Na filmu: Majkl Korleone, naravno, sin Don Korleonea, drugi Kum, hladan kao led; neko ko može da potegne pištolj sakriven u toaletu i da prosvira metak kroz glavu korumpiranog policajca; neko ko može da kaže svojoj ženi Kejt da je nikada nije lagao lažući pritom; neko ko daje poljubac smrti svom bratu Fredu... A inače, večiti neženja koji bi radije pristao da ujutru nađe odsečenu konjsku glavu u svom krevetu nego da novinaru išta poveri o svom neobičnom ljubavnom životu
Dok je u svojim najtežim danima Al Paćino radio u teatru Rivoli na Tajms skveru u Njujorku kao poslužitelj na šalteru sa slatkišima, često je stajao pred četvorosmernim ogledalom u kome se vidi lice iz svih uglova i ispitivao svoj profil razmišljajući: “Kako bih mogao da budem glumac sa ovakvim licem?” Upravnik je to uočio i silazeći s balkona vijugavim stepeništem, zaobišao ga kao u nekom baletu, pokazao na njega i zaurlao “Otpušten si!”, a zatim nastavio ka predvorju ne prekidajući hod. Paćino kaže da je skoro aplaudirao tako gracioznom načinu na koji je dobio otkaz.
U takvim teškim danima počeo je da se ozbiljno usavršava u Studiju glumaca (Actors Studio) u kome je od ranih do sredine 60-ih odzvanjalo ime Lija Strazberga, učitelja glume po sistemu koji je u Njujork doneo Konstantin Stanislavski kada je 1923. preneo Moskovski hudožestveni teatar, a koji američki glumci zovu Metod. Na prvoj audiciji Strazberg je odbio Paćina ocenjujući da je previše stidljiv. Kada ga je nekoliko godina kasnije primio, kažu da je bio pomalo uplašen Paćinovom rešenošću da uroni u ulogu 24/7: “Darling, moraš nekad i da odustaneš…”
Al Paćino je pokazivao izvestan otpor prema Metodu govoreći da je Stanislavski iz Rusije a on iz Bronksa, ali ta škola je izbrusila njegov glumački profil.
Zahvaljujući Strazbergovom studiju, on je osvojio izuzetno eklektičan repertoar dramskih pisaca i pozorišnih stilova koji su vladali u pozorištima Njujorka i Bostona u kojima je igrao. Malo je glumaca iz njegove generacije koji su igrali u tako raznolikim delima – često relativno nejasnim – Vilijama Sarojana (Zdravo tamo), Avgusta Strindberga (Kreditori), Kliforda Odetsa (Probudi se i pevaj!), Žan-Kloda Van Italija (Amerika, ura),Tenesija Vilijamsa (Camino Real, što na španskom znači: Kraljevski put) ili Bertolta Brehta (Zadrživi uspon Artura Uija i Džungla gradova). On je taj repertoar kombinovao sa stalnim sit-kom nastupima u noćnim klubovima Grinič Vilidža.
Li Strazberg je, navodno, ohrabrio Paćina da preuzme i one vrste visokih šekspirovskih uloga u Ričardu III, Juliju Cezaru ili u Mletačkom trgovcu koje, po ocenama “ljubaznijih kritičara”, nisu bile prikladne za ovog suštinski urbanog američkog glumca. Svaki Englez će reći da Amerikanci govore Šekspirove reči u slengu. Njegov dokumentarni film Potraga za Ričardom (Looking for Richard, 1996) sa izabranim pozorišnim scenama i dokumentarnim prilozima, kritika je dobro ocenila, a u nekim anketama iznenađujući broj studenata kaže da bi film Ričard III Lorensa Olivijea iz 1955. godine bio potpuno nedokučiv bez prethodnog gledanja Paćinovog U potrazi za Ričardom.
Kažu da je Al Paćino osvojio Off Broadway ulogom Marfa, zbunjenog i problematičnog mladića u komadu Indijanac želi Bronks (1966), uznemirujućoj studiji tada nepoznatog dramskog pisca Izraela Horovica o bezumnoj okrutnosti dvojice tinejdžera-nasilnika prema bespomoćnom Indijancu na autobuskoj stanici za Bronks, koji je iz svog rezervata krenuo da poseti sina, a govori samo nekoliko engleskih reči. Igrao je sa Džonom Kazaleom, svojim budućim filmskim nesrećnim bratom Fredom u Kumu.
