Vladimir Vauhnik: Najbolji špijun Kraljevine Jugoslavije

Zbog mladosti prestolonaslednika Petra regent Jugoslavije bio je knez Pavle Karađorđević, predsednik vlade Dragiša Cvetković, ministar inostranih dela Aleksandar Cincar-Marković, prethodnik Ive Andrića na mestu ambasadora u Berlinu. Oni su vodili pregovore o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu osnovanom kao savez Nemačke, Italije i Japana. Hitler se pre toga bio postarao da mu pristupe Mađarska, Rumunija i Bugarska.

Andrić je prisustvovao samo protokolarnim događajima, nije imao pristup pregovorima, nije, naravno, ni vojni izaslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu, pukovnik Vladimir Vauhnik, ali on je saznavao sve zahvaljujući prijateljstvu sa mađarskim kolegom, pukovnikom Homlokom. Javio je svom ministarstvu odbrane i generalštabu posebnom vezom da su knez Pavle i Cvetković delovali „veoma zaplašeno“, verovali da je pristupanje paktu jedini način da se održi egzistencija države. Druženje šarmantnog Vauhnika sa kolegama i mnogim znamenitim ličnostima u nacističkoj Nemačkoj koristiće mu i kada za vreme rata bude počeo da se bavi obaveštajnim radom iz Ljubljane. Posebno je ostao blizak sa sa švedskim vojnim izaslanikom Juhlinom Danfeltom.

O puču 27. marta 1941. zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu Vauhnik je zabeležio: „Taj dan bio je najžalosniji dan u mom životu, još više zbog toga što su ovaj udes skrivila dva moja druga iz vojske.“ Javio je koje će vojne formacije, koje eskadrile aviona bez objave rata napasti Jugoslaviju tačno u dan i sat, takođe i podatke o nemačkom „Planu Barbarosa“, napadu na Sovjetski Savez, koji će se odložiti zbog dešavanja u Beogradu.

Posle će u toku obaveštajnog rada često naglašavati da je on obrazovan kao generalštabni oficir, da bi trebalo da se bori na čelu korpusa, a ne da bude špijun.

Zatvorenik Gestapoa

Kao diplomata poražene, rasturene zemlje vraćen je u Beograd samo da bi ga Gestapo tamo uhapsio i vratio u Berlin. Ako mu je verovati, u okviru brojnih saslušanja kojima je bio podvrgnut dobro je koristio svoje vojno obrazovanje: „Uskoro više nisam znao kada sam zatočenik bez ikakvih prava, izručen na milost i nemilost Gestapou, a kada sam ulazio u ulogu predavača koji poučava šupljoglavce oko Gestapoa.“ Nemci su to izokrenuli i objavili da im je „…kao uvereni prijatelj stavio na raspolaganje veoma važne podatke o destruktivnoj delatnosti sovjetskih agenata.“

U Turskoj i Švajcarskoj objavljivano je da se kao komandant nemačke divizije bori na Istočnom frontu, a on je zapravo sedeo u samici gestapovskog zatvora.

Povremeno je jedan od najviših Hitlerovih eksperta za bezbednost, Valter Šelenberg, pozivao Vauhnika više na kolegijalne razgovore, nego na saslušanje. Šelenberg je bio najmlađi esesovski general, šef obaveštajnog i kontraobaveštajnog odeljenja. Doduše, on će već decembra 1943. u Štokholmu imati susret sa Abramom Hevitom, agentom američke službe OSS, koja se pretvorila u CIA. U svojim memoarima „U lavirintu špijunaže“ kratko pominje Vauhnika koji je, kako su konstatovali presretanjem njegovih izveštaja Beogradu, tačno izneo podatke o nemačkoj proizvodnji ratnih aviona, što je predočeno samom Hitleru. Firer je pobesneo i izgrdio kontraobaveštajce što nisu uspeli da spreče da takvi podaci procure. Šelenberg tvrdi da je uspeo Vauhnika da zaposli u svojoj službi. Teško je reći da li je naš oficir vešto uspeo da zavara protivnika ili je postao dvostruki agent.

Špijunska mreža sa centralom u Ljubljani    

Kakogod, pušten je u Zagreb sa zadatkom da pomogne u organizaciji ustaške vojske. Pravio se da je pristao samo da bi uspostavio veze sa mnogim hrvatskim visokim oficirima i funkcionerima što će koristiti kad u Ljubljani bude osnovao obaveštajnu službu u korist Londona. Pavelićeva vlada ga je imenovala za domobranskog pukovnika, ali se na dužnost nije javljao, nikad nije obukao hrvatsku uniformu, simulirao je bolest tako da mu je najzad dozvoljeno da na „lečenje“ ode u Ljubljanu.

Tamo se  zaposlio u pilani nekog svog daljeg rođaka kao pisar. Nemačka i italijanska obaveštajna služba znale su ko je, opservirale ga, poverovale da se „smirio“, a njima pred nosom ispleo je mrežu svojih saradnika preko pola Evrope.

