Aktivisti su najneviniji i najčestitiji ljudi ovog društva

Predrag Voštinić je jedan od lidera najprepoznatljivijeg lokalnog aktivističkog pokreta u zemlji – kraljevačkog Lokalnog fronta. Organizaciju su osnovali, kako kažu na svom portalu, “slobodnomisleći građani i građanke Kraljeva” koji se bore za bolji grad, bolju državu i bolje društvo. Na izborima u Kraljevu 2016. godine dobijaju podršku građana i ulaze u lokalnu skupštinu, 2020. bojkotuju izbore kao i ostatak opozicije, a da bi se u kraljevačkom parlamentu ponovo našli nakon proglašenja rezultata decembarskih izbora.

Često su na meti prozivki i napada režimskih glasnogovornika i lokalnih i nacionalnih medija. Pre nešto manje od godinu dana naš sagovornik je bio žrtva izuzetno surovog napada. Njega je, dok je vozio bicikl, oborio automobil. Bez kočenja. U njemu su se, kako se u istrazi ispostavilo, nalazili jedan funkcioner Ministarstva unutrašnjih poslova i jedno lice za kojim su raspisane dve poternice. Partnerstvo koje više nikoga u Srbiji ni najmanje ne čudi, čini se.

foto: marija janković

“VREME”: Krećemo u razgovor, logično, sa aktuelnim hapšenjima aktivista po Srbiji, među kojima su i dva člana vaše organizacije – Mihailo Kolović, Kraljevčanin koji je priveden u Beogradu, i Zorana Crnojević iz Vršca. Prema nekim informacijama, nakon antilitijumskih protesta uhapšeno je više od 40 demonstranata širom zemlje. Šta je po vama cilj i smisao ove koordinisane “bezbednosne akcije”?

PREDRAG VOŠTINIĆ: Teško je proceniti, ali je sigurno da vlast nešto ovako krupno i koordinisano ne izvodi bez jasne kalkulacije, a njihova kalkulacija uvek je vezana za očuvanje ili podizanje rejtinga, odnosno za propagandne potrebe i učvršćivanje vlasti. Mislim da tačno znaju šta žele da postignu. Kao što mislim da je stvar višedimenzionalna.

Kao prvo, namera im je da dodatno podignu ionako previsok nivo društvenog nepoverenja i antagonizama, stvarajući u kontinuitetu društvo u kojem više niko nikome ne veruje i u kojem svako sumnja na svakoga da radi nešto što nije u javnom već u ličnom interesu, da je ili strani plaćenik ili da iz nekih drugih motiva deluje protiv države. Još snažnije se podiže malograđanska surevnjivost koja opravdava građansku pasivnost: svi su isti i svi su se ogrešili o zakon. Dugogodišnjom, čak višedecenijskom selektivnom primenom zakona i propisa, njihovim nakaradnim tumačenjem, dvostrukim standardima ili lošom legislativom, vlast je učinila da se svako od nas nalazi u stanju učinjenog prekršaja. Pitanje je samo kada će se neko iz vlasti tim prekršajem razmahati.

Naravno, u pitanju je i zastrašivanje, i to ne samo uhapšenih aktivista. Interesantno je da nisu lišili slobode maltene niti jednog od organizatora protesta ili vodećih i odgovornih članova organizacija koje stoje iza njega. I to nije slučajno. Cilj je udar na homogenost organizacija. Hapšenjem se plaše ne samo aktivisti nego i njihovi bližnji, prijatelji i saradnici, koji ne očekuju da će biti javno denuncirani. Osim toga, a to je i hapšeni Mihailo Kolović dobro zapazio, namera je da se relativizuje i normalizuje hapšenje kao takvo. Policija se skoro u svim slučajevima koliko-toliko pristojno ponašala. Svi izlaze na slobodu, čini se, bez većih trauma, a pritom zaboravljamo da je samo lišavanje slobode trauma po sebi. Tako se stiče utisak da je hapšenje nekakva uobičajena procedura, da ljudi tek tako mogu biti privođeni i puštani. Biće da je cilj da se na hapšenja naviknemo i da prestanemo i da ih primećujemo, čak i ako zadržavanja ubuduće ne budu tako brzo okončavana i ako policija sa privedenima bude “manje pristojna”.

