobzirno kontaminiraju verbalnim fekalijama reakcija su na baš tu probuđenu struku, jer deo pravosuđa daje znakove života i ne želi da radi po nalogu i diktatu izvršne vlasti. Ponosna sam na te moje kolege, koje su poslednji bedem odbrane ovog društva. Taj vid samoorganizovanja sudija i tužilaca iz cele zemlje reakcija je na nereagovanje Visokog saveta sudstva i Visokog saveta tužilaštva, a naročito na nereagovanje ili neadekvatno reagovanje Poverenika za samostalnost. Nadam se da će i stručna i laička javnost dati odgovarajući značaj izborima za ta tela, jer smo i do sada videli kako nam se izbor “istaknutih pravnika”, za koje niko ne zna kada i po čemu su se istakli, već obija o glavu. Ljudi koje ti i takvi izaberu odlučuju o sudbinama građana, odlučuju o zakonitosti izbornog procesa. Važno je podsetiti građane da ih se to i te kako tiče.

foto: marija janković

I ranije ste bili cenjeni među kolegama i van Srbije. Međutim, deluje da ste, od kada su Vas preselili u ovih nekoliko kvadrata, postali međunarodno poznati i priznati, pogotovo u regionu?

Imam veliki broj kolega, pa i prijatelja među tužiocima u celom svetu. Mi često razmenjujemo pravna mišljenja, praksu sudova i tužilaštava, standarde u postupanju, ali, nažalost, mi i dalje ne možemo da se pohvalimo rezultatima rada kakve imaju kolege u regionu. Kada je u Hrvatskoj uhapšen aktuelni ministar zdravlja – prethodno su uhapsili aktuelnog ministra građevine, gradonačelnika glavnog grada, uhapsili i osudili premijera – osetila sam profesionalni stid jer se to kod nas nikada nije desilo. Tada sam kolegama tužiocima iz regiona rekla da ću ih voditi sve na ručak kada i mi budemo uhapsili aktuelnog ministra ili bilo kog visoko pozicioniranog političara. Kolega iz Bosne i Hercegovine tada se našalio: “Lako ti je tako obećavat, to mogu i ja, kad znaš da se to neće desit.” Rekla sam mu da verujem da hoće i da je smisao prava upravo taj da pred zakonom svi budu jednaki.