Velosiped u odličnom stanju

foto: tanjug / tanjug video

U okviru Belefa, na Sceni “Raša Plaović” Narodnog pozorišta izvedena je premijera drame Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu) Biljane Srbljanović u režiji Andreja Nosova. Mali broj naših pozorišnih komada u pozorištima u Srbiji doživi drugo izvođenje, a ono je dragoceno jer pokazuje da li komad ima sposobnost da živi u različitim pozorišnim i društvenim kontekstima. Kada je komad Nije smrt biciklo prvi put izveden kod nas na Velikoj sceni JDP-a (2011. godine), bio je to događaj koji se danima najavljivao i od koga se mnogo očekivalo. Dnevni list “Danas” je u dogovoru sa JDP-om objavio knjigu sa dramskim tekstom Biljane Srbljanović, koji se dobijao uz primerak novina. Međutim, postavka reditelja Slobodana Unkovskog je dobila skoro unisono negativne kritike, dok je dramski tekst bio hvaljen. Predstava nije selektovana za Sterijino pozorje, što jeste bio ozbiljan šamar uglednoj pozorišnoj kući, već je na Sterijinom pozorju prikazana postavka iz Šaušpilhaus Bohum. Međutim, ni ta postavka komada Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu) nije prošla preterano uspešno. Nagradu za najbolju dramu te 2012. dobila je tada sasvim mlada i nepoznata autorka Olga Dimitrijević za tekst Radnici umiru pevajući. Predstavu je producirao Hartefakt fond koji su osnovali Andrej Nosov i Biljana Srbljanović. Od 2011/2 do danas promenilo se mnogo toga, tako da je logično pitanje kako danas “zvuči” ovaj tekst?

foto: tanjug / tanjug video

Prvi dobar potez reditelja Andreja Nosova i producenta je što se predstava izvodi na kamernoj sceni “Raša Plaović”. Nije smrt biciklo je komad složene strukture, ali kamerne forme. Ima osam likova, ali sve scene se dešavaju između dva, eventualno tri lika. Tema komada je intimna – suočavanje sa smrću za koju ne znamo šta sobom donosi onome ko umire, ali znamo da za bližnje znači trajni gubitak. U glavnom zapletu pratimo odnos odrasle ćerke Nadežde prema ostarelom i onemoćalom porodičnom tiraninu. Otac je star, teško bolestan i umire, a ćerka pokušava da se o njemu brine i da ga smesti u državnu bolnicu. On se joguni i na taj način demonstrira krhotine nekadašnje sile i autoriteta, a ona se bori da se nametne kao odgovorna i odrasla osoba i da, u odnosu na oca, izađe iz uloge deteta. Kontrapunkt intimnoj drami Nadežde i njenog oca su dva podzapleta u dvema porodicama u kojima je otac odsutan. U sva tri nivoa priče pratimo kako prisutni ili odsutni otac utiče na svoju nedoraslu decu.

foto: tanjug / tanjug video

Kontrapunkt glavnoj dramskoj priči predstavlja i “nevidljiva” ali “prisutna” društvena drama oko smrti patrijarha. Dakle, imamo “malu smrt” “običnog” oca i nasuprot njoj “veliku smrt” “oca nacije”. Zatim, nasuprot odnosu oca i kćeri su dve porodice iz kojih su očevi odsutni. Shvatamo da stalne čarke oca i kćeri deluju skoro simpatično naspram toksičnih odnosa u porodicama sa odsutnim očevima. Kao kontrapunkt svima njima je lik Zastavnika Jokića (Nenad Stojmenović), koji za sebe kaže da pre njega nema nikog i posle njega nema nikog te je on na neki način metafora same smrti kao odsustva bližnjih i odsustva identiteta. Kroz dramsku priču o tri porodice, dve smrti i jednoj bolnici Biljana Srbljanović analizira niz društvenih fenomena tipičnih za savremenu Srbiju: problem odrasle, ali nedorasle dece i matorih roditelja koji i pod stare dane maltretiraju svoju “decu”. Zatim sudbina nemoćnog pojedinca u susretu sa hladnom i nezainteresovanom institucijom koja bi morala biti posvećena njegovoj brizi. Političari koji se bave medijskom manipulacijom pod krinkom brige za javni interes, sprega tzv. biznismena i sumnjivih tipova. Nasilje u školi kao odjek sveukupnog nasilnog društva. Nekompetentnost onih koji bi morali biti stručno osposobljeni za posao kojim se bave. Disfunkcionalnost savremene porodice. Scene su kratke, a replike brze, gotovo šture. Didaskalije autorka koristi da u formi pripovedača komentariše scene. Drama je fragmentarne strukture, a pojedine scene povezuje “prelivanje” motiva (npr. čekanje u prve tri scene). Lik Nadežde je neka vrsta alter-ega spisateljice koji se pod tim imenom pojavljuje u više komada. I danas kada se čita, Nije smrt biciklo deluje kompleksno i angažovano na posredan način jer je lični doživljaj gubitka primaran u odnosu na kritiku društvenog konteksta u kome se on dešava.

