Ti moraš biti moja

Ova priča o prvom i uostalom svakom narednom albumu grupe Partibrejkers, zasnovana je na jednom – ženskom lapsusu. Pišući tekst o otvaranju izložbe Partibrejkers – Biti samo svoj, Sonja Ćirić i ja mahinalno smo umesto onog “svoj” napisale “tvoj”, i slatko se tome nasmejale. E sad, da li je to bio Frojd, očni zamor ili Gospod Bog lično, totalno je nebitno. Bilo pa prošlo, vrlo važno. Ali, od tog časa, neki crv u glavi nastavio je da radi svoj posao i malo koji dan je otada prošao, a da mi se smesta po buđenju nije ukazalo pitanje: “Čekaj, a odakle to uopšte?”.

Pusti struju kroz mene / I biću kao nekad / Ako si dovoljno luda /Ako si dovoljno hrabra.

(Partibrejkers, Ako si)

Ispostavilo se da je ova slovna omaška osvetlila mnogo značajniju činjenicu od proste nesmotrenosti prstiju. Verovatno nikome to ne bi palo na pamet, ali u celokupnom mačo nasleđu ovdašnje i svetske rok muzike generalno, Partibrejkers stoje kao svetao primer poštenog i časnog odnosa prema ženama. I to u apsolutno svim slučajevima. Ako pažljivo saslušate pesme ove grupe, iznenadiće vas do koje mere se u njima uvažava ženski ugao gledanja na stvari i žensko postojanje kao takvo. Ne samo na jedan krajnje fer, gotovo protofeministički način, već i sa odgovarajućim strahopoštovanjem i, recimo to otvoreno, opčinjenošću pred nečim slobodnim, neuhvatljivim, skoro pa magičnim.

Partibrejkers su ispevali tako pravu odu ženstvu, svaki put kada bi ga se dotakli. Vidim li na vašim licima podsmeh, dok likujući namigujete na Prsten zbog onih rima: “Kupio sam prsten, kupio sam pušku/ Jedno od ta dva baciću u reku”? Pa dobro, i Džon Lenon je u svoje vreme pozajmio Elvisove stihove: “I’d rather see you dead, little girl/ Than to be with another man” u pesmi Run for Your Life, ali se nije manje divio ženama zbog toga. Partibrejkers i žene, rečju, skroz su okej. I još mnogo više – oni su prirodni partneri u ravnopravnom odnosu. Zato, sa mizoginijom ovaj bend definitivno nema nikakve veze.

Uvek kad čujem odjek tvojih štikli, odmah se pretvorim u tvoju pticu /
Nećeš da budem kao svi /
Krotiš mene kao psa. /
Pazi da te ne ujedem.

(Partibrejkers, Ti moraš biti moja)

Praveći izložbu Partibrejkers – Biti samo svoj – trenutno u toku ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, u organizaciji Doma omladine Beograda i uz ogromnu podršku direktora Andrije Bojanića – Dragan Ambrozić i ja suočili smo svoje različite poglede na prvi album Partibrejkersa iz 1985, čija je godišnjica objavljivanja bila i konkretan povod za našu postavku. Draganov uvid tipično je muški i zvanično etabliran kroz četiri decenije od izlaska ove mitske ploče za ondašnji Jugoton. U okviru tog svetonazora, numere 1000 godina, Stoj, Džoni i Ulični hodač bez ikakve sumnje su najsignifikativnije za stanje duhova u muškom poretku sveta, onomad kao i sada. Sjajne pesme, nema šta. U času kad su se pojavile, čitava jedna generacija uživala je u svakoj od njih iz sve snage, naizust pevajući sve što Cane u njima izgovori. Amin.

Ali, devojčice su malčice drugačije gledale na ovaj događaj. Na tom istom albumu, dopadalo im se što neko provocira njihovu smelost, primećuje njihove oči i pozdravlja njihovu nezavisnost. Stvarno im se sviđalo da neko dovikuje kako moraju biti “njegove” ovog časa ili kada taj izvesni “on” zapreti da će ih ujesti mada se svejedno uprepodobi na zvuk njihovih potpetica. A tek kad ih nevaljali mladić iz pesme na kraju ploče pozove da dođu same posle ponoći i zakucaju na njegova vrata jer neizmerno želi da baš one budu sa njim… ah, čitava mladićka čežnja susrela se ovde sa jednako vrelim devojačkim fantazijama, a da zbilja ničeg vulgarnog, ponižavajućeg i neukusnog tu nije bilo. Čista strastvenost iz dubine srca, bez glumljenja naivnosti i eufemizama, ali i bez cinizma i neiskrenosti. Samo ono – mladić sreće devojku i sve što odatle ima već da proizađe.

Ona ima lepe oči / I igra celu noć / Njenu igru samo zna / Put do njenog brda.

