Tadej Pogačar među najvećima

Svoj treći Tur de Frans, posle 3498 kilometara pređenih u 21. etapi, osvojio je 21. jula u Nici Tadej Pogačar s više od 6 minuta razlike ispred Danca Jonasa Vingegarda i više od 9 minuta razlike ispred trećeplasiranog Belgijanca Remka Evenpula.

Obarao je Pogačar sve žive rekorde, računajući i one koje je postavio najveći među velikima – Edi Merks. Bio je Slovenac, jednostavno rečeno, strašan. Šest minuta prednosti velika je, ogromna razlika u biciklizmu, pa bi se moglo pomisliti da je ovaj Tur bio dosadan, ali to nije bio slučaj. Jonas Vingegard, koji je u prethodne dve godine na trci oko Francuske tukao Pogačara, vozio je upravo izvanredno. Aprila ove godine doživeo je Danac užasan pad na Trci oko Baskije, sav je bio slomljen, dugo se oporavljao i nije vozio, doslovno, nijednu trku pre Tura. Utoliko je Pogačar bio favorit, ali veliki biciklisti, poput Vingegarda, jednostavno ne razmišljaju o porazu.

Taj i takav Vingegard, koji je prošle godine (kada je Pogačar, posle loma šake, bio u sličnoj situaciji u kojoj je bio Danac ove) na cilj stizao pun snage, pio sokove, grlio ženu i pričao mobilnim telefonom dok su ostali biciklisti ležali oko njega kao pokošeni od iscrpljenosti, taj i takav Vingegard ove je godine po nekoliko minuta pokušavao da dođe do daha na cilju. Svemu uprkos, borio se kao vuk. Uprkos dominaciji, uprkos prednosti koja je posle gotovo svake planinske etape lagano rasla, Pogačar do pretposlednje trke nije bio siguran. Videli smo, dakle, ove godine ne samo zastrašujućeg, veličanstvenog Pogačara, već i nadmetanje koje će, sva je prilika, da traje i narednih godina, s dobrom šansom da preraste u jedno od najvećih rivalstava u biciklizmu (nešto poput Nadala i Đokovića u tenisu, ili Fišera i Spaskog u šahu).

UPORNI VINGEGARD

Na startu ovog Tura našao se crème de la crème biciklizma. Pogačar sa impresivnim timom Ujedinjenih Arapskih Emirata (u kojem voze makar trojica biciklista koji bi i sami mogli da se bore za sam vrh), Vingegard sa izuzetnom holandskom Jumbo Vismom, Primož Roglič koji je prošle godine prešao u nemački Boru i koji je željan pobede na Turu (naročito od kako mu je Pogačar 2019. godine uzeo titulu u poslednjoj etapi), Remko Evenpul sa Sudal Kvik-Stepom, Gerent Tomas sa uvek jakim Ineosom, te sprinteri poput Filipsena, Kevendiša (koji je osvojio jednu etapu i srušio rekord Edija Merksa sa 36 osvojenih etapa na Turu) ili uvek opasnog Matjea Van der Pula i njegovog Alpesina.

Do 11. etape sve se odvijalo, manje ili više, prema očekivanjima – osim dve sjajne i neočekivane pobede u sprintu Biniama Girmaija, Eritrejca (do kraja Tura Girmaji će osvojiti ukupno tri etape i biće najbolji među sprinterima). Dakle, od 4. etape i pobede koju je ostvario kada je napao na čuvenom vrhu Galibje (ali se nije otresao upornog Vingegarda), Pogačar je u žutoj majici (prvoplasirani u generalnom plasmanu) s nešto više od minut prednosti nad Vingegardom, ali jasno je da prava borba još nije počela: obojica su puni snage, dobro pripremljeni, s uigranim timovima, Remko Evenpul i Primož Roglič dišu im za vratom, te se u brdskoj etapi od Evoa-le-Bena do Le Liorana, bez izrazitih uspona, nije očekivalo preveliko uzbuđenje. Ta procena pokazala se veoma pogrešnom. Naizgled naivna, ova etapa se pokazala izrazito napornom pre svega zbog dugih uspona. Možda ti usponi nisu prevelikog nagiba – u planinama nagibi dostižu i do 14, 15 stepeni, što je, otprilike, kao da se penjete uz zid, dok ovde nije bilo uspona većeg od 7 stepeni – ali su veoma dugi i česti (malo je vremena za oporovak biciklista), te se, uz veoma veliku brzinu, uskoro pokazalo da dobar deo biciklista nije u stanju da održava tempo.

A onda Pogačar silovito napada na usponu Pui Mari-Pa de Pejrol. Pogačarevi napadi demorališu takmace. Čak i na najtežim deonicama, kad krene u napad, Slovenca jednostavno niko ne može da prati. Kada Pogačar pretiče, to deluje kao da ostali stoje (iako okreću pedale). Ovoga puta bilo je isto. Za tili čas pravi razliku od gotovo pola minuta, a Vingegard, Evenpul i Roglič kreću u poteru za njim. Zaostatak se u biciklizmu dostiže na dva načina: ili onaj ko zaostaje juri onoga ispred sebe žestokim tempom, ili se smiri i pronađe sopstveni ritam, te ujednačeno, bez promene pritiska na pedale, gura uzbrdo nadajući se da će onaj koji je umakao i koji je potrošio mnogo energije na napad naprosto da izgubi snagu.

Nekoliko minuta ne događa se ništa. Pogačar napred, ova trojica prate, što znači da svi voze istom brzinom. Ali onda Vingegard, koji je, očigledno, ujednačio ritam, počinje da se odvaja od Rogliča i Evenpula. Zapravo, svi popuštaju osim Vingegarda. Pogačar koji je, očigledno, ostao bez snage sve češće se okreće i nema energije da ubrza, dok Vingegard gazi kao nekada što je to radio Lens Armstrong – nemilosrdno. (Armstrong je, da podsetimo, sedam puta osvajao Tur de Frans, a onda su ga uhvatili u prevari, te mu je oduzeto svih sedam titula). Bilo je zapanjujuće gledati kako Danac grabi uzbrdo i jede razliku između sebe i Pogačara. Tada, međutim, Slovenac počinje da vozi glavom. Umesto da očajnički pokuša da pobegne i održi prednost – od čega, u takvim situacijama, uglavnom nema ništa, jer ma koliko to želeo, u nogama nema snage za beg – on usporava i čeka Vingegarda skupljajući snagu. Poslednji kilometar voze jedan pored drugog. Svi očekuju da će Pogačar, bolji sprinter od Vingegarda, da ga prestigne u poslednjim metrima, ali to se ne događa: čudesni Danac odnosi izvanrednu pobedu, što bitno utiče na njegovo samopouzdanje i jača veru u to da, svemu uprkos, može na kraju da trijumfuje.

Borba se rasplamsava.

PENJANJE UZ ZID

Trinaesta etapa od Ažona do Poa mogla je skupo da košta Pogačara – zbog vetra. Na čuvenom Turu 2019. godine, još uvek nedovoljno iskusni Pogačar, izgubio je gotovo tri minuta u odnosu na Rogliča i to na ravnom drumu, ali sa snažnim bočnim vetrom. Na snažnom bočnom vetru od odlučujuće je važnosti da ceo tim pametno radi, jer ako se prekine kolona, onaj ko zaostaje gotovo da nema šanse da stigne one ispred sebe. Malo je, dakle, falilo da Vingegardov tim Jumbo Vizma nadmudri Pogačara i njegove Ujedinjene Arapske Emirate. U jednom trenutku Danac i njegov tim prave razliku od nekoliko metara u odnosu na Pogačara – njih dvojica su, inače, toliko pazili jedan na drugog, da se, doslovno, nisu odvajali (kao privezani kanapom) – ali tim Emirata kao da nije bio spreman na to. Dok ekipa pokušava da se konsoliduje, razlika raste i Pogačar shvata da je vrag odneo šalu te svom svojom silinom kreće sam u poteru za Vingegardom i društvom. Na prvi pogled dosadna etapa, pretvara su u uzbudljivo ganjanje po vetru. Pogačar stiže begunce, ali sada je sam, bez tima koji bi ga štitio. Tih nekoliko desetina kilometara u kojima vrenje, u pokušaju da se Vingegardov tim otrese Pogačara, ne prestaje, ostali su upečatljivi u ovome Turu.

A onda 14. etapa i strašni, legendarni Tur Male koji se nalazi, otprilike, na polovini etape. Drugim rečima, to je prevoj sa dvocifrenim stepenom uspona koji valja savladati, a i kada ga se savlada, posle toga ostaje malo snage za nastavak. Ovoga puta, međutim, ne grizu ni Pogačar ni Vingegard, te vrh prelaze zajedno. Ali to nije sve. Potrebno je savladati uspon od deset i po kilometara Sen-Lari-Sulan. Na čelo izbija Pogačarev timski drug Adam Jejts i pravi znatnu razliku u odnosu na grupu u kojoj su ova dvojica. A onda, na verovatno najstrmijem delu, Pogačar kreće kao da je izbačen iz praćke i to niko živ ne može da prati. Vingegard ponovo hvata sopstveni ritam i nada se da će, kao i u 11. etapi, da dostigne Pogačara. Ali tada se uočava koliko je taktika Emirata bila genijalna. Pogačar stiže druga iz ekipe Adama Jejtsa, te njih dvojica nastavljaju skupa, dok je Danac sam. Kada vozač na takvom usponu ima nekog svog, to je od presudne važnosti. Jejts žestoko vozi i vuče Pogačara makar kilometar, što je Slovencu dovoljno da dođe do daha, te kada Jejts ostane bez snage, Pogačar, obnovljene snage, kreće sam, a Vingegard tada nema nikakve šanse.

Druga Pogačareva pobeda i prednost u odnosu na Vingegarda sada je minut i 57 sedam sekundi, dok Remko zaostaje minut i 10 sekundi u odnosu na Danca.

Etapa 15 od Ludenviela do Plato de Biel nije ništa manje zahtevna od prethodne. No, prethodni je dan bio strašan, biciklisti su iscrpljeni, Pogačar ima finu prednost i sada je potrebno rutinski, bez rizika, timski odraditi posao. Na konferenciji za štampu posle etape reći će Pogačar da je u pitanju, verovatno, njegov “prokleti instinkt”, tek, 11 kilometara pre kraja etape, Slovenac na svoj ljudožderski način i na sveopšte iznenađenje – napada. Daje Danac sve od sebe, ali ne vredi. Pogačar ide kao mašina i njegova prednost penje se na više od 3 minuta. (U međuvremenu, Primož Roglič je uspeo da padne dva puta, posle čega je odustao od trke.)

foto: ap photo

UZ RAME S NAJVEĆIMA

Moglo bi se, naravno, pomisliti da će se Pogačar primiriti, ali on je, poput Edija Merksa ili Bernara Inoa, pre svega napadač. Pokušavao je tim Jumbo Visma velikog borca Jonasa Vingegarda sve što je bilo u njihovoj moći, ali Pogačar osvaja 19. etapu (Vingegard se na cilju rasplakao), 20. i 21. etapu. Trebalo je videti publiku u Francuskoj: delirijum stotina hiljada ljudi kraj francuskih puteva (koji, što je zanimljivo i divno, jednakim žarom bodre sve bicikliste). Iako je ostvario prednost veću od pet minuta, Pogačar u poslednjoj etapi na hronometar vozi kao da mu život od toga zavisi i tuče Vingegarda s razlikom većom od šest minuta.

Trijumfovao je ove godine Pogačar na Trci oko Italije s desetak minuta prednosti u odnosu na drugoplasiranog. Bio je to dosadan Điro (zato u “Vremenu” nije bilo izveštaja). Ali sada, kada je u istoj godini pobedio i na Turu, Pogačar se upisao u najveće. Samo su Fausto Kopi, Žak Anketil, Edi Merks, Bernar Ino, Stiven Rouč, Migel Indurain i Marko Pantani (poslednji 1998. godine) osvajali i Điro i Tur u istoj godini. Ili, kako to vole da kažu izveštači skloni jakim rečima – Tadej Pogačar jedan je od najvećih sportista današnjice.