U razmatranju odnosa između doktora i političara, Kaningem je još pedesetih godina 20. veka pisao da “doktorska dilema” proizlazi upravo iz činjenice da je politika “posao prljavih ruku”, a medicina je oduvek bila profesija “čistih ruku” – time se možda može protumačiti i današnja opsesivna potreba političara da se zaogrnu podrškom i autoritetom lekara, hirurga i načelnika bolnica
Vlast je samo tokom prošle godine najavila izgradnju nekoliko desetina kliničko-bolničkih centara, novih bolnica i veliku obnovu zdravstvene infrastrukture. Mnogi mediji su, u potrazi za poređenjima sa državama u regionu, pisali kako se samo u Srbiji grade bolnice i da se nikad toliko nije ulagalo u zdravstvo kao poslednjih godina. Investicije u zdravstvo u Srbiji su, naravno, neophodne s obzirom na to u kakvom su nam stanju bolnice, domovi zdravlja i druge medicinske ustanove. U kontekstu ozbiljnog odlaska lekara i medicinskog kadra iz zemlje, netransparentnih javnih nabavki i sve češćih horor priča koje slušamo iz porodilišta, domova za stare i drugih mesta na kojima pre svega treba da se osećamo bezbedno, vlast se, i u kampanji i van nje, hvali ne samo renoviranjem postojećih nego ubrzanom izgradnjom budućih medicinskih spejs šatlova na stotinama hiljada kvadratnih metara. Zašto je za političare na vlasti važna takva komunikacija o zdravstvu i zašto je zdravstvo neophodno politici?
SUPERLATIVI, GLAMUR I ODSUSTVO VIZIJE
Čitajući vesti i naslove poslednjih meseci, da ne govorimo o celoj prošloj godini, saznali smo da će novi kompleks Opšte bolnice u Valjevu umesto dosadašnjih 15 imati čak 24 objekta nakon rekonstrukcije od 110 miliona evra. Za rekonstrukciju postojeće i izgradnju nove dečije bolnice u Novom Sadu, koju su pokrajinske vlasti najavile kao “krunu revitalizacije zdravstvenog sistema”, predviđeno je najmanje devet milijardi dinara. Glamurozne najave novih bolnica, kapitalnih investicija i odvajanje desetina miliona evra iz budžeta države odjekuju i u drugim gradovima, a najčešće ih saopštavaju gradonačelnici ili visoki funkcioneri vlasti u poseti lokalnim samoupravama. Na primer, u Boru je za kraj 2024. najavljena izgradnja nove bolnice koja će predstavljati “centralni dijagnostički centar za celu istočnu Srbiju, sa najsavremenijom opremom”, kako su objavili lokalni portali. U rekonstrukciju Kliničkog centra Srbije već je uloženo 260 miliona evra, sa najnovijom opremom, krevetima, dijagnostikom po najvišim standardima. Osim ovog, Beograd uskoro treba da dobije i novi objekat za potrebe Specijalne zatvorske bolnice, ali i dugo najavljivanu novu Univerzitetsku dečiju kliniku “Tiršova 2”, čija je nabavka procenjena na nešto više od 95 miliona evra. U aprilu 2023. ministarka zdravlja Danica Grujičić najavila je izgradnju nove zgrade GAK Narodni front na Bežanijskoj kosi, a istovremeno i plan zatvaranja kovid bolnica kako bi se pronašla druga namena za te objekte.
Inače, prema istraživanju “Nove ekonomije”, izgradnja kovid bolnica u Batajnici, Kruševcu i Novom Sadu nas je koštala oko 130 miliona evra. Sređivanje porodilišta i izgradnja bolnica je u skoro svakoj predizbornoj kampanji navođeno kao jedan od glavnih prioriteta, a vlast se posebno hvalila brojkama da je od početka 2013. u oblasti zdravstva zaposleno više od 25.000 radnika i da je za pet godina država uložila čak jednu milijardu u zdravstvo. Naravno, ulaganja, izgradnja, rekonstrukcija celog zdravstvenog sistema je poželjna i neophodna, ali je vrlo često instrument populističke političke komunikacije i odsustva vizije sistema koji se u najvećem broju političkih izjava fokusira isključivo na fizički prostor.