Treba reći i da je podizanje brojnih krivičnih i prekršajnih prijava protiv aktivista samo po sebi snažan pritisak, čak i ako se one zbog neutemeljenosti sudski okončaju povoljno po njih. Neki aktivisti imaju desetak, neki čak i više prijava i maltene svako malo idu na sud. Pritom, i odbrana mnogo košta…

Često koristimo reč “zastrašivanje”, ali verujem da, kada se govori o odnosu aktuelnog režima prema aktivistima i oponentima, postoji pogodnija reč. Ona glasi: iznurivanje. Dakle, nije ključno izazivanje straha da će vam se nešto slično ponovo desiti, nego je namera da s vremenom dignete ruke od svega. Ako dignete ruke od svega, nećete dići revoluciju. Dakle, u jednom trenutku izgubićete snagu i volju da se i dalje bavite aktivizmom, jer to postaje – i po vas i vaše okruženje – isuviše iscrpljujuće, i materijalno, i fizički, i emotivno. Da jednog trenutka kažete: stvarno, ja ovo više ne mogu. Ili da to ne izgovorite već da tiho pristanete da ostatak života plivate nizvodno.

Kada razgovaramo i sa aktivistima i nekim opozicionarima i sa nezavisnim novinarima, svi se žale na jedno. Na pritisak okruženja, porodice i prijatelja. Vrlo često se pojavi neko blizak – sa dobrom ili lošom namerom – ko vas savetuje da treba malo da se primirite, “povučete ručnu”, jer “zašto ti sve to treba”, “vidiš da nema nikakvog rezultata”…

Neće biti obeshrabreni, čini mi se, rezultatima, jer nije da njih baš nema. Naše društvo se još uvek uzbuni aktivizmom – time pokazuje da je još živo, da, uprkos naporima vlasti, nije umrlo. Činjenica da nešto održavate u životu sopstvenom energijom, naravno u saradnji sa mnogim drugima, jeste velika stvar, jeste – satisfakcija. Uglavnom, neće se aktivisti obeshrabriti izostankom rezultata nego nečim mnogo pragmatičnijim. Nema težih rečenica od onih – “ali zar ti ne misliš o meni”, “vidiš li ti ovu našu decu, misliš li na njih”… To su pseudoucene koje nastaju u emotivnim odnosima, u svakodnevnom okruženju, a koje su posledice dugogodišnje propagande i iskazivanja svemoći režima, čime se žele eliminisati rezultati o kojima govorimo. Sve se svodi na izbor između onoga sa kim, sa čim i od čega živite i, s druge strane, onoga za šta živite!

Govorili smo o normalizaciji hapšenja. Da li, međutim, upravo činjenica da društvo još uvek nije umrlo, o čemu govori masovnost aktuelnih protesta, čak i u manjim mestima, jeste i prepreka vlastima da značajnije pojačaju represiju? Da kalkulišu dokle smeju da idu, plašeći se reakcije?

Teško mi je da razmišljam mozgom režima. Mnogo puta sam to pokušavao, ali u glavi naprednjaka nalaze se veoma svirepe stvari do kojih normalan čovek ne može da dobaci. Probao sam i kada su protesti u pitanju, i kada su izbori u pitanju, i kada su političko delovanje ili ekonomija u pitanju. Nikada nisam uspeo ni da zamislim nešto tako očajno, jadno, jezivo i prezrivo prema javnom interesu kao ono što su oni isplanirali i sproveli. Prosto je neverovatno kako su se svi ti ljudi okupili na jednom mestu! Lično bih voleo da se plaše da još više povećaju nivo represije iz straha od mogućih protesta. Onda bi to značilo da protesti ne samo da pokazuju da je društvo živo, već i da postoji energija za promene. Ali ne smem da idem tako daleko u samoohrabrivanju jer se plašim da su i taj moj optimizam ukalkulisali kada su pravili propagandne planove. Ova decenija i nešto naprednjačke vlasti pokazuje da je doza paranoje sasvim opravdana.