Posebno su zanimljiva poglavlja knjige o radu BBZ. BBZ je bilo ime Vauhnikove obaveštajne organizacije, ali istovremeno i njegov pseudonim. Izmislio je tu šifru uzimajući inicijale svog imena ćirilicom ВВ i dodao Z kao početno slovo Zagreba.

Možda nikad nigde nije preciznije opisano kako treba da rade obaveštajne službe za vreme ratova, šta je razlika između legalnog pribavljanja obaveštenja preko diplomata i ilegalnog putem špijunaže, kao što je to učinio Vauhnik. Neke svoje izvore pominje pravim imenima, na prvom mestu A. A, Antu Anića, koji je pre rata radio u kontraobaveštajnoj službi jugoslovenskog generalštaba i koji je postao ravnopravni košef BBZ-a, pa svoju rođaku Melitu Taler iz Zagreba, koju su Nemci pred kraj rata otkrili i streljali.

Neprijatelj i komunista i fašista

Iako je radio za Engleze, Vauhnik je često bio nezadovoljan Čečilovom politikom, kritikuje ga što je „ostavio na cedilu“ Dražu Mihajlovića. Najviše je nesrećan bio što zapadne sile nisu novi front otvorile na jugoslovenskoj obali, nego u Francuskoj.

Vauhnik je jednako bio neprijatelj komunista i fašista. U njegovim tekstovima se razaznaje da mu je prosto neprijatno da piše o uspesima „ustanika“, ne voli da izgovori reč „partizan“, piše o njima i kao o „Trećoj internacionali“, iako je Staljin „Treću internacionalu“, bolje poznatu kao Kominternu, raspustio 15. maja 1943.

Ilegalna destilerija žestokih pića i drugi trikovi

Jedan od Vauhnikovih trikova bila je izgradnja podzemne destilerije za proizvodnju žestokih pića i likera, pre svega viskija i konjaka. Kupovao je jeftina slovenačka vina i svojom „mašinom“ ih prepekao u žestoko piće, dodavao neku esenciju, svoj proizvod prelivao u prazne boce originalnih flaša. Tim pićem je „plaćao“ svoje kurire i doušnike, rado su ih primali umesto nemačkih maraka, a dolara Vauhnik nikada nije imao dovoljno. Primaoci pića nisu bili navikli na ukuse originala, nije ih bilo teško zavarati.

Najuspeliji trik je Vauhnik izveo još u Berlinu kao vojni izaslanik. Gestapo ga je svuda pratio. Slučajno je sreo čoveka, po zanimanju trgovačkog putnika, koji je mnogo ličio na njega. Predstavio mu se, rekao da ima ljubomornu ženu, da bi gospodin mogao da mu pomogne, da se uz pristojnu nagradu ponekad s njim zameni, provoza njegovim automobilom, ode u bioskop, da bi on mogao bezbedno da se nađe sa ljubavnicom. Pošto su se zbližili Vauhnik ga je angažovao da zavara gestapovce. Na kraju je čak u vili jednog poznatog glumca zakazao sastanak svog dvojnika sa nacističkim agentom da bi saznao šta bi ga pitali, dvojnik je trebalo samo da sluša i da mrmlja: „Hm, hm… Da, da…“ Uspelo je.

Mreža saradnika

BBZ je imao oko 60 saradnika, 14 je otkriveno i ubijeno, osmorica su osuđena na robiju ili poslata u koncentracione logore. Vauhnik tuguje što su poginuli ustanici, borci protiv okupatora, posle rata slavljeni kao heroji „…dok su naši mrtvi morali da ostanu pokriveni plaštom ćutanja.“

Logično je da da je majstor kao Vauhnik izbegao hapšenje, 23. juna 1944. uspeo je da prebegne u Švajcarsku i da se javi tamošnjim vlastima. Decembra 1947. brodom je otplovio u Argentinu, umro je 30. marta 1955. u Buenos Ajresu i tamo sahranjen na groblju Ćakarita. Njegov brat Miloš uspeo je da njegove posmrtne ostatke vrati u domovinu, veliki špijun počiva u porodičnoj grobnici u Spodnjem Jakobskom Dolu na severoistoku Slovenije.

Vauhnik je o svom radu za vreme rata zaključio: „Ukoliko nas je posao u početku dražio, kako je vreme prolazilo postajao nam je uživanje. Na kraju je postao strast.“

Nekoliko puta je počeo da piše memoare, a Vladimir Petrović je proučio sve njegove objavljene i neke neobjavljene rukopise i priredio kao jedno delo objavljeno u „Akademskoj knjizi“ u Novom Sadu pod naslovom „Među izdajnicima, špijunima i junacima“. Petrović nije ni politolog, ni stručnjak za vojna pitanja, to što je novinar i uspešan autor kratkih priča doprinelo je svežini stila kojim piše o generalštabnom pukovniku Vladimiru Vauhniku, najuspešnijem špijunu sa ovih prostora. Ova knjiga je nezaobilazna za eksperte, ali veoma zanimljiva i za ljubitelje krimića i špijunskih romana.