AUTORITET JEDNE PROFESIJE
Istovremeno, političari vole da se zaogrnu podrškom lekara, istaknutih medicinskih stručnjaka, profesora univerziteta, direktora kliničko-bolničkih centara. Ne samo da su lekari nosioci izbornih lista, nego su mnogi i predstavnici u republičkoj i gradskoj skupštini, gradonačelnici, ministri zdravlja. Na političkoj sceni Srbije jedan broj lekara se uvek bavio politikom – neki od njih su, kako su i sami tvrdili, ušli u politiku da bi obezbedili bolje uslove za struku i poboljšali sistem iznutra. Uključivanje doktora u politiku je najčešće kroz njihovo učešće u radu lokalnih ili republičkih vlasti. Za razliku od Srbije, svetska istraživanja pokazuju da je ova vrsta političkog angažmana lekara ipak retka jer oni retko napuštaju medicinu zbog karijere u politici.
Za razliku od pravnika, politikologa, novinara, biznismena, profesora univerziteta, medicinske nauke pripremaju stručnjake za konkretno rešavanje problema, za lečenje ljudi i druge uloge koje su usko povezane sa naukom a ne toliko sa upravljanjem, administracijom ili marketingom. A to im, kako je svojevremeno pisao Vilijam Glejser, ne ostavlja nikakvu mogućnost da rade puno radno vreme u vanmedicinskom poslu kao što je vlast. U Americi su brojne ankete sa doktorima na temu njihove povezanosti sa politikom otkrile da bi se specijalizovano znanje i sve veštine koje su doktori mukotrpno stekli zapravo “protraćile” na bilo kakvo angažovanje u politici, a naročito na administraciju i birokratske probleme koje bi morali da rešavaju u svom političkom delovanju.
S druge strane, lekari su jako zainteresovani za glasanje na izborima i dešavanja u predizbornim kampanjama, pa je političarima naročito stalo da angažuju lekare i traže njihovu javnu podršku kako bi poboljšali svoj imidž u javnosti. Zašto su lekari tako važni političarima u kampanji? Najpre, istraživanja ukazuju na taj međupovezani, može se reći čak paradoksalni odnos u kome je, s jedne strane, doktor izuzetan stručnjak koji se oslanja na znanje i veštine da bi mogao da predvidi i savlada komplikovane probleme. S druge strane, političar se oslanja na sopstveno znanje i lične odnose, ali, saglasni su mnogi autori političke komunikacije, njegova rešenja su retko predvidiva, održiva i uspešna. Zbog toga iz ugla uspeha i sistema nagrade, “mnogi doktori mogu samo snishodljivo da gledaju na političare i druge grupe za pritisak kao nesposobne i inferiorne”, tvrdi Glejser. U razmatranju odnosa između doktora i političara, Kaningem je još pedesetih godina 20. veka pisao da “doktorska dilema” proizlazi upravo iz činjenice da je politika “posao prljavih ruku”, a medicina je oduvek bila profesija “čistih ruku” – time se možda može protumačiti i današnja opsesivna potreba političara da se zaogrnu podrškom i autoritetom lekara, hirurga, načelnika bolnica i drugim medicinskim osobljem.
Uticaj koji lekari mogu da imaju na političku sudbinu zdravstva ili neku zdravstvenu reformu koju zagovara određena politička partija proizlazi pre svega iz ogromnog uticaja koji medicina kao profesija ima na građane širom sveta. Dakle, velika većina građana u svim razvijenijim demokratskim državama najviše veruje doktorima, a pre svega njihovoj sposobnosti da će baš oni, a ne političari ili neko drugi, doneti prave odluke kad je reč o zdravlju, zdravstvenoj nezi ili reformi neke oblasti medicine, javnog zdravlja.
MEDIJATIZACIJA ZDRAVSTVA
S obzirom na takav stepen poverenja javnosti i ugled same profesije, lekari, kao i drugi naučnici, oduvek su bili zanimljivi političarima. Istovremeno, istupi uglednih hirurga, lekara specijalista, do biotehnologa, nanotehnologa, epidemiologa i mnogih drugih se često kritikuju, pa im se prigovara da su neka vrsta “prikrivenih advokata” kojima je isključivo stalo samo do svoje usko stručne oblasti, te da se učešćem u političkoj kampanji bore samo za svoje interese, a da zanemaruju druge probleme i naučna istraživanja koja bi mogla da se nađu na listi prioriteta političara koji bi mogli da osvoje vlast i zaista urade nešto konkretno za zdravstvo.