KLIFI I PANIKA U PARKU DROGA
Nakon teatarskog uspeha na scenama “of Brodveja” i na samom Brodveju, snimio je nekoliko filmova beskompromisno različitih od holivudskih konvencija. A onda je usledio njegov uspešan debi u ulozi narkomana u filmu Džerija Šacberga Panika u parku droga (1970) – koji je, sudeći po hronikama, bio više cenjen nego gledan što, valjda, ilustruje surovu stvarnost da veliki rad često može proći neprimećen.
Al Paćino nije bio narkoman, ali je upoznao taj svet, kao i njegov zemljak iz Bronksa reditelj i profesor Džeri Šacberg. Nešto o tom svetu je možda naučio od tragične sudbine svog druga sa ulice u Bronksu i iz srednje umetničke škole Klifija, koji se često šegačio s njim zbog toga što je odbijao drogu: “Sani Boju ne treba droga – on je (prirodno) naduvan!”
Taj Klifi je imao nemirni karakter i četiri starija brata koji su ga tukli svaki dan. Jednom je ukrao kamion za smeće. Takođe je umeo da provaljuje u kuće. U Nju Džerzi nije smeo da ide jer ga je tamo tražila policija. Bio je talentovan. Sa trinaest godina, nosio je kopije Dostojevskog u zadnjem džepu, pa ipak je izbačen iz umetničke škole.
Naime, Klifi, koji je uvek imao neki plan, jednom je rekao da će opipati grudi inteligentne i sofisticirane nastavnice za glas i govor, slavne zbog toga što je izlazila sa Marlonom Brandom.
“Čas je počeo tog jutra kao i obično, a nastavnica je držala lekciju svojim dubokim, rezonantnim glasom. Klifi je ustao. Rekao joj je nešto, ne znam šta, obuhvatio je rukama sa leđa, okrenuo je prema razredu, tako da se vide obe njegove ruke na njenim grudima”, sećao se Paćino.
Pogledao je Sani Boja i osmehnuo se kao neko ko nema pristojnosti, ograničenja, ni savesti. Ovaj je prasnuo u smeh mada je i on, kao i većina učenika koja je ćutala, bio iskreno užasnut ovim prestupom. Dan je proveo u direktorovoj kancelariji sve dok majka nije stigla i izvinila se u njegovo ime.
A Klifi je izbačen iz škole, a zatim i iz svoje kuće i jedno vreme nestao je i iz života Sani Boja.
Prijavio se u vojsku i služio nekoliko meseci, ali je upao u nevolje. Stražar bi podigao pištolj i svojim južnjačkim otezanjem rekao bi Klifiju, koji je u to vreme još uvek bio Jevrejin: “Znaš, mogao bih da ti jednostavno raznesem glavu i kažem ljudima da si pokušao da pobegneš”.
Ponavljao je to, dan za danom, sve dok se Klifi konačno nije okrenuo momku i rekao: “Hej, znaš šta? Bolje da me ubiješ. Jer ako to ne učiniš, kad izađem odavde, vratiću se i ubiću te”.
Bačen je u zatvor pre nego što je otpušten. Izašao je iz vojske u gorem stanju nego što je ušao. Bio je na igli, radio je i govorio svakakve ludosti. Rekao je i da je bio u istom vodu kao i Elvis Prisli, a ispostavilo se i da jeste. Takođe i da je otišao u Kanadu i prešao iz judaizma u katoličku veru da bi mogao da se oženi devojkom koja je zatrudnela.
Kad se vratio, često je svraćao kod Sani Boja i svaki put bi otišao u kupatilo da se “pukne”, ponekad sam, a ponekad u društvu drugih ljudi koje je doveo. Na kraju je Paćino morao da mu kaže da više ne dolazi. Nikoga nije iznenadilo kada se predozirao i umro.
PREKO ZIDA IZMEĐU STVARNOSTI I ILUZIJE
Kažu da u srcu Paćinovog talenta leži njegova sposobnost da sruši zid između stvarnosti i iluzije zato što se uvek iscrpno pripremao za uloge. Radi filma Lice sa ožiljkom (Scarface 1983) upoznao je i neke stvarne dilere droge i bio duboko uvučen u lik Tonija Montane, zloglasnog, ubojitog kubanskog narko bosa sa nadimkom čikaškog gangnstera iz 1930-ih – Ala Kaponea. Navodno se toliko uživeo da je, kada ga je napao komšijin pas, što ga je inače nasmrt plašilo, viknuo “Odbij!” i da je ta zver od straha pobegla.
Pozorišni reditelj Arvin Braun bukvalno se uplašio kada je kasnih šezdesetih prvi put ugledao Paćina u predstavi Indijanac hoće Bronks. “U sebi je imao toliko nasilja da je razbio mističnu liniju koja omogućava publici da se oseća prijatno. Intelektualno, znao sam da je bio glumac i da neće skočiti sa bine i napasti me. Ali on me je uplašio…”
Elen Barkin opisuje slično iskustvo dok je snimala film More ljubavi (Sea of Love, 1989), tokom scene u kojoj se Paćino napije i viče na nju.
“Ponovili smo scenu tri ili četiri puta i stalno se čulo čudno zveketanje. Onda se Al iznenada okrenuo prema meni i rekao: ‘Možeš li manje da se treseš..?’ Shvatila sam da mi se ruke tako tresu da su mi prsteni zveckali. Bila sam prestravljena. Osećala sam da bi mogao da se izgubi i da me zadavi baš tamo.”
Za razliku od glumaca koji su obučeni da pronađu istinu o liku u trenutku i da je isključe kada se scena završi, Paćino je ostajao sa tom emocijom dvadeset četiri sata dnevno tokom snimanja fima Pasje popodne (Dog day afternoon 1975).
“To je veoma težak način rada”, piše. “Cena mora biti ogromna, zaista košmarna i užasna.”
Zbog pripreme uloge u Kumu sastao se sa poglavicama mafije, ali tokom snimanja filma iz studija je stalno dolazio glas: “Pa, kada će ovaj klinac isporučiti?” A on bi samo odgovorio: “Treba mi piće!” Konačno, studio se opustio, ali Paćino nije. Kaže da se u prvih deset godina svoje karijere stalno osećao kao da film nije medij za njega.
PIĆE SLAVE, NOVAC I ULIZICE
Magazin “Varajeti” piše kako je Paćinu bilo potrebno izuzetno ubeđenje i čvrsta okosnica da se ne odluči za laku slavu posle nepredvidivog uspeha u ulozi Majkla Korleonea u Kumu.
“Kada postanete vidljivi i ozloglašeni, počinjete da prihvatate u svoj svet i ljude sa kojima inače ne biste bili povezani”, kaže on.
Njegov život je odjednom bio ispunjen pićem, tabletama za smirenje, ženama, poslovima, novcem – i ulizicama. Borio se i sa mračnijim emocijama: sebičnošću, usamljenošću, izolacijom, depresijom i prepuštao se melanholičnom meditiranju o smislu slave i postojanja: “Bila je to anarhija. Samo sam osećao haos. Kažem ‘Šta se dešava? Daj mi još jedno piće’.”
Tokom ovog perioda živeo je sa glumicom Džil Klejburg, koja se seća kako se satima namakao u kadi, pio i razgovarao telefonom. Čak je nabavio plastičnu kadu sa pultom za piće i telefon. On je komentarisao: “Sve dok sam bio kod kuće, njoj je bilo u redu, čak i da sam bio u kupatilu. Trebalo je da isključi vodovod…”
“Još uvek ne znam, iskreno, koliko daleko ili koliko duboko ide moj problem”, pričao je u to vreme. “Neki veoma bliski prijatelji su bili zabrinuti zbog toga. Nisam bio svestan svog pijančenja kao što pretpostavljam da su drugi ljudi bili zato što sam uvek funkcionisao, zaista. Nikada nisam koristio drogu. Uzimao sam lekove za smirenje dok sam pio, što mislim da nije bilo pametno…”
Kada su prijatelji insistirali, išao je na sastanke alkoholičara apstinenata.
