Sećate li se Čombea

Šest godina nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, u glavnom gradu Nemačkog carstva ponovo su se sastale velike sile kako bi podelile sfere interesa na afričkom kontinentu i krenule da iskorišćavaju rudna i ostala bogatstva bez međusobnih sukoba. Glavna tema je basen reke Kongo, nedovoljno istražena teritorija u srcu Afrike, za koju se verovalo da je bogata retkim metalima.

Kako bi izbegle međusobni sukob, Velika Britanija, Francuska i Nemačka su ove teritorije dodelile belgijskom kralju Leopoldu II kao njegov lični posed, pod krajnje licemernim nazivom “Slobodna država Kongo”. Počela je ekstremno efikasna i nehumana eksploatacija ljudi i prirodnih resursa, a za neispunjavanje normi odsecane su šake, čak i cela sela su paljena i masakrirana ako ne bi obezbedila kvotu robovske radne snage.

Nakon Drugog svetskog rata otpočeo je proces neretko prividne dekolonizacije u svetu i 30. juna 1960. godine Republika Kongo je proglasila svoju nezavisnost, sa premijerom Patrisom Lumumbom na čelu. Odmah su izbili sukobi predvođeni lokalnim gospodarima rata i premijer je zatražio pomoć od Sovjetskog Saveza. To je bio signal Americi da ne sme da toleriše upliv druge hladnoratovske supersile u svoju interesnu sferu i Lumumba je svrgnut, uhapšen i nakon nekog vremena poslat oblasnom gospodaru po imenu Moize Čombe u provinciju Katanga, koja je bila pod belgijskom kontrolom uz pomoć regularnih belgijskih trupa i raznih grupa plaćenika rudarskih kompanija – sve su zamenile tradicionalne kolonijalne sile. Lumumba je 17. januara 1961. streljan sa svoja dva saradnika i njihova tela su skrnavljena da bi na kraju bila rastvorena u kiselini. Ovaj zločin je uspešno skrivan desetak dana kada su svetski mediji konačno objavili vest o pogubljenju.

ŠTA SVE GOVORE TRANSPARENTI

Tih godina Jugoslavija je aktivno radila na formiranju Pokreta nesvrstanih i doživotni predsednik Josip Broz Tito se spremao na turneju po afričkim zemljama koje su već stekle nezavisnost. U strogo kontrolisanim medijima kriza u Kongu bila je glavna vest već neko vreme, pa su “Politika” i “Borba” poslale specijalne izveštače u Leopoldvil (glavni grad Kongoa) i prve dve strane udarnih dnevnih novina su po pravilu bile rezervisane za njihove izveštaje, čak se i “nezapamćeni uspesi” u izgradnji socijalističkog društva povlače ka sredini tada najpopularnijeg medijskog formata.

Istovremeno sa obnarodovanjem vesti o Titovoj turneji od 10. februara stižu agencijski izveštaji o tome kako se sumnja da je Patris Lumumba ubijen. Četiri dana kasnije stiže i potvrda te vesti i u velikom broju gradova bivše Jugoslavije počinju protestni skupovi. Isti je slučaj sa velikim državnim preduzećima. Radnici fabrike “Rade Končar” iz Zagreba održavaju protestni skup sa koga šalju pismo Savetu bezbednosti UN, dok kolektiv drvno-industrijskog preduzeća “Lim” iz Ivangrada (današnje Berane) telegramom iskazuje punu podršku i solidarnost Sveafričkoj konferenciji u Akri.

Ne treba biti naivan pa smatrati da ovi skupovi nisu organizovani uz punu podršku javnih i tajnih službi bezbednosti, koje su na ovaj način kanalisale narodno nezadovoljstvo i pokušale da “poboljšaju” diplomatsku poziciju Titu koji se već ukrcao u Splitu na brod “Galeb” na putu za Akru (glavni grad Gane).

Od ranog jutra 14. februara 1961. godine, studentski domovi i preduzeća širom Beograda užurbano spremaju transparente za predstojeći miting. Na osnovu raspoložive foto-dokumentacije jasno se vidi razlika između “spontanih” i “od gore sugerisanih” transparenata. Na osnovu višedecenijskog iskustva autora ovih redova, sveukupni izgled (format, način izrade i poruke koje nosi) transparenata je najbolji indikator o spontanosti, a bogami, i pravičnosti protesta na kojima je istaknut.