U tim nastupima ključnu ulogu igraju mediji – što je doktor veći autoritet u struci i veći selebriti, to ima veći uticaj na javno mnjenje, na percepciju politike koju posredno ili neposredno podržava. Upravo u tom aspektu – u medijatizaciji zdravstva – neki autori vide glavni razlog zbog kojeg su granice između nauke i politike, zdravstva i politike zamagljene, te postavljaju pitanje gde prestaje lekar a počinje politički funkcioner. Istovremeno, i sami naučnici iz različitih oblasti i disciplina, među kojima je i medicina, a koji rade u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji i drugim zapadnoevropskim državama smatraju kako im je veoma važno da imaju uticaj na javnu debatu i da budu prisutni u javnosti kroz dobar odnos s medijima. Na taj način, pokazuju uporedne analize, dobijaju i više prostora da nađu sponzore za svoja istraživanja, ali i političke poene ukoliko su kandidati ili su na nekoj od izbornih lista.
Neki autori čak smatraju da je medijsko komuniciranje o zdravstvu, medicini i nauci zapravo jednim svojim delom političko komuniciranje, kad se uzme u obzir uticaj na javnu debatu, reformu sistema ili političko zagovaranje određenih stavova. U tom smislu, istupi lekara u političkim kampanjama mogu da se posmatraju i kao instrument za dolazak do nekih publika ili grupa koje ne razmišljaju o politici ili ih politika ne zanima, a koje inače imaju poverenje u zdravstveni sistem ili lekare kao ljude koji rešavaju njihove konkretne probleme. To važi i za poverenje građana koje se sa lekara reflektuje na druge profesije: američka javnost je skeptična prema biotehnologiji i voli da kreira teorije zavere o njoj, ali je sklona da veruje u medicinsku primenu biotehnologije jer je reč o ultimativnoj vrednosti – njihovom zdravlju i konkretnoj koristi koju mogu da imaju od ovoga.
Za razliku od Srbije, u SAD doktori najčešće daju donacije tokom izborne kampanje. Tako je tokom predsedničkih izbora 2020. samo od američkih hirurga prikupljeno više od devet miliona dolara, od kojih je 60 odsto te sume donirano Republikanskoj partiji. Akademska istraživanja o učešću doktora u politici pokazuju da su tokom poslednjeg izbornog ciklusa za američkog predsednika 2020. godine najveći broj donacija dali hirurzi ortopedije, zatim očni hirurzi, neurohirurzi, urolozi, a najmanje plastični hirurzi i pedijatri. Merenja porekla donacija i povezanost sa republikancima i demokratama kažu da među doktorima najveću podršku Republikanskoj partiji daju oftalmolozi. Ovakvo političko angažovanje doktora medicine pokazuje da je to jedan od najsigurnijih načina da doktori zapravo obezbede sigurnu reprezentaciju svojih interesa u oblasti zdravstva i zdravstvene nege u narednom mandatu političke partije koju podržavaju. S druge strane, neki autori na osnovu takvih istraživanja govore i o političkoj polarizaciji doktora u odnosu na njihovu užu specijalnost, pošto su slični podaci važili i u izbornom ciklusu u SAD 2016. kada je pobedio Donald Tramp. Naklonost hirurga prema republikancima se tumači na osnovu visokog stepena “savesnosti” koje hirurzi imaju u odnosu na druge pojedince, tvrdeći da se u platformi republikanske politike na državnom i lokalnom nivou nalazi upravo ta “vrednost lične odgovornosti”. Naravno, ovo su slobodne pretpostavke i procene autora koji se bave ispitivanjem političke naklonosti doktora prema pojedinim političkim liderima i opcijama. Izvesnija su druga tumačenja koja se oslanjaju na ideologiju uticaja i naklonost lekara kao pripadnika “više klase” koja izuzetno dobro zarađuje i čije je okruženje takvo da se zasniva na bogatstvu, lukrativnosti i konzervativnim pogledima na svet.
