Hoćemo gusle!

Rečima jednog od manje zapaženih poluhitova dvojca Pet Shop Boys – “Happiness is an option”, odnosno, sreća je jedna od opcija, a taj brzopotezni nauk primenjen na naše stvarne živote i svakodnevice može da bude rastumačen i na sledeći način: ima prostora i za srećne ishode, barem u dubini “pripovednih kadrova” naše zbilje, naravno, ako popularnu kulturu shvatimo kao integralan deo postojanja jedne zajednice, a onda i kao validnu utehu zbog onoga sa čim se suočavamo i nosimo iz dana u dan. Konkretnije govoreći: u redovnu bioskopsku distribuciju prošlog vikenda je stigao i novi srpski igrani film Volja sinovljeva u režiji Nemanje Ćeranića, a kako su godine izmicale, činilo se da sve manje nade ima za taj hrabri mladi film počet još 2017. godine, ali evo, preživeo je sve turbulencije na putu ka gledaocima, uključujući i višegodišnju produkcionu komu/hibernaciju, a onda i smrt Žarka Lauševića, tumača jedne od zamašnijih rola u tada snimljenom materijalu. Gledaoci su se u međuvremenu u značajnom broju kanda ponovo zaljubili u eskapizam (i to kod nas – retro šik podtipa) kao ključnu komponentu filmske priče bioskopskog “gabarita”.

...

Doduše, nekakvog eskapizma ima i u Volji sinovljevoj, koja je, pošto je kismet tako izvoleo, došla kao već treći film u režiji mladog Ćeranića (nakon međusobno poprilično raznorodnih ostvarenja Lihvar i Nedelja), a ne prvi, kako je prvobitno bilo planirano; eskapizam Volje sinovljeve dakako spada u potpuno drugačiji podsoj – reč je, da podsetimo, o distopijskoj priči u ovdašnjem/srpskom kontekstu, u kojoj svi nastoje da uteknu od sudbine, možda jednako surove prema svim akterima pa, i na duže staze gledano, čak i prema onima onima koji zauzimaju sam vrh društvene hijerarhije tog strogo kodiranog, pa i kastinskog sistema, nastalog na razvalinama, pretpostavimo ovog našeg sada (katastrofu su izazvale kisele kiše, posledice zagađenja, a kako je dobar deo filma sniman na jalovištima i pustopoljinama, lako je prepoznati ili možda ipak samo učitati referencu). Da zabune ne bude, Volja sinovljeva jeste mnogo toga, ima u njoj podosta stilskog, žanrovskog i unutaržanrovskog, pa i izražajnog šarenila, ali to svakako nije mračna ekološka priča. Uostalom, kako nas čitav taj podžanr uči (uzmemo li kao reper Milerovog Pobesnelog Maksa ili Sarafijanovu Interzonu, Maršalov Sudnji dan, te možda i neki od brojnnih epigonskih naslova iz prethodnih epoha filmske industrije), ekološka propast je uvek i nužno samo datost, neophodna predispozicija da bi se stvorio jasan i živopisan okvir za nove pokušaje priče o mraku u ljudskim dušama, što posebno dolazi do izražaja kada se u paramparčad raspadne ionako porozna i upitna krinka civilizacijske uprizorenosti i života u manje ili više evidentnom komforu.

Sam sinopsis Volje sinovljeve ionako je šire i brzo dostupan, te istaknimo samo ono najosnovnije – Ćeranić i scenarista Strahinja Madžarević ovde su posegnuli za oprobanim postavkama podžanra, te u žiži njihove povesti pratimo sukobe zakrvljenih frakcija, sa naglaskom na pokušajima mlađeg, neustrašivog a samozatajnog junaka da povrati sablju koja je sudbinski baš njega odredila da bude njen čuvar (a onda možda i povremeni korisnik). U tom pogledu, Volja sinovljeva se od početka do kraja kreće stazom koju su mnogi drugi (ponajpre u planetarnim okvirima, jer distopija kod nas na filmu nije bila zastupljena, izumemo li ekstravagancu potpuno drugog usmerenja – film Lijepe žene prolaze kroz grad Želimira Žilnika ili izlišne ispade pretencioznosti poput pravično zaboravljenih ostvarenja Neka čudna zemlja i Atoski vrtovi). Sukobi, odnosno komprimovani ratovi i borbe do istrebljenja, u ovom friškom filmu deo su šire žanrovske arhitektonike, a u idejnom smislu koren imaju u univerzalno pojmljivoj postavci da je rat (ovog ili onog opsega, ovog ili onog cilja) u srži ljudske, ionako silno falične prirode, čega su i akteri Volje sinovljeve, tog dovoljno uverljivog distopijskog isterna u dobroj meri svesni. Rat je izvesnost, mir je eluzivan cilj.