Prvi miting se održava na glavnom zemunskom trgu gde, između ostalih, govori i student Ahmed Kamara iz Sijera Leonea, a oni najuporniji, predvođeni grupom studenata iz afričkih zemalja, nastavljaju ka Trgu Marksa i Engelsa. Kod bivše železničke stanice, na improvizovanoj govornici besede nižerangirani rukovodioci grada i republike, a od Studentskog doma “Ivo Lola Ribar” kreće se najveća grupa studenata koji nose poruke poput “Slava Lumumbi – smrt kolonijalizmu”, “Lumumba, zločinci te se i mrtvog boje”, kao i pogrdne karikature Čombea i ostalih za koje se verovalo da su umešani u ovo političko ubistvo.

U 15 časova počeo je centralni miting na današnjem Trgu Nikole Pašića, sa krova autobusa koji je specijalno dovezen za tu priliku govorili su Dušan Mitević, tadašnji predsednik Saveza studenata beogradskog Univerziteta, Dušan Petrović Šane u ime Saveza socijalističkog radnog naroda Srbije i Daku Tete, student Rudarskog fakulteta poreklom iz Togoa, čiji je govor “na vrlo dobrom srpsko-hrvatskom jeziku” pobrao najveće aplauze. Novinski izveštaji govore da je na skupu bilo više od 150.000 ljudi, što je sasvim sigurno izuzetno preteran broj, s obzirom na foto-dokumentaciju i tadašnji broj stanovnika glavnog grada. Cinici bi zaključili da su tadašnje redakcije raspolagale “tačkastim softverom”, do ovog preuveličavanja nikad ne bi došlo.

foto: privatna arhiva

STUDENTI I POLICIJA

Narodna milicija se spremila za ovaj skup, mada bez iskustva u sukobima sa “događanjima naroda”. Tokom dana, prilaz belgijskoj ambasadi je blokiran, ugao Ulice 1. maja (današnja Resavska) i Proleterskih brigada (današnja Krunska) preprečen je kamionima, a vatrogasna kola su parkirana u blizini. Već od 17 časova velike grupe demonstranata, pretežno studenata, prilaze ambasadi, probijaju kordon organa reda i nakon provokacija osoblja belgijske ambasade napadaju na sam objekat diplomatske misije.

Policija koristi šmrkove ne bi li kupila vreme konjičkom odredu da stigne na lice mesta i rastera demonstrante, koji već pale automobile belgijske ambasade i kače sliku Lumumbe na fasadu zgrade. Čak je i provaljeno u neke prostorije ambasade, iz kojih je izbačen nameštaj i zapaljen na licu mesta. Tek dolaskom novih pojačanja, snage reda uspostavljaju kontrolu nad neredima u kojima je lakše i teže povređeno više od 80 lica. Tada jedna grupa demonstranata kreće ka Knez Mihajlovoj ulici gde su se u to vreme nalazile čitaonice (današnji kulturni centri) Velike Britanije, Francuske i SAD.

Državni vrh je tada shvatio da je “vrag odneo šalu”, kao i da demoliranje predstavništava daleko moćnijih zemalja od Belgije ne bi nikom donelo dobro, pa je angažovao i vojnu policiju da blokira sve prilaze centralnoj gradskog ulici. Kako je padao mrak, sve se smirivalo i već sutradan su se samo mogle primetiti ispisane parole na autobusima i trolejbusima gradskog prevoza: “Smrt Čombeu” i “Belgijanci, marš iz Konga”. Treba napomenuti da je ime oblasnog gospodara južnoistočne kongoanske provincije Katanga Moiza Čombea postalo popularni nadimak za negativca u javnom govoru i popularnoj kulturi od tada pa sve do devedesetih godina prošlog veka na ovim prostorima. U skorije vreme, to ime su u etar vratili autori humorističke serije Državni posao.

ZAOSTAVŠTINA

Već od 16. februara je nastupila “kontrola štete” u državnim (tada jedinim) medijima, a nije bilo ni pomena o demonstracijama i neredima. Novinske stupce su ispunjavali tekstovi o pomračenju Sunca koje se najbolje videlo sa ostrva Hvar, Budvi kao budućem snabdevaču Beograda karanfilima, ružama i mimozama, kao i kako će novoustanovljeni platni razredi uticati na napredovanje državnih službenika.

Treba naglasiti da su sve javne studentske manifestacije šezdesetih godina 20. veka imale jedan zajednički detalj. Strani studenti su redovno nošeni na ramenima “domaćih” kolega i jako je prijatno primetiti što se taj duh održao i do dan-danas. Stičem utisak da se ovo društvo polako ali sigurno distancira od histeričnih poruka omalovažavanja pa čak i mržnje, u kojima prednjači estradna delatnica koja očigledno sve više strahuje da će ostati bez stabilnih izvora.