Traume ostaju u DNK društva

Irska spisateljica Džen Karson, dobitnica Evropske nagrade za književnost 2019. godine za roman Palikuće, koji je kod nas objavila izdavačka kuća Zavet, gost je ovogodišnjeg, trinaestog Beogradskog irskog festivala. Palikuće su njen drugi roman od tri objavljena, a iza sebe ima i nekoliko nagrađivanih zbirki priča.

Radnju smešta u Istočni Belfast, u užareno leto 2014. godine, uoči tradicionalne parade Oranžista (irskih protestanata), 12. jula, i vreme Svetskog prvenstva u fudbalu. Po gradu bukte požari, a na ulicama vatrogasce i policiju dočekuju kamenice. Grad je, kako navodi Karsonova, “migrenozan”, oboleo od sirena, a požari dodatno potpaljuju uzavrele političke, verske i druge podele.

Koristeći magijski realizam i pomalo montipajtonovski humor, irska autorka piše vrlo ozbiljnu priču o tome šta kao nasleđe ostavljamo svojim potomcima i kako izgleda živeti u jednom podeljenom društvu posle višedecenijskih sukoba (između katolika i protestanata), poznatih kao “Nevolje”.

Za “Vreme” govori neposredno pred dolazak u Beograd.

“Trenutno živim u Belfastu, ali sam odrasla u mnogo ruralnijem delu Severne Irske, u pretežno protestantskoj, fundamentalističkoj evangelističkoj zajednici. Zahvalna sam zato što nasilje nije direktno pogodilo moju porodicu, međutim, posledice sukoba su se osećale svuda kroz segregaciju i strah. Išla sam u protestantsku školu, živela u protestantskom području i nisam upoznala katolike sve dok se nisam preselila u grad, na univerzitet, sa osamnaest godina. Kao što možete da zamislite, ovakva sektaška podela može da dovede do dubokog straha i sumnje prema drugima, što često zahteva decenije da bi se prevazišlo.”

“VREME”: Koje su društvene posledice “Nevolja”?

DŽEN KARSON: Mada trenutno živimo u periodu relativnog mira ovde, na severu, duboke podele ostaju nerešene. Jedni sebe vide kao britanske građane i žele da zadrže članstvo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Drugi se, pak, osećaju kao Irci i voleli bi da za svog života vide ujedinjenu Irsku. Mnoge strukture i sistemi podela nisu potpuno rešeni od mirovnog sporazuma 1998. godine. Naš školski sistem je i dalje 91 odsto segregiran. Veliki deo stambenog fonda u vlasništvu države podeljen je na odvojena unionistička i nacionalistička područja, a “Berlinski zid” koji deli Belfast sada je duži nego što je bio 1998. Nadalje, imamo neke od najviših stopa samoubistava u Evropi. Ove otrežnjujuće statistike o mentalnom zdravlju svedoče da, iako sukob više nije tako aktivan kao nekada, nasleđe trauma ostaje ugrađen u DNK našeg društva.

Kako vaše romane prihvataju unionisti, a kako nacionalisti?

U Severnoj Irskoj imamo dva različita oblika reči “neznanje”. Prvi je slepa i odlučna želja da se ostane neinformisan. Drugi je istinski nedostatak znanja o nekoj temi. Bila sam počašćena kada sam naišla na mnogo ovog drugog prilikom gostovanja po Irskoj dok sam predstavljala romane. Svet unionizma nije često prikazan na nijansiran, kritički način i imala sam veoma pozitivne povratne informacije od unionističke zajednice, srećne što postoji knjiga koja nastoji da istraži njihovo iskustvo bez karikiranja. Slično tome, imala sam lepe povratne informacije i od nacionalističke zajednice, posebno od onih koji žive na jugu i koji nisu bili upućeni u mnoge običaje i prakse unionista.

Jedna od glavnih tema u romanu jesu odnosi između roditelja i dece. Da li se nasilje prenosi transgeneracijski i kako možemo da prekinemo taj ciklus?

Ne verujem da ja, kao pisac fikcije, treba da nudim savete o tome kako da prekinemo cikluse generacijske traume. Vidim svoju ulogu više kroz svedočenje da se to dešava i da ima ogroman uticaj na društvo. Nadam se da ću pišući o tome koliko je sukob dubok i koliko je trauma uticala na ljude koji su mu svedočili iz prve ruke, ali i na sledeću generaciju koja živi sa njegovim strukturnim, ekonomskim, obrazovnim i političkim uticajima, možda informisati čitaoce o tome kako je živeti u postkonfliktnom društvu. Možda ću i podsetiti finansijere, kao i one u zakonodavnoj vlasti, da su nam potrebni programi, podrška i politike koji pomažu onima što još žive sa posledicama nasilja.

Na specifičan način, sa zrnom magijskog realizma, posmatrate probleme sa kojima se suočavaju žene. Na primer, figura sirene, kao i ideja o odsecanju jezika. Kako izgleda položaj žena u patrijarhalnom društvu danas?

U prošlosti, Irska nije bila preterano ljubazna prema ženama niti ih je podržavala. Postoji užasno nasleđe institucionalnog zlostavljanja i mizoginije povezano sa državom, obrazovnim sistemom i, naravno, crkvom. U poslednjih nekoliko decenija mnogi su hrabro progovorili o ovom nasleđu zlostavljanja i često su umetnici bili na čelu kampanja da se priznaju greške iz prošlosti i promene sistemi. Još treba mnogo toga uraditi, posebno oko šokantnih statistika vezanih za nasilje u porodici i žrtvama među ženama. Međutim, verujem da se polako krećemo u pravom smeru i bilo je divno doprineti radom revolucionarnim antologijama kao što su The Female Line i The Glass Shore, koje su istakle savremene spisateljice i vaskrsle spisateljice iz prošlosti.

foto: johnatan ryder

Je li moguće biti neutralan kada se nađeš između dve suprotstavljene strane? Sudeći po vašem i po romanu Ane Berns Mlekadžija, čini se – teško…

Skoro svako ko je odrastao u Severnoj Irskoj u moje vreme, odrastao je u jednoj od dveju zajednica. Ako ništa drugo, segregacija u školskom sistemu nam je pružila protestantsko ili katoličko obrazovanje. Bilo bi naivno misliti da se ove predrasude i tradicije mogu potpuno ostaviti po strani kada je reč o pisanju. Verujem da umetnici, po prirodi, često sede “malo izvan” društva. To nam omogućava da dobijemo perspektivu, nijansu i objektivnost kada stvaramo. Moram da pišem kao osoba kakva jesam, odgajana na način na koji sam odgajana, ali dajem sve od sebe da usvojim poziciju kritičkog prijatelja: slaveći ono što je dobro i vredno u mojoj zajednici i kritikujući ono što je štetno ili licemerno. Takođe, krajnje je naivno reći kako je bilo ko u Severnoj Irskoj između dve suprotstavljene strane. Podela je uvek bila složenija i fragmentiranija od jednostavnog binarnog pristupa situaciji. Pišemo iznutra i spolja, kroz kaleidoskopski raspon percepcija, iskustava i uverenja.

Ko su zapravo Nesrećna deca iz vašeg romana?

Nesrećna deca predstavljaju sledeću generaciju mladih ljudi rođenih posle mirovnog sporazuma iz 1998. Oni možda nisu svedočili sukobu iz prve ruke, ali ipak nose tragove traume. Ovde se često nazivaju “bebe primirja”.

Jednom ste rekli kako vam je čitanje pomoglo da postanete liberalniji od okoline. Koja je uloga umetnosti u tom procesu?

Čvrsto verujem da jedna pesma, roman ili predstava ne mogu baš mnogo toga da postignu u smislu promene srca i umova. Međutim, konstantno izlaganje vrsti nijansiranog, objektivnog i empatičnog razmišljanja koje se može steći čitanjem, može da odigra veliku ulogu u formiranju aktivnih, otvorenih građana sveta. Zato mislim da je jedna od najpodmuklijih stvari poslednjih nekoliko decenija postepeno brisanje umetnosti i književnosti u našim školama i stalno ukidanje sredstava za biblioteke i umetničke projekte. Mladi zaslužuju da imaju pristup vrsti umetnosti i književnosti kojoj sam ja imala pristup kroz školu. Ovakva stvar je vitalna ako ne želimo da sledeća generacija odraste uskogruda i slepa za bilo koje iskustvo osim sopstvenog.

Balkanske nacije su takođe izuzetno podeljene, kako među zemljama koje su nastale posle raspada Jugoslavije, tako i u svakom od tih društava ponaosob. Kako je moguće prevazići razlike? Da li ste čuli za velike studentske proteste u Srbiji?

Što se tiče davanja saveta drugim podeljenim zajednicama, moram da budem iskrena: moj princip je da ne govorim o situacijama, niti da dajem savete drugima osim ako u potpunosti ne razumem složenost i nijanse situacije sa kojom su suočeni. Posle sporazuma od Velikog petka imali smo pregršt takozvanih stručnjaka koji su pokušavali da nam daju savete kako da rešimo probleme u Severnoj Irskoj i kako da se nosimo sa problematičnom prošlošću. Mnogi od njih nisu imali pravu predstavu o tome koliko je situacija bila i nastavlja da bude složena. Može biti izuzetno frustrirajuće, a ponekad i uvredljivo, slušati autsajdere kako tumače gde je vaša zemlja i zajednica pogrešila. Zato sam postala veliki zagovornik prvo slušanja, pa govorenja. Kada posetim zemlju sa složenom prošlošću kao što je vaša, imam čast i privilegiju da neko vreme otkrivam detalje o situaciji u toj sredini. A onda ću, možda, u nekom budućem trenutku imati odgovore na ono što sam naučila, verovatno pod uticajem svog iskustva odrastanja na složenom mestu.

Kako vidite budućnost Irske, Evrope i sveta posle promena koje nastaju otkad je Tramp preuzeo dužnost?

Ko zna šta će se sledeće dogoditi u svetu. Ovde, u Severnoj Irskoj, navikli smo da se istorija događa neverovatnom brzinom. Jedina sigurnost koju smo ikada imali jeste da ništa nije sigurno – mir može da bude ugrožen u bilo kom momentu, mogućnost glasanja o granicama uvek je na vidiku. Život u takvom liminalnom stanju naučio me je da budem prisutna u trenutku. Trudim se da ne paničim zbog onoga što sledi i da pišem što bolje i brže mogu, s obzirom na vreme u kome živimo. Trudim se da ne postanem preopterećena. Koncentrišem se na pisanje i menjanje stvari koje imam moć da promenim. Znam iz našeg konteksta da što više ljudi razume iskustva drugih kao jednako vredna sopstvenim, i što više mogu da pronađu deo sebe u situacijama sa kojima se drugi suočavaju, verovatnije je da će imati saosećanje ili se angažovati. Verujem da su priče odličan način da se usadi osećaj univerzalne zabrinutosti i kao takvi, naši pisci i umetnici trenutno obavljaju važan posao.