Marketinška ideja Aleksandra Vučića da baš Srbija ugosti blokbaster-sastanak između Donalda Trampa i Vladimira Putina uopšte nije zaumna.
Ne postoji država na svetu gde tzv. Zapad i tzv. Istok imaju sličnije ciljeve nego što je to Srbija.
Zajednička tim ciljevima je apsolutna podrška Aleksandru Vučiću.
Dok Vučić i njegovi tabloidni kerberi po cele božije dane trabunjaju o rušenju vlasti „spolja“, o uplitanju „stranih službi“, „ustaških blokadnih kuharica“ i podmetanju klipova u točkove inače nezadrživog srpskog BDP-a – Vučić je u par sati, sa najvišeg mesta, dobio direktnu podršku iz Moskve i Vašingtona.
Istupi Marije Zaharove i Ričarda Grenela naravno da nemaju veze sa interesima Srbije već supersila koje ovi zastupaju. I, u slučaju Grenela, sa sopstvenim džepom pošto je on neka vrsta makroa za dil Trampovog zeta oko poklanjanja Generalštaba.
Njihov rečnik je samo eho Vučićeve propagande, o tome kako neki nasilnici, rukovođeni spolja, hoće da parališu Srbiju i preotmu vlast.
Kraj nekih iluzija
Građani Srbije, makar i oni rusofilni, iz Moskve nisu ni mogli da očekuju bogzna kakvu podršku demokratskim naporima u Srbiji. Ta u Moskvi ljudi koji se usude da kritikuju režim završe u gulagu ili volšebno popiju otrov ili padnu sa petog sprata.
Ali, iluzije su valjda do sada izgubili i oni koji decenijama pričaju da sa zapada, iz Amerike i EU, duva vetar demokratije na kojem i Srbija treba da jezdi.
Ako je toga ikad i bilo, u pitanju je davno prošlo vreme. Danas Vučića dvore u Vašingtonu, Berlinu i Parizu, hvale ga kao „faktor stabilnosti“ dok im nutka predavanje Kosova, granate za Ukrajinu, litijum, tendere i milijarde evra narodnih para za borbene avione.
Demokratija, institucije, sloboda – sve ono što na Zapadu uprkos talasu populizma i dalje postoji – u Srbiji se tretira kao efemerno, kao smetnja dilovima sa Vučićem
Što nas vraća previše izlizanom citatu da ne moraju oni, Zapadnjaci, da žive u Srbiji, pa i što bi ih bilo briga.
To možda nije loše
Ima nekoliko godina da mi je švajcarski novinar Andreas Ernst, čovek koji je dugo živeo u Srbiji i koji voli Srbiju, rekao: „Ljudi u Srbiji izgubili su saveznike spolja. (…) Jasno mi je koliko je teško da dođe do promena. Ali, na posletku, spas može da dođe samo iz Srbije.“
To je tako tačno i nosi važnu pouku – nikada nije bilo besmislenije da se kritičari Vučićeve vlasti dele na rusofile i evropejce, na kosovske zavetnike i zagovornike NATO, na tradicionaliste i liberale. Svi su u istom čamcu i imaju samo jedni druge.
Na kraju, to možda nije ni loše. Kad jednom režim padne, narod Srbije neće dugovati ništa nikome spolja.