foto: tanjug / tanjug video

Scenograf Zorana Petrov je napravila jedinstven i pregledan scenski prostor što je jako dobro jer omogućava da se brzo prelazi iz scene u scenu. Sa leve strane, u odnosu na publiku je hladan i neudoban prostor čekaonice državne bolnice. Sa desne strane od publike je prostor u kome su kuhinja i trpezarijski sto. U zavisnosti od položaja stola u prostoru, znamo da se nalazimo u jednoj ili drugoj porodici odsutnih očeva. Režija dosledno i skrupulozno sledi komad. Ono što je dodatak reditelja jeste izvesno pomeranje ka hiperrealizmu – u kuhinji se prže luk i jaja, jedu se prave borovnice… Hiperrealizam na sceni (prava bandera, prava telefonska govornica i sl.) može da deluje začudno. Budući da Nije smrt biciklo govori o smrti i da s tim u vezi ima začudnih momenata, šteta je što scenograf i reditelj nisu išli do kraja. Ako se na sceni zaista prži pravi luk, zašto i stolice u čekaonici i kuhinjski elementi ne izgledaju kao da su “iščupani” iz nekog stvarnog prostora i doneti na scenu? Umesto toga, čekaonica i kuhinja izgledaju kao realne, ali je očigledno u pitanju scenografija. Kostim (Marija Marković Milojev i Petra Fotez) je bio korektan mada nije uvek omogućavao da odmah prepoznamo karakter lika. Izuzetak je bio kostim Tate gde smo zaista imali osećaj da je to koža lika. Kostim Tate koga igra Branko Vidaković je izgledao tako kao da je jedan skromni penzioner obukao svoje najlepše odelo da bi otišao kod lekara koga ne voli, ali ga se boji i poštuje ga. To njegovo odelo kao da je izašlo iz fundusa, tesno mu je, stomak mu ispada, očigledno ga je nosio nekad, kada je njegovo telo drugačije izgledalo, ali je i dalje to njegovo najbolje odelo. Bane Vidaković je jako dobro razigrao spisateljičinu sugestiju iz didaskalije u kojoj kaže da otac s teškom mukom sedi.

foto: tanjug / tanjug video

Način na koji se Bane nakrivio i kako govori nedvosmisleno ukazuju na borbu oca da zadrži svoj nekadašnji stav i nemogućnost tela da taj stav održi. Jedino su nedostajali povremeni naleti istinske verbalne agresije (u komadu se kaže da je otac bio strašni tiranin). Takvi momenti u igri Baneta Vidakovića bi pomogli Vanji Ejdus da odigra nešto od nekadašnjeg straha koji je ćerka osećala (a i sada oseća) od oca. Vanja Ejdus igra brižnu ćerku i neženstvenu ženu. Ona je žena koja je u sebi zadržala nešto detinjasto, ali pokušava da to sakrije i da ne dozvoli ocu da je “isprovocira”. Nije baš jasno zašto sin političarke, psihijatar Aleksa (Petar Strugar) vozi rolere – verovatno da bi se pokazala njegova infantilnost i nedoraslost u odnosu na dominantnu majku čiju pažnju želi da privuče. Posebno nije jasno zašto glumica Nina Nešković (Debela) igra tverk u sceni opijanja. Debela kao lik je infantilno dete u telu mlade žene. Superiorno igranje tverka, naprotiv, sugeriše sasvim osvešćenu seksualnost kojom žena ciljano i uspešno manipuliše. Kada se pri tome doda i to da je glumica izazovno obučena i da se “namešta”, teško je razumeti zašto Ropac (Miloš Đorđević) koji je površan i voli da zavodi ne obrati pažnju na nju već na Aleksandru (Suzana Lukić), koja ničim ne odaje osobu koja ima bilo kakav interes za suprotan pol ili da bi mogla biti atraktivna. Miloš Đorđević je igrao Ropca kao tipa koji se trudi da bude zabavan i zavodljiv, ali on je ipak i pre svega luzer. To je ono što nismo dokučili iz njegove igre. Treba reći da glumcu ni kostim nije išao na ruku – Ropac je u odelu izgledao “skockano” i nije odavao utisak čoveka koji ima problem s parama. Dragana Varagić, koja je u nekim drugim predstavama bila odlična u ulogama brižnih, ali neurotičnih majki, ovde kao da sebi nije do kraja objasnila ko je ta Gospođa i kakav ona ima odnos prema jedina dva lika sa kojima ima neposredan kontakt – njenom infantilnom sinu Aleksi (Petar Strugar) i sitnom muljatoru Ropcu (Miloš Đorđević). Ove nedorađenosti u odnosima, pa i protivurečne poruke u dva podzapleta učinili su da se stekne utisak kako se u drugoj polovini predstave odnosi među likovima više ne razvijaju i kako radnja stoji iako se scene smenjuju. Ipak, Aleksa (Nenad Stojmenović) i Otac (Bane Vidaković) lepo poentiraju na kraju predstave i mi izlazimo iz sale bez mnogo dvoumljenja oko toga šta smo gledali.

Nakon ove postavke Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu) možemo da zaključimo da u prethodnih desetak godina tekst nije izgubio na svojim teatarskim vrednostima iako je kontekst bitno promenjen. Mnoge loše stvari su se desile: političari su još manipulativniji, neka deca još agresivnija, crkva uticajnija nego ikad u prethodnih 80 godina… ali što se “bicikla” tiče, on i dalje može da se vozi.