Autorka je vanredna profesorka Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu
Kako su studenti prozreli i prezreli naprednjački režim? Zašto umesto naivnosti pokazuju zrelost? Šta Vučić nikada neće moći da razume? Kolika je visina njegove autoritarne temperature? I zbog čega sve više liči na svoj lik sa Koraksovih i Petričićevih karikatura
Kako se osećaju i šta danas misle roditelji i braća i sestre mladića pobijenih 14. decembra 1998. godine u Peći? Zbog čega je Aleksandr Vučić 2013. izjavio da ima saznanja da ovaj zločin nisu izvršile osobe albanske, već srpske nacionalnosti? Zašto nikad nije htio da primi porodice žrtava i, uprkos više puta ponovljenim obećanjima, podeli s njima informacije za koje je tvrdio da ih poseduje? I dokle je stigla istraga o ovom zločinu
Srednje ocene (pa i ocene uopšte) više skoro ništa ne znače jer SNS armija ocenjuje slično kao što i glasa. Dakle, “Aci pet, njima svima jedan (ili nula, ako može, obavezno nula)”. A naročito onima koji se u nekom trenutku izdvajaju kao akutno ili potencijalno opasni po režim. Što znači da se lavina negativnih ocena dobijena od strane režimskih glasača može tretirati maltene i kao svojevrsni opozicioni orden. Hoću reći da je u ocenjivanju sve manje nijansi, a upravo su nijanse ovde nekad bile važne
Tragedija od 1. novembra na stanici u Novom Sadu ogolila je čitav sistem i pokazala pravu sliku ovog režima. Nova pobuna bila je neminovna. Protesti zbog državnog nemara i propusta sistema započeti u maju 2023. godine ponovili su se i u jesen. Ovog puta režim nije mogao da kaže – nije do nas. Krv prolivenu ispred Železničke stanice u Novom Sadu ne može da opere
Učimo studente da je teži put – put znanja i poštenja – jedini ispravan. A onda oni vide bezbrojne afere u visokom školstvu i kako se lako prečicom dolazi do diploma i posla. Jasno im je šta se dešava i to je jedan deo ovog fenomena, gde nam poručuju da više ne žele da uče
Kako su naša deca koju su naprednjaci stavljali u svoje izborne slogane proglašena za najveći subverzivni element u državi? I zbog čega je, posle istupa šefa države u Briselu, mnogim građanima došlo da kleknu poput onog novosadskog direktora
Predsednik se uvišestručuje po televizijama proglašavajući iznošenje političkih zahteva nasiljem, a nasilje koje vrše on i njegovi politikom. U čemu je razlika?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
Nakon što je slučaj porodilje Marice Mihajlović u Sremskoj Mitrovici uznemirio čitavu javnost, ponovo, po ko zna koji put u poslednjih dvadeset godina, žene izlaze u javnost i dele svoja iskustva sa porođaja ili nakon njih. Najveći deo javnosti u potpunosti razume problem i ima saosećanje za ono što žene doživljavaju. Manji deo, ipak, ima silna, mahom suvišna pitanja: što su ćutale, što nisu išle privatno, što nisu tužile… Redakciji “Vremena” javila se žena čiji slučaj ilustruje da i kad i mama i beba prežive, i kad se propust desi u privatnoj klinici, pa i kad ona odluči da podnese krivičnu prijavu – ne vredi
Provela sam mnogo sati pored mame u bolnici, smenjivali su se negovatelji, diskretni i suptilni; pričali su ako mi se pričalo, teme sam birala ja, odgovarali su na moja pitanja, ćutali su kada sam ja ćutala. Jednu od njih sam upitala kako izdržava posao u kome neko svaki dan umire. “Smrt je deo života, naš posao je da taj proces učinimo lakšim. Iz te pomoći dobijamo snagu”, rekla je nežno
Uslovi u porodilištima u zemljama regiona za srpske trudnice zvuče kao naučna fantastika – od pilatesa i opuštanja u kadi s mirisom eteričnih ulja, “zlatnog sata” sa bebom, do ćevapa za ručak nakon porođaja. Kod nas, ni pitanje pratnje na porođaju još nije rešeno u svim porodilištima, a uz to, dosta govori i činjenica da se ono posmatra mahom kao mera kako bi se sprečilo ili ublažilo akušersko nasilje
Moralo je da prođe godinu dana od ugradnje tri baj-pasa da pokušam da opišem iskustvo od nekoliko nedelja u naručju srpskog zdravstva. Tamo sam zapanjeno gledao obične ljude kako svakoga dana malobrojni, u groznim uslovima, loše plaćeni i nedovoljno poštovani, čine prave podvige da nas vrate voljenima i društvu u upotrebljivom stanju. U vreme kada svedočimo nepojmljivo zlim postupcima nekih zdravstvenih radnika, mislim da je u vitalnom javnom interesu da ne identifikujemo bele mantile sa takvim grozotama i da budemo spremni da vidimo i one među njima koji, uprkos neljudskom okruženju, i dalje blistaju ljudskošću