Vlastima nedostaju stvarni neprijatelji. Oni su u njihovim medijima uglavnom anonimni: strane službe, obaveštajni centri, ambasade i nevladine organizacije iz celog sveta. Pošto iz straha od diplomatskih skandala uglavnom ne smeju da navedu ime neprijatelja, onda među nama traže one koje će ponuditi kao žrtvu. Traže imena i prezimena, zastupnike stranog interesa, neprijatelje države, one koji – kako to režimski mediji neprestano podvlače – kontinuirano ugrožavaju život predsednika. A onda svakoj budali na ulici to daje za pravo da tim aktivistima učini nešto nažao, iako su oni – po mom dubokom uverenju – najneviniji i najčestitiji ljudi ovog društva.

Neki tvrde da su građani spremni da se okupe i protestuju u značajnom broju, ali da ipak nisu gotovi za radikalnije metode. To je navodno pokazala i činjenica da se samo mali procenat njih okupio na beogradskim železničkim stanicama, na blokadi pruge nakon poslednjih demonstracija. Hapšenjima je, po tom tumačenju, građanima upućena poruka: izaći ćete iz zone konformizma ako budete pratili “ostrašćene” i “kriminogene” organizatore?

Moguće je. Ako postoji energija za dugo i istrajno delovanje, onda borba i ne mora da bude radikalna. Pitanje je, međutim, da li se u ovakvim društvima pre iscrpi energija koja na dugi rok donosi promene ili ona koja podrazumeva trenutne zahvate. Ne bih rekao da su ljudi na ulicama bili uzdržani od radikalnijih mera i metoda, nego da im one nisu bile adekvatno predstavljene. Koliko ja mogu da čujem od aktivista i građana, maltene niko ne zazire od ekstremnijih metoda borbe, koje ne podrazumevaju samo blokadu puteva i pruga nego i neke druge akcije koje nanose direktnu štetu ljudima na vlasti. Za sada, međutim, za takvo nešto nije postojala dobra koordinacija i jasan plan. U strahu da policija ne sazna aktivističke namere, one se čuvaju i od učesnika protesta i onda na kraju sve izgleda jalovo.

I u slučaju Kolovića, a i u drugim slučajevima privođenja aktivista, službe bezbednosti su privedenima prezentovale znanja o mnogim aspektima njihovog privatnog života, informacije koje zapravo ne bi smele da poseduju. U jednom intervjuu ste rekli da je policija to radila sa predumišljajem, jer je znala da će se pročuti i da će onda mnogi pomisliti – pa, sigurno i o mom privatnom životu sve znaju…

Uobičajeni je to metod službi bezbednosti – kažu ti otprilike: “nemoj ni da pokušavaš da nešto sakriješ, jer mi ionako sve znamo”. Međutim, kada se izgovaraju i koriste podaci iz privatnog života, obično se to radi suptilnije. U ovom slučaju policija je pokazala neverovatnu oholost. Jasno su aktivistima predočili da znaju sve o njima, da znaju šta je u njihovim telefonima, životima, kancelarijama, kućama i sobama. Znali su da će oni to nama, ostalima, da prenesu. Poruka je svima: ako budete nastavili, mi ćemo vaše privatne stvari zloupotrebiti protiv vas, pa vi sledeći put razmislite šta radite.

foto: marija janković

Tokom privođenja naše aktivistkinje Zorane Crnojević u Vršcu policija joj je rekla da zna da je trudna i da je stoga neće dugo gnjaviti. Pazite, informaciju o njenoj trudnoći znala je samo njena najuža porodica, plus ginekološkinja. Takvo nešto se nije pojavljivalo nigde u aktivističkoj prepisci. Svakako to nisu slučajno rekli. A oni zapravo kažu – mi znamo i najintimnije stvari o vama i nemamo nikakav problem da ih javno iznesemo. Jasno je da se u današnjem digitalnom svetu, pogotovo uz zloupotrebu tehnologije i moći, može doći do mnogih podataka. Ali, iznošenje intimnih stvari u javnost izuzetno je opasno i može nekome da uništi život. Svaki detalj vaše privatnosti može da bude loše interpretiran ili zloupotrebljen. To su baš osetljive stvari. O tome govorimo i kada govorimo o pretresu stanova aktivista. Znala je policija dobro da u njima nema nikakvih Molotovljevih koktela ili nečeg sličnog. Tu su udomljene mačke, računari i telefoni. Pretres stanova je imao cilj da aktivistima ugrozi ono najosetljivije – lični, intimni prostor.

