Nestašice vode: Kad ne mari država, ne mare ni građani

Tropske temperature koje su zadesile Srbiju odrazile su se i na povećanu potrošnju vode. Širom zemlje vode i nema, a kako „Vreme“ istražuje često je i pucanje cevi, havarije na vodovodnim mrežama i drugi problemi. Razlozi koje institucije navode za nestašicu vode su stare cevi i vodovodne mreže stare pola veka.

Da trošimo i više nego civilizovane zemlje zapadne civilizacije i da nismo uopšte svesni posledica, za Vreme govori Dejan Lekić iz Nacionalne ekološke asocijacije, koji ukazuje da „ulice peremo vodom za piće, da ne prečišćavamo otpadne vode i ponovo koristimo neki deo tih otpadnih voda za neke od namena koje su moguće”.

On dodaje da je potrebno je osvestiti građane da voda, koja se proizvodi u fabrikama vode za piće, ne služi za zalivanje bašte, kao što ne služi ni za pranje ulica.

Nemar države rađa nemar građana

Problem je, kako kaže, što ni sam sistem nije u stanju da reaguje i da se onda ni od građana ne očekuje ekološka obzirnost.

„Imate čitav niz lokacija u Beogradu mesecima na mrežama postavljaju slike da neka vodovodna cev curi i ne dešava se ništa”, objašanjava Lukić i dodaje da možda institucije i žele da pomognu i otklone kvarove ali verovatno nemaju dovoljno ekonomskih i ljudskih resursa.

„Kada građanin vidi nemar države, on se ponaša isto tako i razmišlja na način ‘daj ja za sebe da obezbedim, a ostalo ćemo videti sutra’”, kaže Lekić.

Osim nesavesnog korišćenja vode, tu su i izvorišta. Prisutan je i određeni broj akumulacija koje su namenjene vodosnabdevanju o kojima ne brinemo. Jedan od primera je Kragujevac, gde kako kaže sagovornik “Vremena”, sam direktor kragujevčakog vodovda apeluje da se ne grade hoteli na vodoizvorištima.

„To nije stvar apela, to je stvar sprovođenja zakona. Postoji čitav niz tih pokazatelja koji govore da niti se prema tome odnosimo kao normalni ljudi, niti nas to interesuje”, naglašava Lukić.

Plana ima, ali akcija nedostaje

Trenutna situacija sa vodom za piće prepoznata je još 2019. godine u dokumentu pod nazivom „Specifičan plan implementacije za Direktivu Saveta 98/83/EZ o kvalitetu vode namenjene za ljudsku upotrebu”, u sklopu Aneksa za poglavlje 27 koji se bavi problemima životne sredine i klimatskih promena.

U dokumentu se navodi da većina javnih sistema vodosnabdevanja kojima upravlja JKP ima adekvatne sisteme za hlorisanje, dok male komunalne jedinice imaju izazov sa neadekvatnim radom ili odsustvom hlorisanja. Postoji 69 postrojenja za prečišćavanje vode za piće, koja opslužuju 70 odsto populacije.

Ovaj dokument, objašnjava Lekić, lični je stav države upućen Evropskoj Uniji, što pokazuje da je problem primećen, ali nedostaje njegova implementacija.

Čekamo da neko drugi reši problem

„Mi čekamo da ga neko drugi reši. Svesni smo problema ali ne nalazimo kritičnu masu ljudi, znanja, sposbnosti i entuzijazma da se nešto uradi”, objašnjava on.

U direktivi se takođe navodi nedostatak sanitarne zaštite izvorišta, neusklađenost kvaliteta vode neadekvatnim tretmanom sirove vode, kao i nepostojanje tretmana prekidima vodosnabdevanja zbog deficita ili nedostatka skladišnih kapaciteta.

Takođe ukazuje se na loše održavanje sistema i vodsnabdenjava i postrojenja za prečišćavanje vode. Kao vid mera navedeno je i prečišćavanje otpadnih voda, očuvanje podzemnih voda, kao i njihovo korišćenje za javno vodosnabdevanje, tehnološku upotrebu i navodnjavanje poljoprivrednog zemljišta.

Jedno od rešenja na koje ukazuje Lekić su bazeni, koji se u velikim gradovima prave kako bi zadržali kišu koja može da se upotrebi za pranje ulica, zalivanje parkova i u druge svrhe. Kako objašnjava, trenutno stanje sa vodom jeste i posledica klimatskih promena, na šta ukazuju razne studije i istraživanja Evropske agencije za zaštitu životne sredine, ali dosta toga je i do nas samih.

Ima li kapaciteta za promenu?

Kada se posmatra životna sredina sagledava se trend da li se nešto poboljšava, ostaje isto ili pogoršava.

U ovom konkretnom slučaju, naglašva Lekić, vidimo da se pogoršava i nastavlja pitanjem: „Da li mi još uvek imamo kapacitet kao građani da se nečim malo složenijim bavimo, ili smo svedeni na konzumente tržnih centara?”

Dok je u narodu popularan narativ da iskazuje ono što neće, misleći na inicijativu protiv iskopavanja litijuma, koju i lično podržava, Lekić naglašava da „životna sredina zahteva da kažete šta hoćete, ali onda na tome i da radite.”