Volja sinovljeva zahteva izvestan gledalački rafinman i predznanje o žanru, ali i o samoizabranoj estetici u čije je ruho uvijena ova i ovakva priča, te će biti zanimljivo pratiti kako će šira publika, računajući tu i one prilično brojne – gledaoce-slučajne namernike iz multipleks bioskopa po tržnim centrima, reagovati na tu osobenost. Pojasnimo stoga da Nemanja Ćeranić nepobitno teži žanrovskom doživljaju i “pakovanju” filmske priče, ali ovaj žanrovski film dobrano je prožet uplivom arthaus samosvesti. S tim u vezi, ako je već pominjani Lihvar bio omaž “rukopisu” mladog Voltera Hila, a onda i Nikolasa Vindinga Refna, Volja sinovljeva bi se mogla dovesti u “sestrinsku” vezu sa manirom u kome, na primer, Ana Lili Amirpur, rediteljka zapaženih ostvarenja Devojka se vraća kući sama, noću, The Bad Batch i Mona Liza i krvavi mesec, spaja nespornu žanrovsku konsekventnost s jedne, i arthaus osobenost i pipavost s druge strane tih sasvim nepotrebno sukobljenih i upitnih oprečnosti savremenog filma. Ako je potrebno dodatno precizirati, neka bude istaknuto da je upravo pominjani The Bad Batch, i to ne samo na konto distopijskog zajedničkog sadržatelja, najprirodniji parnjak pristupu koji je ovim svojim prvim, a zapravo trećim filmom Nemanja Ćeranić odabrao i dao na uvid i procenu.

Volja sinovljeva je delo i plod opsežno-temeljne estetizacije, i dobro je što je tako, jer upravo se tu, na toj zahtevnoj i ambiciozno postavljenoj koti, krije ključna apartnost ovog filma u odnosu na veći deo današnje srpske kinematografije, koji se istrajno kreće unutar međa mahom nenadahnjućeg naturalizma, dramedije kao teške žanrovske bukagije i snimateljskih rešenja koja zastaju na tački pukog beleženja događaja tehnikom niskog intenziteta znanom kao plan-kontraplan. U tom smislu, Volja sinovljeva je upečatljiv pogled razmahanosti pa i neumerenosti, koja, međutim, na svu sreću zastaje na vreme – pre nego što stupi na tle ionako uvek jalove i izlišne razmetljivosti. Ovo je film koji je u etstetskom pogledu, a i u dimenziji produkcione ambicioznosti, zbilja teško pomešati sa bilo kojim drugim filmom koji stiže sa ovih ili obližnjih adresa, pri čemu ta estetizacija ima valjano i ubedljivo utemeljenje u samoj priči, dovoljno promišljeno uvezanoj sa ovdašnjom epikom i mahom istovremeno mačističkom i melanholičnom pripovedačkom tradicijom spevova o velikim, neumitnim sukobima i pogibeljnosti, bez čega i nema niti može biti kakvog-takvog uspeha na putu ka novoj pobedi, a možda i ka narednom nizu poraza (otud, sva je prilika, i motiv slepog guslara, svakako upućenog u zbivanja u sve epizode borbe do istrebljenja, možda svih i po svaku cenu).

A nevolja sa Voljom sinovljevom proizilazi iz već pominjanog – naknadnog “kalemljenja” i razbokoravanja polazne priče, te se i ovog puta stiče utisak da je pred nama film nastao iz šireg materijala. Doduše, ovo ostvarenje pokazuje vidno više ambicije da se zatome i zacele ta prekrajanja i ti šavovi, ali uprkos tome na mahove strada i sam ritam pripovedanja, ta uvek odveć varljiva i osetljiva stavka. Zamašnija upotreba flešbekova uvek je diskutabilan zahvat kada se na drugom tasu nađe što ujednačeniji i što “organskiji” ritam čitave priče kao zdravorezonski cilj, a repetitivnost segmenta sa guslarom i njegovim mladim pratiocem u krčmi punoj neprijateljski nastrojenih slušalaca dosta brzo zapada u manir. S druge strane, na sreću imamo iskrena i usredsređena nastojanja da se ta digresivno-epizodična priča ispripoveda što artikulisanije i preglednije, zatim još jedan vrhunski snimateljski rad Igora Marovića, čija je filmska slika dinamična, bogata valerima i nijansama, ali i krcata zbivanjima u drugom planu ili dubini kadra, kao i vešto koreografisane, raskadrirane i unutar priče ravnomerno pozicionarane akcione segmente, te usklađen glumački ansambl, u kome su najviše pokazali Igor Benčina, već dugo jasna i nesporna budućnost i postojana snaga srpskog muškog filmskog glumišta, Marta Bjelica, na preciznom tragu žanrovskog izraza najpodsenijeg prirodi ove priče, te baš mladi Ivan Vujić (viđen ranije u filmovima Kralj Petar Prvi i Oluja).

Ono što je ovde možda najznačajnije – naravno, uz suspenziju neverice (nužne kada gledate distopiju u kontekstu savremenog srpskog filma), Ćeranić, Madžarević i ostatak ekipe ovde su stvorili nešto što očito dobro razumeju i osećaju; pritom, stvorena je i upečatljiva iluzija sveta koji je tu prikazan, a u kome je priča kao ova moguća i, ponovimo to, organski data i plasirana. To je već sasvim dosta za film koji u sebi, izuzev manjkavosti za koje publika može, ali i ne mora da ima posebnog razumevanja, nosi potencijal da pokrene prekopotrebni preporod u srpskom filmu naših dana, u smislu da se autori drznu da upornije sanjaju i da izmaštavaju svetove, pa bili oni upadljivo daleko od tipskog i oprobanog. Na tom tragu, a uz tek prstohvat ionako zauzdane navijačke ostrašćenosti koja sleduje svakom ko pokaže ambicioznost i odrešitost (a toga u Volji sinovljevoj ima napretek), ovaj film stiže do četvorke kao okvirne ocene za pokazano (dabome, na skali od 1 do 5).