Pritom, ne prezaju od kršenja ili ismevanja procedura. Recimo, Mihailu su stavili lisice i rekli da imaju nalog za hapšenje zbog nepostojeće poternice, a onda su se u policijskoj stanici prema njemu ophodili kao prema građaninu od kojeg traže podatke. Prateća dokumentacija govori o potpunoj improvizaciji i samovolji: poziv za prikupljanje informacija od građana naknadno je napravljen i na njemu se nalazi njegova adresa u Kraljevu, a on je uhapšen u Beogradu, u devojčinom stanu. Nalog za hapšenje su rekli da imaju, ali niti su mu ga pokazali, niti ga ima u evidenciji. Kod Zorane je bilo obrnuto. Zvali su je telefonom na informativni razgovor u stanicu u svojstvu građanina, rekli da je neće dugo gnjaviti jer znaju da je trudna, a onda su joj u stanici uručili nalog za pretres stana i oduzimanje mobilnog telefona. Takvo nešto se radi jedino ukoliko postoji osnovana sumnja da je učinjeno krivično delo ili da će ono biti nastavljeno ili ponovljeno. Dakle, potpuno bezakonje i pregršt zloupotreba.

I šta onda iz svega zaključujemo? Policija i druge bezbednosne službe koriste se skoro isključivo za očuvanje ove vlasti i progon političkih neistomišljenika?

To je nesumnjivo tako. Oni to čak i ne kriju. Mihailu su rekli da ne bi trebalo da se čudi kako se oni ponašaju jer je njihov posao da “rade za vlast”. Kažu, ko god je na vlasti, oni će za njega raditi. Radiće, vele, i za Mihaila ukoliko on nekada bude vlast, sa istim kapacitetima i istom odanošću. To je potpuno suprotno od onoga što stoji u zakonu i od onoga što su učili tokom školovanja. Oni su tu da štite zakon od svakoga od nas, bilo da smo obični građani, opozicija ili vlast. “Raditi za vlast” znači biti lojalan i poslušno odgovoriti na svaki zahtev odozgo. “Raditi za vlast” znači raditi i zle, užasne stvari ako je to u interesu vlasti. “Raditi za vlast” znači biti ono što je suština reči “plaćenik”, biti neko ko je spreman na sve zarad materijalne koristi ili opstanka na funkciji.

Pa dobro, šta preostaje aktivistima, kako protiv svega da se bore?

Vlast decenijama veoma uspešno i temeljno uspavljuje društvenu svest. A ona društvo čini živim u onom najvažnijem, vrednosnom pogledu. Zahvaljujući njoj prepoznajemo šta je dobro, a šta loše, šta je lepo a šta nije, šta je dozvoljeno a šta neprihvatljivo… Vrednosne orijentire društvo bi trebalo da gaji kroz sve sisteme, od obrazovnih do pravnih. Međutim, ova vlast je vrednostima objavila rat, i želi sve da svede na borbu za goli interes. A tamo gde se radi samo o interesima, oni uvek dobijaju, jer su uzurpirali sve državne i društvene resurse, kao i centre moći. Aktivistima i svim režimskim oponentima preostalo je da stalno podsećaju i da stalno potvrđuju da je njihova borba vrednosna, te da su vrednosti osnova civilizovanog života. Ako ne mogu da razumeju filozofske dimenzije naše borbe, ljudi će bukvalno stomakom osetiti da je to za šta se borimo nešto što je pravedno, što je u njihovom interesu, te da se nalazimo – da se patetično izrazim – na pravoj strani istorije.

