Festival
Rediteljki Hodi Taheri nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Mi takođe živimo u neherojskom dobu i vrlo dobro znamo da je herojski čin stvar lične odluke i da će pojedinac platiti punu cenu svog nepristajanja. Zato je baš danas pravo vreme da se igra drama o Siranu de Beržeraku – drama o herojskoj individualnoj pobuni u neherojskom vremenu i ceni takve pobune koju plaća pojedinac. Osim toga, u ovo vreme kada uglavnom gledamo predstave sa nekoliko glumaca i skromnim dekorom, Sirano je veliki pozorišni izazov, veliki u svakom smislu te reči
Predstava Sirano Jugoslovenskog dramskog pozorišta nastala je na osnovu drame Sirano de Beržerak Edmona Rostana koja je čudesni, eklektični, dekadentni paradoks. U vreme kada je napisana ova neoromantična drama (1897. godina) već je izveden Kralj Ibi Alfreda Žarija, delo kojim je otpočela evropska avangarda. Iako se čini da Kralj Ibi i Sirano nemaju ništa zajedničko, oni u stvari predstavljaju ekstremne tačke sjajne epohe poznate kao La Belle Époque. Dok je Kralj Ibi bio povod za skandale u jednom malenom pozorištu, u bulevarskim pozorištima Pariza masovno su izvođene melodrame koje su jako mnogo dugovale romantičarskom nasleđu i/ili dobro skrojenim komadima. Sirano de Beržerak je najlepše “čedo” ovog repertoara. U njemu se spajaju ljubav i avantura, uticaji Hamleta i Tri musketara, aleksandrinac i romantizam. Delo je eklektično, neoromantično i pisano uprkos svetu u kome je nastalo kao herojska drama o poeziji, ljubavi i sa mačevanjem u neherojsko doba. Ali možda je baš zato građansku publiku fascinirao junak koji se odlučio na individualnu pobunu i pokazao spremnost, hrabrost i odlučnost da za to plati najvišu moguću cenu. Siranova pobuna protiv sveta u kome se od pojedinca očekuje da se uspinje na društvenoj lestvici služeći se laskanjem i pristajanjem na kompromis je duboko lična i beskompromisna. To je pobuna protiv kalkulantstva, protiv kukavičluka, protiv zgrtanja para, protiv osrednjosti, a u ime lepote – u slavu lepe žene, lepog stiha i lepog gesta. Inspiraciju za svoj neoromantični lik Edmon Rostan je našao u stvarnoj osobi – istoimenom pesniku i duelisti iz XVI veka. Iz perspektive kraja XIX veka, sredina XVI veka delovala je romantično sa svojom aristokratijom, stihovima i duelima. U vreme dominacije proze delo pisano lepim stihom predstavljalo je čudesno osveženje pozorišnog repertoara. Sirano de Beržerak je imao sve što je bilo potrebno da zainteresuje i publiku i pozorišne profesionalce: “masna” uloga za pozorišnog prvaka i njegovu (mlađu) izabranicu, scene mačevanja, red humora, red ljubavi, red tuge, red smeha…
Šta je danas sa Siranom? Mi takođe živimo u neherojskom dobu i vrlo dobro znamo da je herojski čin stvar lične odluke i da će pojedinac platiti punu cenu svog nepristajanja. Zato je baš danas pravo vreme da se igra drama o Siranu de Beržeraku – drama o herojskoj individualnoj pobuni u neherojskom vremenu i ceni takve pobune koju plaća pojedinac. Osim toga, u ovo vreme kada uglavnom gledamo predstave sa nekoliko glumaca i skromnim dekorom, Sirano je veliki pozorišni izazov, veliki u svakom smislu te reči. Prvo, treba imati glumca za ulogu Sirana! Treba vam glumac koji odlično govori stihove i fizički je dovoljno spretan da može da nas ubedi da bi lik koji igra mogao nekog da proburazi mačem (Sirano je i izvanredan mačevalac, ne samo pesnik!). Zatim, potreban je veliki ansambl glumaca, puno kostima iz epohe, scenografski prikaz više različitih prostora… Zato Sirano de Beržerak jeste pravi izazov za jedno veliko pozorište kakvo je Jugoslovensko dramsko koje ima dugu i uspešnu tradiciju igranja velikih ansambl predstava.
Dragan Mićanović je bio sasvim logičan izbor za Sirana – on je više puta dokazao da suvereno ume da vlada govorenjem stihova (Alcest u Mizantropu, Hamlet u Hamletu, Porcija u Mletačkom trgovcu) Drugo, njegov habitus i fizička spretnost stvaraju utisak da može da odigra lik koji je vanserijski vešt mačevalac. Osim toga, pokazao nam je neočekivane valere u liku Sirana. Nije bilo zanimljivo samo gledati kako on igra Sirana već i kako njegov Sirano sluša: kako se detinjasto oduševi kada sazna da se Roksani sviđaju njegovi stihovi, kako se ljuti kada čuje da bi Rišelje hteo da menja njegovu poeziju. Dojmilo nas se i kako Mićanović ume da uskladi disanje i govorenje stihova stvarajući ritam tekstualne melodije. To je posebna glumačka veština koja zahteva veliku koncentraciju, snagu i iskustvo. Ipak, bilo bi još bolje da je Mićanoviću polazilo za rukom da ne bude samo zabavan već i opasan. Tada bi scene borbe, koje su solidno postavljene (pokret Milica Cerović) bile još efektnije, a lik bi dobio još jednu potrebnu notu. No, do toga će se možda doći igranjem. Sirano nije laka uloga, a Mićanović sigurno ima kapacitet da je nadogradi.