Prestao da pije i puši? Možda, mada je tokom razgovora s biografom malo- malo trčao u kuhinju da zapali cigaretu na štednjaku, a jednog trenutka je otuda dopro dim sa zapaljenog tiganja… A čašu vina opisivao je kao nagradu što je preživeo dan.
BOG ZNA KO SI
Biograf Lorens Gobel je pisao kako je u Paćinovom apartmanu u Medison aveniji u toaletu curela voda i kako je dnevna soba bila popunjena nameštajem gradskog stanovnika “daleko od Brodveja”, po kome su bile razbacane kopije skripata Šekspirovih komada sa zavrnutim ćoškovima stranica ili knjige, kao na primer, Čovekova sudbina Andrea Marloa…
Paćino, pisao je “GQ”, nije vrsta zvezde koja snima reklame za japanske automobile, blista na prikupljanju sredstava za politički korektne kandidate ili priča o svom ljubavnom životu na kauču ponoćnog tok šou programa američkog komičara Arsenija Hola. Ovde govorimo o tipu koji ponovo čita Čehova i Emili Dikinson iz zabave. Momak koji piše poeziju i, milosrdno, izgubi je.
Neke hagiografije govore kako je Paćino bio više zainteresovan za umetnost nego za novac zbog čega je napravio nesvakidašnje izbore u karijeri. Na primer, 1992. je pristao na smanjenje plate od 4,9 miliona dolara da bi glumio u dve jednočinke radi prikupljanja sredstava za njujorško brodvejsko pozorište Circle in the Square, (Krug na trgu), koje tada postavlja na scenu predstave dramskih pisaca kao što su Tenesi Vilijams, Judžin O’Nil, Žan Žirodu, Dilan Tomas… Osnovao je fondaciju koja daje donacije gladnoj deci, istraživanju AIDS-a i drugim ciljevima.
U poznijim godinama osvežio je svoje interesovanje za glumu tako što je čitao na fakultetima i radiju, u Glumačkom studiju držao poneki masterclass i opsesivno montirao svoj pedesetdvominutni film Lokalni stigmatik (The Local Stigmatic), koji je snimljen 1980, montiran i prikazan u Muzeju savremene umetnosti 1990. i nikada nije pušten u bioskope. To je drama engleskog pesnika Hitkota Vilijamsa iz 1965. o dvojici kokni nasilnika zahvaćenih klasnom zavišću koji brutaliziraju glumca kojeg upoznaju u kafani zato što je “slava prava sramota – jer Bog zna ko si”.
NA MESEČINI, POD REFLEKTORIMA…
Sudeći po sećanjima partnerki, ljubavne scene mu nisu išle od ruke.
Rad sa Paćinom u filmovima Kum Dajana Kiton je opisivala kao uzbudljiv “jer ga stvarno poznaješ i on ne može da te prevari, a ne možeš da ga prevariš. Paćino je pak pričao da zajednički rad ljubavnika na filmu omogućava da se lične stvari unesu u posao, ali to uglavnom nije tačno – da biste radili, potrebna vam je objektivnost i morate biti u mogućnosti da upotrebite maštu i treba vam malo mira”.
Elen Barkin, koja je u spavaćoj sobi snimala sa Paćinom zapaljive scene u Moru ljubavi, kaže da zaslužuje sve pohvale koje je dobila za te scene jer je jednom od najpoznatijih teških momaka u Holivudu bilo teško da glumi požudu:
“Teško mu je da to uradi osim ako to ne misli. Vođenje ljubavi je intiman gest i ne radite to sa ljudima sa kojima niste intimni. To je ono što je seksi kod njega. On nije zavodnik”.
Mišel Fajfer, koja je filmsku glumu jednom nazvala sadomazohističkom profesijom, pre snimanja ljubavnih scena u filmu Frenki i Džoni izmišljala je najzlobnije reči koje bi mu rekla neposredno pre nego što bi snimali ljubavnu scenu, pa je stala kod rečenice “Stvarno si mi dosadio…” jer je legao na pod i smejao se. Inače, reč je o filmskoj adaptaciji predstave sa “of Brodveja” Frenki i Džoni na mesečini o ubistvu iz ljubomore zasnovane na realnom događaju iz 1899.
Režiser Geri Maršal slaže se da će se Al Paćino sklupčati u svoju ljusku ako ima i najmanju sumnju da mu se neko ruga. Inače, za film Frenki i Džoni Al Paćino je od kuvara japanskog lanca restorana “Benihane” tako dobro naučio tehniku seckanja da je Mišel Fajfer morala da mu kaže da secka mekše kako bi mogla da čuje sebe dok govori.
U svakom slučaju, Al Paćino bi radije pristao da ujutru nađe odsečenu konjsku glavu u svom krevetu nego da novinaru išta poveri o svom ljubavnom životu, pisao je 1992. muški magazin “GQ”. On se držao odgovora Bet Dejvis na pitanje šta brak čini uspešnim: “Odvojene spavaće sobe”.
A njegov prijatelj i glumački kolega iz Kuma Džejms Kan mu je, pak, zamerao zbog povučenosti, afektacija tipa “želim da budem sam”, skrivanje ispod šešira, brkova i maski: “Uđeš u posao da dobiješ priznanje, a onda odbiješ priznanje? Who are you bullshitting with that?”
Kubansko-američki glumac Endi Garsija, koji je pomogao u negovanju Paćina tokom loših profesionalnih i ličnih trenutaka tokom snimanja filma Kum 3, pričao je o romansi Kiton-Paćino: “Sviđali su se jedno drugom. Mislim da su predodređeni jedno za drugo”.
Dajana Kiton je pričala da je snimanje Kuma III “bilo tako gorko-slatko” jer je to bio “kraj staze za nas”.
OČEVI U POZNIM GODINAMA
Za “Njujork tajms” 2022. Al Paćino kaže: “Neko me zvao, kaže, mora da si sam. Rekao sam, ne, ovde sam sa svojim egom. (smeh)”
Taj večiti neženja je bio u vezi, odnosno prolazio kroz ciklus ljubav-mržnja-razlaz-prijateljstvo do groba sa brojnim glumicama, uključujući Ketlin Kvinlan, Tjusdej Veld, Džil Klejburg, Martu Keler i Dajanu Kiton.
Postao je otac četvoro dece – troje odrasle: Džuli Meri (34) sa bivšom devojkom Jan Tarant i 23-godišnjih blizanaca Antona i Olivije sa drugom “bivšom” Beverli D’Anđelo. Magazin “People” piše da Al Paćino (82) izlazi sa producentkinjom arapskog porekla Nur Alfala (29), s kojom je dobio četvrto dete, desetomesečnog sina Romana.
Nije u tom poznom očinstvu usamljen u svetu šoubiznisa: BBC prenosi kako se vest da je Al Paćino postao otac pojavila malo kasnije pošto je Robert de Niro, sa kojim je igrao u filmovima Kum 2, Vrelina i Irac, postao otac po sedmi put u 79. godini.
Mik Džeger, pevač Rolingstonsa, postao je otac osmi put 2016. godine. Njegova partnerka Melani Hamrik rodila je sina Devora Oktavijana Bazila.
Ako budu još radili bioskopi, a valjda će raditi, lako je zamisliti da se za neku godinu ponovi scena slična onoj s početka ovog teksta: samohrana majka umiruje dete koje tuguje za nestalim ocem, pokazuje prsom na ekran i viče “Tata!”
I bogati i slavni plaču – večita tema sapunica. Zlobno je i cinično to reći, ali s druge strane, ne i sasvim nerealno – njegovi filmovi će naživeti njega i njegovu slavu koju prezire.
kadar iz filmaJEDINI OSKAR: Al Paćino u filmu “Miris žene“
Paćino je devet puta bio nominovan za Oskara, za uloge u filmovima Kum (The Godfather, 1972), Serpiko (Serpico, 1973), Kum 2 (The Godfather Part II, 1974), Pasje popodne (Dog day afternoon, 1975), I pravda za sve (And Justice for All, 1979), Dik Trejsi (Dick Tracy, 1990) , Glengeri Glen Ros (Glengarry Glen Ross, 1992) i Irac (The Irishman 2019). Dobio je Oskara samo kada je, već prilično ugojen, u filmu Miris žene (Scent of a Woman, 1992) igrao pukovnika Frenka Slejda, slepog, ogorčenog vojnog veterana koji živi u Novoj Engleskoj i odlučuje da ode na vikend u Njujork, sa tinejdžerom angažovanim da brine za njega.
Ron Rozenbaum u “Njujorkeru” ocenjuje da su najbolje uloge Ala Paćina povezane su s paradoksom vlasti: u filmu Pasje popodne nemoćni lako dolaze na vlast, a u Kumu Majkl Korleone postaje zarobljenik sopstvene vlasti.
Devedesetih godina Al Paćino je govorio kako su sedamdesetih godina filmovi više govorili o društveno-političkoj atmosferi našeg sveta, a da su kasnije mediji preuzeli mnoga od tih pitanja, a film je postao ili ezoteričniji ili fantastičniji. Ili više biografsi? Reklo bi se da sada u filmskoj produkciji dominira takozvani biopik (biopic, biografical pucture – biografski film koji dramatizuje realne biografije slavnih ličnosti).
OSTAVITE NAPOJNICU
Između Holivuda i Njujorka, Al Paćino je birao rodno mesto Njujork.
Muški magazin “GQ” je u septembru 1992. opisivao Paćina kao “gradsku facu” – ako to može da bude čudna filmska zvezda, milioner koji je izlazio sa lepim ženama, družio se sa Mišel Fajfer i Elen Barkin, a tada (1992) živeo – sa pet pasa – u modernom predgrađu na reci Hadson zvanom Sneden’s Landing, razmišljao o kupovini farme kako bi njegova ćerka imala konje. Pesma kaže: “Did you ever cross over to Sneden’s? Do you think that you ever will?” (Da li si ikada prešao u Sneden? Misliš li da ćeš ikada?)
Autor intervjua u magazinu “GQ” opisuje kako Al Paćino gleda košarkašku utakmicu njujorških Niksa na televiziji u baru, a zatim ulazi u svoj džip i kreće u grad. Kada se zaustavi na crvenom semaforu preko puta Linkoln centra, ulični varalica dolazi da razgovara. Paćino spušta prozor i ćaska sa tipom dok se svetlo ne promeni, pružajući mu novčanicu od pet dolara iz hrpe petica koje se prosipaju iz njegovog pretinca za rukavice. Navikao je da ga stranci na ulicama Njujorka zovu “Al” i dobacuju mu omiljenu zbrzanu rečenicu Lica Sa Ožiljkom – “Can-I-go-now?” (Mogu li da odem?)
Kada su nakon deserta ustali da krenu iz jednog restorana, Al Paćino je rekao sagovorniku: “Ostavite veliku napojnicu!” (njegov predlog: račun i još 80 odsto) On je nekada bio glumac u teškoj situaciji, koji je radio povremene poslove na Menhetnu, pa se poistovećuje sa decom koja rade kao kelneri u restoranima na Brodveju.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Erdogan podržava odluku Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje Benjamina Netanjahua, Žozep Borelj takođe, dok Viktor Orban zove u goste izraelskog premijera i garantuje mu bezbednost
Od januara 2025. godine, Bugarska i Rumunija postaće deo zone Šengena, saopštio je mađarski ministar unutrašnjih poslova. Do sada je ulazak ove dve zemlje u šengenski prostor blokirala Austrija
Premijer Izraela zbog naloga za hapšenje Međunarodnog krivičnog suda u Hagu svakako neće putovati ni u jednu od 124 zemlje potpisnice Rimskog statuta, ali se to ne odnosi na Sjedinjene Američke Države, odakle je već dobio veliku podršku, ukazao je spoljnopolitički komentator Boško Jakšić
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Na filmu: Majkl Korleone, naravno sin Don Korleonea, drugi Kum, hladan kao led, neko ko može da potegne pištolj sakriven u toaletu i da prosvira metak kroz glavu korumpiranog policajca, neko ko može da kaže svojoj ženi Kejt da je nikada nije lagao lažući pritom, neko ko daje poljubac smrti svom brat Fredu – a inače, večiti neženja koji bi radije pristao da ujutru nađe odsečenu konjsku glavu u svom krevetu nego da novinaru išta poveri o svom neobičnom ljubavnom životu
Međuvreme
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!