Zvoni telefon. Sin me zove i pita da li smo čuli za užas koji se dešava na jugu Izraela. Informacije stižu samo preko društvenih mreža. Ljudi šalju pozive i prekljinju za pomoć. Ja sam u tom trenutku bila sa roditeljima u Beogradu, a ostatak porodice kod kuće, u Izraelu. Prolazili su sati tokom kojih smo uviđali razmere tragedije koja se dešava. Napad je izvršen u toku praznika Sukot, simbolično, na godišnjicu još jednog praznika kojim se obeležava Jomkipurski rat.
Prošlo je više od pola godine od kada je izbio rat u Izraelu. U jednom danu je tog 7. oktobra na najsvirepiji način ubijeno 1400 Izaelaca, a kidnapovano 240 odraslih i dece. Samo tog dana stotine raketa je ispaljeno na Izrael. Rat je počeo u rano jutro dok su mnogi spavali. Ljudi su gonjeni kao da je lov u pitanju. Brutalno ubijanje i masakriranje živih ljudi, ali i mrtvih tela. Ni za koga nije bilo milosti – ni za decu, stare, trudnice. Namera je bila da se uradi nešto zastrašujuće, bolno i šokantno. Dani su prolazili dok nisu identifikovane sve žrtve.
Kidnapovani taoci su prebačeni u Gazu peške, kolima ili motociklima. Paralelno, vrlo blizu ovih naselja, u prirodi se održavao dvodnevni muzički festival kao i svake godine za vreme praznika. Ubijeno je na stotine mladih. Puno je bilo ranjenih i silovanih. Mnogi su i danas na lečenju, a neki nisu mogli da se nose sa posledicama i okončali su svoje živote. Patnja za koju ne umem da nađem prave reči. Plan Hamasa je bio ne samo da ubije, već i da ponizi i trajno osakati.
Ubijanje nade
Nakon nepuna dva meseca jedan broj otetih Izraelca zatočenih u Gazi je zamenjen za palestinske zatvorenike u Izraelu. U Hamasovim rukama se i dalje nalazi više od stotinu Izraelaca. Ne znamo da li su živi ili mrtvi. Niko nema prava da ih poseti, pa ni Crveni krst. Oni Izraelci koji su pušteni na slobodu su se samo fizički rešili pakla. Rastali su se od dela familije koji je ostao u zatočeništvu, a povratkom kući saznali su o sudbini drugih članova porodice.
Hamas i njegove pristalice ubijali su baš one koji veruju u koegzistenciju dva naroda. Bolna je činjenica da su stanovnici tih naselja većinom levičarski orijentisani, oni koji su najviše verovali u mogućnost suživota sa palestinskim susedima na razdaljini od samo dva kilometra. Jednom zauvek, trebalo je da se ubije nada da je tako nešto moguće.
Demonizacija Izraela
Bliskoistočni sukob je tema svih svetskih medija, a broj mrtvih i ranjenih se koristi kao sredstvo za demonizaciju jedne strane. Svaki put se šokiram kad gledam televizijske emisije u kojima novinari, a još više njihovi gosti, jednostrano, a neretko i netačno, informišu o događanjima u Izraelu. Pogađa me što su izraelske žrtve senka.
Nedavno mi je jedna beogradska novinarka u privatnom razgovoru rekla da mi se, zbog onoga što se sada dešava sa narodom u Gazi, oduzima svako pravo da bilo kome držim moralne lekcije. Ali, zamislite da su hiljade raketa koje su ispaljena na Izrael od početka rata došle do svog cilja i ubile daleko veći broj Izraelaca. Da li bih onda imala više prava da iznesem svoje mišljenje?
Molitva za mir
Rat i dalje traje, a u ratu ljudi ginu. Sa tom jezivom mišlju se leže i ustaje na Bliskom istoku dok svet to posmatra kao utakmicu i odlučuje na čiju stranu da stane. Kao da smo u areni zaglušeni bučnim i razjarenim navijačima. Svetski rat koga se svi plaše za nas je već počeo. Vodi se rat i borba za opstanak. Izraelci zato grade skloništa i antiraketne mašinerije, a Hamas tunele ispod čitavag područja Gaze za sebe i svoje pristalice, koristeći palestinski narod kao živi štit i sredstvo za manipulisanje.
Dok pišem ovo je takođe praznik, Pesah, koji se proslavlja u krugu porodice i bliskih prijatelja. Za vreme svečane večere jede se hrana koja nas podseća na robovanje Jevreja u Egiptu i oslobađanje iz ropstva. Uskoro mi stižu gosti. Posebno sam uzbuđena jer će mi doći sin iz vojske. Večeras osećam da je ovaj dan još posebniji. Sve porodice u Izraelu će se okupiti oko stola, moliće se za kraj rata i slobodu onih koji se i danas nalaze kao taoci u Gazi.
Autorka je sociološkinja koja živi u Izraelu