(Partibrejkers, Ona živi na brdu)

Žene u pesmama grupe Partibrejkers neobične su i svoje sopstvene takođe. One su poput neodoljive sile koja prosto postoji tamo negde, sa svom mudrošću, lepotom i izbirljivošću, magnetično krasne, ali na svoj način i neumoljive. Glavni junak, ukratko, nikada nije načisto sa njom. Može joj izjavljivati ljubav, dodijavati joj svojim izgarajućim htenjem, vrzmati se oko njenih vrata čeznući da ga pozove na “svoj brod”, ali ona ostaje nenarušenog dostojanstva, kako god da okrenete. Seksizam ne stanuje ovde, ma koliko se u pesmama Cane vatreno ustremljivao na subjekt svoje žudnje i sasvim neuvijeno zahtevao ljubavnu komunikaciju. Već i samo zbog toga treba mu skinuti kapu.

Bilo je otuda razumljivo da jednoj naročitoj ženi mora biti mesta na izložbi. Njeno ime je Goranka Matić. Goranka je Partibrejkerse hvatala svojim objektivom svaki put kada je to zaista bilo ključno. Recimo, na njihovom verovatno prvom velikom nastupu u SKC-u krajem 1982. Pa zatim u prostoru gde su vežbali 1984, sa posebnim osvrtom na Zorana Kostića Caneta. E, on je svojom neukrotivošću očigledno probijao Gorankin profesionalni štit, ostajući na njenim fotografijama ovekovečen kao privlačni dvadesetogodišnjak, divljih očiju, impregniran džinsom i kožnom jaknom, u naoko krajnje oskudnim enterijerima Studentskog kulturnog centra.

No, vrela krv sastava Partibrejkers blista unutar tih svedenih, sivih socijalističkih kulisa i grabi vas za ruku na Gorankinim snimcima iz 1985. Na njima, originalnost fizionomija i osobeni lični stil odevanja Antona, Caneta, Ljube i Manzanere očarava i dan-danas. Koliko god na svojoj ploči zvučali opako, Partibrejkers su na ovim crno-belim zapisima još uvek dečaci, nežnih lica i delikatne čulnosti. I dok poziraju, oni su prirodni i nenametljivi. Usred ničega – bend plamti.

Možda vas Partibrejkers bluz-rok melje iznutra i spolja, ali njihovi pogledi već rečito svedoče o duhovnom nadrastanju svakodnevice. Članovi benda iskoračuju tako iz ovih fotografija napolje, napojeni pank elektricitetom, i vi odnekud znate da su pred vama ljudi veći od običnog života, što se po navici odvija okolo.

Večeras, ako želiš saznati / Dođi sama posle ponoći/ Večeras, kad lutke šetaju / saznaćeš, saznaćeš istinu. / Kako se osećam, kako se osećam

(Partibrejkers, Večeras)

foto: aleksandar kujučev

Upravo od te tačke krenuo je Aleksandar Kujučev u svom razmatranju Zorana Kostića Caneta i Nebojše Antonijevića Antona, tokom svog čuvenog foto-sešna za album Kiselo i slatko iz 1994. Njih dvojica na ovim snimcima nedvosmisleno isijavaju tu spiritualnu auru, podstaknutu istančanim Kujučevljevim intervencijama, kojima gotovo da se dodaju zlatni oreoli oko njihovih herojskih prilika. Može se, bez ikakvog preterivanja, reći da su Cane i Anton na ovim fotografijama kanonizovani u rang rokenrol svetaca. Svaka čast Aleksandru Kujučevu za ovo mistično preobraženje.

Stanislav Milojković pratio je pak Partibrejkerse takoreći od samih svojih profesionalnih početaka. Načinivši, kao tek punoletni građanin, onu kultnu fotografiju benda u studiju RTB na Košutnjaku 1984, koja se našla i na naslovnoj strani prvog albuma, Stanislav je otada fotografisao mnoge različite ere i postave grupe Partibrejkers, beležeći nezaboravne trenutke na njihovom impresivnom višedecenijskom putu kroz rokenrol. Čak i kad bismo zanemarili taj legendarni snimak, što je, naravno, potpuno nemoguće, ostaje sijaset razloga da sa pažnjom sledimo Milojkovićevu detekciju finih metamorfoza grupe Partibrejkers na prelazu vekova, od crno-belih zapisa do vatrometa boja iz najnovijih dana.

foto: stanislav milojković

Ono što ovu izložbu čini istinski uzbudljivim otkrićem jeste to što su skoro sve fotografije prvi put javno izložene pred publikom, kako bismo u njima prepoznali dušu ovog jedinstvenog benda.

Hiljadu zvezda na nebu sja / Znaj da ćes biti moja sva / Stanujem na spratu ne zna mu se broj / Ali kada siđem biću tvoj / Biću tvoj, biću tvoj, / Samo tvoj

(Partibrejkers, 1000 zvezda/Biću tvoj)

A možda smo, da se vratimo početku teksta, Sonja i ja jednostavno prezupčile i neosetno prešle na drugi album Partibrejkersa. Zato što tamo, za sve devojčice, hiljadu zvezda na nebu i dalje sja. I neka tako bude zauvek.