Navikli smo već: kada se desi neki slučaj u kojem su na meti državnog nasilja nezavisni novinari, aktivisti, opozicionari – ovaj deo javnosti se uzburka. Postoji solidarnost, i to je dobra vest. Ali, s vremenom se fokus prebaci na nešto drugo, a ti ljudi ostanu maltene sami… Posebno su u teškoj situaciji, čini se, ljudi iz manjih sredina. Oni su izloženi neposrednim pritiscima, sprezi vlasti, pravosuđa, policije i kriminala…

Nažalost, ljudi su navikli na spregu vlasti i pravosuđa, to im se čini kao nešto što je normalno. Retko ko veruje da je negde drugačije. Za demontažu vlasti mnogo je učinkovitije govoriti o sprezi vlasti i kriminalaca, na to su ljudi mnogo osetljiviji, ali to ne uviđaju tako jednostavno. Praktično, potrebno je da dobijete batine od kriminalaca kada kritikujete vlast da biste shvatili koliko su međusobno povezani.

U malim sredinama, reči kao što su “aktivizam”, “politika”, “javni interes” ili “borba” imaju sasvim drugačije značenje u odnosu na velike urbane centre. U velikim gradovima aktivizam ponekad ima i estradnu dimenziju, lakše je dobiti zaštitu javnosti i medija, a i ljudi na ulici vas često gledaju sa odobravanjem ili prilaze sa rečima ohrabrenja. U manjim sredinama sve je prepuno malograđanskog podrazumevanja, pa se politika doživljava isključivo kao ostvarenje ličnog interesa, aktivizam kao zlo pristiglo sa Zapada, a borba nešto što narušava komfor. Ta značenja unapred osujećuju trud aktivista. Ali, mislim da i za to ima leka. Morate govoriti lokalnim jezikom i prepoznavati lokalne probleme. Ljudi vas moraju osetiti kao “svog”. Moraju osetiti da ste na njihovoj strani i morate im to pokazivati na primerima koji su im važni. U Kraljevu ne možete, recimo, da ignorišete borbu za opstanak gradskih apoteka, za očuvanje lokalnih reka, činjenicu da su delovi grada bukvalno otrovani zbog požara na deponiji… Morate se boriti za svakog čoveka. Kada prepoznaju da ste u tim malim, konkretnim pričama na njihovoj strani, građani će početi da razumevaju i ono što ima opštiji značaj, a za šta se zalažete.

Kada smo kod konkretnih problema, deluje da se opozicione stranke njima veoma malo bave, da su im bliže opštije, da ne kažem beogradske priče?

To je istina. A to se videlo i po rezultatima decembarskih lokalnih izbora. Grupe građana koje prepoznaju lokalne probleme, koje ljudi prepoznaju kao svoje zastupnike, prošle su mnogo bolje nego nacionalne opozicione stranke, koje u međuvremenu nisu uspeli da izgrade strukturu i infrastrukturu. Nema funkcionalnih lokalnih odbora, nema ljudi na terenu koji se bave stvarnom politikom. I opozicija smatra da se stvari rešavaju partijskom voljom, proklamuju velike ideje koje su važne, ali ih je teško odozgo spustiti na lokalni nivo. One su, i to građani prepoznaju, uglavnom subordinacijske organizacije u kojima je volja i odluka nekoga u Beogradu – naredba za nekoga ko živi na lokalu. A trebalo bi da se stvari obrnu, da partije na lokalu predstavljaju ljudi koji su istinski lokalni političari. Dakle, i političari koji imaju svoje ideološke orijentire i partiju iza sebe, ali i autonomnost i utemeljenost u lokalnoj zajednici.

Za kraj pitanje: šta se dešava sa prošlogodišnjim napadom na tebe? Dokle je stvar stigla, da li je suđenje napokon počelo?

Još smo u fazi istrage. Moji advokati tvrde da stvar ide dosta sporo, ali ne nečuveno sporo. Dakle, još uvek se utvrđuje šta se desilo, iako će za koji dan biti puna godina od incidenta. Još uvek se uzimaju izjave od svedoka. Ispostavilo je da ih je više nego što smo mislili. Za sada, od sporosti procesa ili ovakve ili onakve namere tužilaštva, mnogo je važnija informacija do koje smo došli u postupku. Saznali smo da su u automobilu koji me je udario sedeli funkcioner unutrašnje kontrole Ministarstva unutrašnjih poslova i lice koji se nalazi na poternicama. Ta informacija je toliko alarmantna da bi proces mogao u dobroj meri da protekne u razjašnjavanju te okolnosti. Žao mi je što je društvo toliko desenzibilisano za skandale i što se ovoj informaciji ne pridaje adekvatna pažnja.