Prvi rođendan

Da mi je gatara rekla: “Imaćeš ti mačku”, otero bi je u 3pm, reko, idi begaj, i ne bih joj dao ni žutu banku. Ali, nikad ne reci nikad, Mašinka je, tako je Nada odmah krstila, kao dvomesečno mače, biće u oktobru, stigla sa Divčibara. I odmah smo se svikli i navikli, Mašinka je iz prve pronašla posudu sa peskom, to mesto gde će ići poradi sebe i zatrpavati svoje izlučevine. I eto, bogu hvala, dogurala je do prvog rođendana, koji je pao negde sredinom avgusta.

Odmah je pokazala karakter: kad sam je prvo veče zatvorio na terasu, mila majko, koji je to bio koncert arlaukanja, vrištala je kao da sam je bacio u živi kreč; nije bilo druge nego da je pustim u sobu. Pripremili smo joj ležaljku, okačili na radijator da joj bude toplo, ali jok, ona je gotivila samo krevet. Bacao bih je sa kreveta na fotelju preko nekoliko puta i nekako bi prihvatila da počine na jastucima fotelje. Sad spava gde stigne i gde joj se prohte… U neko doba, ko će ga znati kad, penje se na krevet i sklupčava kod nogu.

Prošla je sve preglede kod čika doktora, primila sve vakcine, posle sterilizacije nosila rogu, kad je povratila, trkom sam je nosio kod veterinara, koji joj je dao bocu za “smirenje creva i želuca”. Dobila i pasoš, koji se negde zaturio, da može u inozemstvo.

Nada je u početku bila skeptična – šta će nam mačka, znaš li ti koje ona bolesti može da prenese, a tek te dlake, ali i to je prošlo, sad su ko nokat i meso. Kad dolazi sa posla, mačka izleće pred nju, naglavačke upada u torbu, skače i vere se po njoj, ona u kupatilo, Mašinka cvili pred vratima, dok radi vežbe, njuška joj kosu, maše repom pred licem. Sad joj, kad je vreme, daje gulaščić, a ona frkće pored nje i zadovoljno zanosi dupencetom u hodu.

Vodili je, u njenom providnom rancu, i u supermarket, u goste kod Lune, ali, pravo reći, od sveta je videla tek stepenište zgrade i gelendere. Dok je bila manja, znala je da pređe preko praga, njuška oko lifta, sad, čim čuje ulazna vrata, neki glas, zbriše u stan, pritaji se, ne možeš je naći. Jednom prilikom sam se uplašio da je nestala, ostavio je na vratima i otišao u kupatilo, kad se vratio, nema je, izašao u hodnik, dozivao, pitao komšije, ko da je u zemlju propala; posle desetak minuta sam je našao iza fotelje gde se bila sklupčala ko jež.

Od starta se videlo da je rođeni lovac, jedno vreme je satima znala da čuči pored odvodne rešetke u kupatilu. Sve mi je postalo jasno kad sam video da je kandžama probola, usmrtila bubašvabu, tu im je spremila sačekušu. Specijalista za moljce, muve, paukove. Skače dok ne zakači plen, moljca zna i da pojede. Ako je žrtva visoko, stane da zavija ispod nje, što se pokazalo kao poziv u pomoć, tada ja uzimam mlatilicu za muve, eliminišem nezvanog gosta i ona se smiruje.

Inače, zna da kunja po ceo dan, najviše na krevetu, a najvole kad sam i ja na krevetu, obavije mi šape oko članaka i nasloni glavu na noge. Ali, zna, redovno, da pomahnita, juri ko da ima motor u dupetu. U punom trku preko kreveta, iz zatrke se sjuri na naslon fotelje i sruši je, penje se na okvir vrata, savladala je vitrinu, kuhinjski bojler, počela i da se veša i gricka odvod od klime, koji je u samom gornjem ćošku sobe. Tad vaspitno dobija po dupetu, sad kad krene u takve poduhvate, dovoljno je samo da podignem prema njoj mlatilicu, odmah postaje mirna ko bubica.

Pravi je žongler kad se dokopa loptice (destak kupljenih, u razne boje i šare, netragom je nestalo), a ne maniše ni orah, smotuljak hartije, celofan, a naročito pikavce, dribla šapicama ko Maradona. Samo se okrenem, zdipila šapicom pikavac iz piksle i eno je, gura ga šapicama, trči i prevrće se sa njim.

Posle komande “Ustaj, vojsko!”, svi na radne zadatke. Kako sam ustao, maca ide i zanosi za mnom, od prostorije do prostorije, čeka sledovanje gulaša, koje dobija dva puta dnevno, granule su stalno na izvolte. Skupljam ono što je zatrpala u pesku, sipam joj svežu vodu. Sednem za laptop, eto je u krilu ili se gnezdi na radnom stolu i izviruje iza ekrana. Isprati Nadu na posao, mene na prepodnevnu kafu. Kratak espreso, uz dve smotane cigare, pijem uvek na istom mestu. Čajni kolutić izdrobim vrapcima. Do skora je po keks, u isto vreme, snimio mi raspored, dolazio avlijaner koga su zvali Crni. Ne bih ni seo, on je već trčao iza ugla po poslasticu.

U povratku obiđem markete, vidim ima li šta od “najbolje cene” za mačke. Kad ručam, odremamo u različitim prostorijama. Dočeka Nadu sa posla, dok ona ruča, propinje se, grebucka je, dobija vanredno sledovanje, najvole stišnjenu šunku, neke mortadele maniše, a od parizera jedino gotivi “Poli”. Onda stane pred vrata plakara i uzme da mjauče, ima čitav repertoar javljanja, dok joj se ne otvore vrata, da ona tamo uđe i izvrši inventar.

Popodne opružen gledam televizor, ona se mota oko nogu, zna i da se naroguši, uspravi uši, počne kao da me ujeda. Kažem joj: “Budi dobra, eno ti Precednik obećo dodatak ako budeš ignorisala Kurtija”. Uto i povečerje; ako se za dana nije istrčala, sve iz zatrke krši i lomi po mraku, šapicama ispred sebe tera lopticu ili ukosnicu koju je maznula iz korpe.

Za kraj da citiram neke poznate mačkoljupce. Žan Kokto je rekao da je mačka po duši egzistencijalista, a Hemingvej, koji je imao mačku sa šest prstića, da je ona primer apsolutne emocionalne iskrenosti.