No, Sirano jeste naslovni lik ali ne čini celu predstavu. Razumemo ambiciju reditelja i scenografa Gorčina Stojanovića da napravi “veliku” predstavu (puno scenografije, puno glumaca, puno kostima), ali u toj svojoj želji je preterao. Dodavanje raznih rediteljskih postupaka nije radilo za predstavu već protiv nje. Kod Rostana postoje likovi oca i sina koji dolaze u pozorište, ali Gorčin je ta dva lika (glumac Slobodan Tešić i deca Nikola Vasić/Viktor Radišić) nadgradio i provukao kroz čitavu predstavu tako da se stiče utisak da otac i sin pričaju pozorišnu priču o Siranu. Može! To deluje kao zbližavanje dve generacije preko velike literature, ali time je dodatno produžen ionako dug komad. Pored toga, praktično između svake scene, a scene se u komadu brzo smenjuju, reditelj ubacuje nekakvu međuigru te se tako više puta pojavljuju dve Pjerete, onda Roksana svira na klaviru… Iako svaka međuigra pojedinačno deluje lepo i efektno njih ima previše i one nepotrebno usporavaju predstavu.
Nisu sasvim jasne ni sve rediteljeve odluke. Jedno od takvih je Siranov nos. Sirano ima kompleks zbog svog nosa i iz te svoje slabosti crpi snagu za svoj bunt. Ali kako taj nos zaista izgleda? U postavci Gorčina Stojanovića, taj nos je velik i crven i više liči na penis na licu nego na nos. Naravno, moguće je i tako prikazati Siranov nos, ali u nekoj grotesknoj postavci, što Gorčinova nije. Onda, zašto taj nos u scenama rata postane crn ili čak klovnovski, zašto Sirano povremeno skine nos? To sigurno nešto treba da znači, ali nismo uspeli da shvatimo šta. Dalje, ako je jedan Sirano i jedan Kristijan, zašto imamo dve Roksane? Jedna je mlada Roksana (Nina Martinović), a druga, starija, je u manastiru (Marija Vicković). Možda je reditelj hteo da pokaže kako se Roksana mnogo promenila. Ali ako je već do promene zar ne bi bilo efektnije da vidimo kako se putem kostima i glumačke transformacije jedna ista žena mnogo promenila, a ne da imamo dve glumice? Na stranu to što ni jedna od glumica nije uspela da nam dočara zašto se Sirano tako bezglavo zaljubio. Jednom rečju, šta je to tako čudesno u Roksani? Navešćemo još jedan primer očiglednog preterivanja koje se predstavi “obilo o glavu”. U predstavi reditelj je uveo dodatni nemi lik jedne lepe devojke koja je na primer prodavačica i koja je jedan od likova koji stvaraju taj bogati šum oko Sirana. U drugom delu kada se Roksana probije sa kolima punim hrane kroz špansku blokadu i dođe među gladne i umorne Gaskonjce ona povede i tu devojku sa sobom. Dok Roksana i Kristijan imaju ključni završni razgovor nakon koga Kristijan shvati da Roksana voli Siranove stihove a ne njega, i on jurne u boj i pogine, reditelj na levoj strani pozornice u odnosu na publiku režira nemu scenu u kojoj se gaskonjski kadeti ređaju na devojci. E sad, može biti da bi neke vojničke barabe silovale devojku koja im je donela hranu, ali ne u komadu Sirano de Beržerak. To nije taj žanr i nije taj komad. A da ne govorimo o tome da je scenografija teška, da su glumci nenaviknuti, pa lupaju dok hodaju te se dešava da ne čujemo mnoge od njih dok govore, a povremeno ni Mićanovića ne čujemo baš najbolje.
U ovoj postavci, dobar je bio Joakim Tasić kao Kristijan. On je jasno odigrao tu Kristijanovu mladost, plahovitost i naivnost. Anita Mančić je bila izuzetno sugestivna kao De Giš kome je podarila mekoću za koju bi bilo pogrešno reći da je ženska, ali jeste tipična za čoveka koji se kao bršljan penje do vrha. Scene De Giša i Sirana su bile zaista efektne. Kostim Lane Cvijanović je takođe efektan, naročito kada su u pitanju glumci koji igraju sporedne uloge. Kostimografkinja je dala sebi za pravo da ih nakiti i učini pomalo bizarnim i da nas provede kroz razne epohe.
Ima u ovoj postavci Sirana dobrih i važnih razloga za predstavu, prisutan je obzir prema velikoj literaturi, ima i pozorišne ambicije, i glumačkog dara i puno nepotrebnih viškova koji sprečavaju da se razvije prirodna brzina i dinamika koja je neophodna ovoj herojskoj drami.
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
“I tada i sada, kao da pratimo jedni druge. Utoliko je moje pominjanje (pa čak i da je izmišljanje) ‘jugoslovenskog sna’ najkraća, ali prilično tačna definicija ostvarivosti duhovnog stanja pojedinca i nacije tog vremena”
Svetislav Basara: Minority Report (podcast)
Dereta, Beograd, 2024.
U predstavi nije sasvim jasno kakva je veza između položaja poslušnog kulturnog radnika onda i položaja poslušnog kulturnog radnika danas. U romanu je minuciozno analiziran odnos između brutalnog staljinističkog sistema i onih koji pristaju da mu služe svojim intelektualnim radom. U predstavi se ova dimenzija romana izgubila
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve