Siniša Pavić je bio najplodotvorniji TV autor u bivšoj Jugoslaviji. Pisao je scenarija za neke od najpoznatijih domaćih serija, poput „Pozorišta u kući“, „Otpisanih“, „Vrućeg vetra“… Scenarista je i filmova „Tesna koža“ i „Laf u srcu“, piše N1.
„Boljim životom“, krajem 80-ih, počinje era Pavićevih celovečernjih serija, sa više desetina epizoda, emitovanih po nekoliko godina, u čijem centru zbivanja je najčešće jedna porodica: „Srećni ljudi“, „Porodično blago“, „Stižu dolari“, „Bela lađa“…
Poslednja serija koju je snimio – „Junaci našeg doba“ – premijerno je emitovana od 2019. do 2021. godine.
Saga o porodici Popadić
„Kada je počelo emitovanje sage o porodici Popadić, koju je napisao Siniša Pavić, ja sam morao u JNA i smaralo me je oduševljenje matoraca porodičnim i samoupravnim peripetijama, gledali su ekranizaciju sopstvenih života na malim ekranima širom SFRJ“, pisao je Dragan Ilić u tekstu „Bolji život 30 godina kasnije“.
Ni ta zemlja više nije bila onako perspektivna – ja sam po godinama pratio sudbinu Bobe, kojeg je glumio Dragan Bjelogrlić. Tada sam baš kao i Boba bio u vojničkom orkestru, multinacionalnom, naravno sa kombinovanim repertoarom, konstatovao je Ilić.
Dakle, od „Boljeg života“ niste mogli pobeći. Istini za volju, neposredno pred početak septembarske klase JNA u Paraćinu je Keljmendi pobio vojnike, svoje klasiće na spavanju, tako da su se temelji Jugoslavije ozbiljno ljuljali.
„Bolji život“ je paradoksalno ostao poslednja jugoslovenska serija, emitovana za ceo auditorijum Juge, jer je na kraju drugog ciklusa 1991. godine došlo do otcepljenja Hrvatske i Slovenije, pa su tako nestale i serija i Juga i „Bolji život“ u svakom smislu.
Više od porodične priče
„Bolji život“ je mnogo više od priče o porodici – to je priča o trenutku, prekretnici u kojoj smo živeli, svojevrsnoj pratranziciji.
Pavićeve serije uvek imaju te male epizode, inspirisane pričama iz sudnice, o sudbinama malih ljudi. Međutim, u „Boljem životu“ ispričana je priča o tome kako Srbi kapiraju funkcionisanje društva i države. Dok slušate replike o stanju u zdravstvu, ekonomiji, pravosuđu, javnim preduzećima, shvatate da se u našem poimanju društva nije promenilo zapravo ništa.
Poetika kuknjave zakinutog pojedinca
Ta poetika kuknjave zakinutog pojedinca, koji nije od države dobio ono što mu sleduje, dok su drugi preko reda zgrabili, oteli ili ukrali nešto za sebe, ista je kao i danas.
Pavić je prilično satirično opisao i te prve „privatnike“ kroz lik Macole – pogrebnika koji širi posao na ugostiteljstvo, a glumi ga maestralno Bata Živojinović. Da ima brkove, bio bi Bogoljub i danas bi proširio posao i na Rusiju, to vam garantujem, što bi rekao Karić.
Taj pogrebnik simbolično sahranjuje raspalo preduzeće opet simboličnog imena „Balkan“ koje je decenijama u dubiozi, ali zaposleni uredno očekuju svoje plate, regrese i pare iz kase uzajamne pomoći. Dok priprema zaposlene za dolazak investitora, Kurčubić zvuči istovetno kao članovi naše Vlade dok opisuju strane investitore koje valja domamiti u Srbiju kao neku plašljivu i plemenitu divljač.
Sve mora da izgleda upeglano, a zaposleni ne smeju da kukaju, jer začas ode kapital u neki drugi deo sveta, a mi u „Balkanu“ ostadosmo u čabru.
Direktori iz doba „Boljeg života“, ti Kurčubići i Jataganci, nisu se promenili nimalo, a i danas vole da povaljuju estradne umetnice.
Šta bi danas rekao Giga Moravac
U to vreme, Pavić nije mogao ozbiljnije da se bavi političkim establišmentom, to će uraditi mnogo kasnije u „Beloj lađi“, ali je kroz ekonomiju mogao da opiše šta sve to rade „drugovi“ na položajima. Ta populistička svest na koju kukaju svi ovdašnji političari, ali joj se pred izbore uvek rado vraćaju, zaista je nepromenjena od premijere „Boljeg života“ do danas.
Zanimljivo je kada su Gigu Moravca i njegovu suprugu Emiliju pitali kako bi danas živeli Popadići, odgovor je bio vezan za ekonomske teme. Ćerka bi sa mužem lekarom (ona Srpkinja, on Hrvat Dalmatinac) verovatno bila u inostranstvu, sin Saša (Guza) propao bi kao socijalistički pravnik i ostao privaljen kod roditelja, dok bi jedino najmlađi Boba bio neki muljator i možda bi se „snašao“ u tranziciji. Unuče sa kraja serije imalo bi 25 godina, pa bi Popadići mogli da dobiju i praunuče.
Jedino bi penzioneri imali sigurna primanja, mada bi bilo povuci-potegni za plaćanje režija za onaj salonac gde su živeli. Ako se greju na struju, nagrabusili bi sigurno.
Na kraju, razumljivo je što Pavić nije pravio nastavak „Boljeg života“. Zapitajte se samo kako bi se zvao taj nastavak – „Posle boljeg života“ ili „Gori život“ ili „Sve je to život“, svakako ne bi imalo smisla.
Kukamo na isti način već 30 godina i čekamo da neke pare padnu s neba, ili da dobijemo na lutriji, makar i onoj od sakupljenih fiskalnih računa.
Za to vreme, Bolji život vam je već prošao, ili ste ga propustili.
